Шести учесник нашег виртуалног округлог стола „Матица и расејање – како даље“ је Владан Ивковић (Њу Џерзи, САД)
Дизајн: Небојша Ћосић
Уместо увода
После успешно одржаног састанка СТАЊЕ СТВАРИ УЖИВО 2 на тему „Матица и расејање – како повратити изгубљено поверење“, одлучили смо да покренемо други округли сто (први је био „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“) на тему „Матица и расејање – како даље“.
Обратили смо се низу успешних појединаца, како у матици тако и у расејању, са молбом да одговоре на следећа два питања: 1. Како оцењујете тренутни однос матице и дијаспоре? Шта је најслабија карика у том односу? 2. Шта урадити да се сарадња матице и дијаспоре унапреди?
Уверени смо да производ ове „мисаоне фабрике“ неће бити само прецизна анализа стања ствари, већ и конкретна акција.
Владан Ивковић (Фото: Лична архива)
Владан Ивковић живи у Сједињеним Америчким Државама од 1997. године. Факултет политичких наука и постдипломске студије је завршио у Њујорку, а професионално се бавио телевизијском продукцијом и синдикалним организовањем и образовањем. Годинама је активан у српској заједници Њујорка и Њу Џерзија. Објављује на блогу Србист.
Како оцењујете тренутни однос матице и дијаспоре? Шта је најслабија карика у том односу?
Културно-емотивни однос српског расијања према матици као отаџбини је у скоро свим исељеничким категоријама доста снажан, али матица подијељена у три државе нема мајчински однос према расијању, нити оперативно-стратешки има разрађен приступ оним исељеничким круговима у САД који су конкретно заинтересовани за политички живот Србије, Српске и Црне Горе. Матица је политички окупирана, те не истиче своју српску вољу ни у одбрану народа који је у њој остао, а камоли оног дијела који се раселио.
Шта урадити да се сарадња матице и дијаспоре унапреди?
Расијање у Сјеверној Америци, о којем једино могу да говорим, идентитетски je разноврсно и често менталитетски противрјечно да би се у кључној мјери организовало у неки одржив политички подухват који би служио на ползу отаџбини. Сто педесет година Срби долазе у Америку и измијењала су се и американизовала покољења Срба која су оставила отаџбину у врло различитим историјским тренуцима и политичким околностима. Немају исте погледе на српске потребе лички потомци питсбуршких ливаца челика, којима је Србија нека комунистичка Југославија у којој никад нису живјели, и прогнаници из Босне или Далмације с краја деведесетих. Основно је питање шта матица и расијање очекују једно од другога, а док се интереси не одреде и ускладе и док се не успоставе представничка тијела на обје стране која дјелују према договореним интересима, свака дугорочнија и обухватнија сарадња ће бити онемогућена. Дакле, што се тиче расијања у Сјеверној Америци, то је сад свијет за себе, и као такав, треба да уређује своје политичке, културне и економске институције које би учествовале у одржању Српства у туђини, али и у јачању капацитета за ослобађање матице из авнојевских и глобалистичких букагија, што би, између осталог створило услове за повратак у матицу оних исељеника који ка томе стреме.
Прочитајте још
- Ивана Петровић Христопулу: Формирати мање групе експерата које ће окупити наше људе широм света
- Борис Трбић: Матица и дијаспора – да разумемо и почнемо да слушамо једни друге
- Стефан Бранисављевић: Што су у однос матице и дијаспоре мање укључене државне институције – тим боље
- Миодраг Кулић: За Глобалну Србију – духовну и економску симбиозу матице и дијаспоре
- Никола Чобић: Прво дефинисати ко је и шта је српска дијаспора
Погледајте још
Categories: Лаки одговори на тешка питања
Оставите коментар