Никола Чобић: Прво дефинисати ко је и шта је српска дијаспора

Пети учесник нашег виртуалног округлог стола „Матица и расејање – како даље“ је Никола Чобић (Лондон, Велика Британија)

Дизајн: Небојша Ћосић

Уместо увода

После успешно одржаног састанка СТАЊЕ СТВАРИ УЖИВО 2 на тему „Матица и расејање – како повратити изгубљено поверење“, одлучили смо да покренемо други округли сто (први је био „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“) на тему „Матица и расејање – како даље“.

Обратили смо се низу успешних појединаца, како у матици тако и у расејању, са молбом да одговоре на следећа два питања: 1. Како оцењујете тренутни однос матице и дијаспоре? Шта је најслабија карика у том односу? 2. Шта урадити да се сарадња матице и дијаспоре унапреди?

Уверени смо да производ ове „мисаоне фабрике“ неће бити само прецизна анализа стања ствари, већ и конкретна акција.

Никола Чобић (Фото: Лична архива)

Никола Чобић је рођен у Београду, али већ дужи низ година живи у Лондону, где је завршио економске студије на лондонском Саут бенк универзитету, где је и магистрирао међународни маркетинг. Ради као предузетник и консултант. Бави се писањем поезије, есеја и приповетки. Оснивач је и доскорашњи уредник лондонског поетског часописа The Wolf. Добитник је више поетских награда у Србији, Великој Британији, Француској и Немачкој. Такође је и оснивач и гитариста лондонског поп рок бенда Princip.

Како оцењујете тренутни однос матице и дијаспоре?

Матица и дијаспора су већ скоро два века у прилично комплексном односу. Тај однос се мењао у складу са тиме ко је бивао на челу Србије, као и по исељеничким  таласима који су обликовали српску дијаспору, демографски, културолошки, географски (везано за порекло), дестинацијски, па и идеолошки. Свако време је доносило другачији талас емиграција, и другачију перцепцију ње у матици. Данас су се наши исељеници прилично измешали и више не постоји некадашњи јаз између нпр. таласа емиграната из седамдесетих и оних који су Србију напустили после деведесете. Глобализам је утицао и на то да се те разлике минимализују.

Данас је наш народ генерално постао веома свестан постојања и утицаја дијаспоре. Свесни смо и подршке и помоћи коју дијаспора пружа матици, а то је по мом мишљењу и једна од обавеза дијаспоре. Међутим, и даље постоји узајамно неразумевање и бојим се да један део Срба у матици често гледа на исељенике са одређеном дозом негативности и несхватања, па чак, усудићу се да кажем, и нетрпељивости и зависти.

Сматра се често да су људи који живе у иностранству по правилу аутоматски богати, да лагодније живе, да су отуђени, да су „побегли“, и да самим тим не би требало да се питају за друштвено-политичке теме у матици. И сâм сам се често сусретао са реченицама типа „Ма шта тебе то брига, ти ионако не живиш овде“. А то је по мени веома погрешан приступ. И матица и дијаспора морају да буду свесни да припадају истој целини, истом народу, да имају друштвену и моралну одговорност према заједничком пореклу, и да тренутно пребивалиште или географска локација не треба да буду било какав фактор разједињавања. Често се припадницима дијаспоре оспорава патриотизам („Какав си ти патриота кад не живиш овде“, „Лако је бити Србин на далеко, дођи овде па се бусај српством“, „Не подносим партиЈоте из дијаспоре“ и сличне погрешне изјаве конструисане из чистог незнања), јер је добар део народа у заблуди да одлазак из земље мора нужно да значи и кидање веза са Српством и укидање права на патриотизам. А то је толико погрешно. Замислимо да је неко спочитавао патриотизам Тесли, Миланковићу, Пупину, Црњанском, Пекићу, владики Николају, Дучићу, Доситеју, само зато што су живели у иностранству.

Са друге стране, људи који оду у иностранство не смеју себи да дозволе да изгубе везу са матицом, као ни са осталим члановима дијаспоре. Препоручљиво је и потребно да исељеник разуме, научи и донекле прихвати културу и друштвене норме земље домаћина (јер поштовање домаћина је прво правило лепог понашања у гостима), али никако не сме себи да дозволи да заборави ко је и одакле је, не сме да губи везу са сопственом културом и традицијом, језиком и писмом, јер је то пре свега морална али и културолошкаобавеза свих нас.

Шта је најслабија карика у том односу?

Сматрам да је најслабија карика, односно највећи проблем – неслога. Ако нашу дијаспору упоредимо са неким другим, као што су нпр. јеврејска, грчка, пољска, ирска, па чак и хрватска или албанска, лако можемо да закључимо колико је наша дијаспора неорганизована, разједињена, несложна, збуњена, неповерљива. Најчешће се ни не зна тачан број Срба који живе у некој земљи, а о неком озбиљнијем утицају у земљи домаћину нема ни говора. Најчешће имамо ситуацију да у свакој земљи постоји неколико наших организација које су неретко у завади. Ретко где постоји нека „кишобран“ организација која уједињује све Србе. Такође огроман проблем је и то што је у многе наше организације у дијаспори страначка политика умешала прсте. Људи су неповерљиви, не желе да приступе таквим организацијама, а неретко и беже једни од других. Нажалост, сувише често чујем како Срби препоручују другим Србима који су тек пристигли: „Само се клони Срба, превариће те кад тад.“ А то је и тужно и суштински нетачно. То нејединство, та неслога и та сумњичавост нас много кошта, кочи нас и убија огроман потенцијал који наша дијаспора може да има.

Шта урадити да се сарадња матице и дијаспоре унапреди?

Пре свега треба дефинисати појам шта је то „наша дијаспора“, јер огроман број људи још увек брка српску дијаспору и „југословенску дијаспору“. За многе Србе још увек важи „сви смо ми наши“, што се не може рећи за припаднике других екс-ју заједница, које су децидиране о томе ко су и ко је „њихов“. Када једном дефинишемо ко је и шта је српска дијаспора, онда би требало направити неку врсту списка интереса и циљева, како организационих (нпр. како организовати удружења, како привући људе, како организације повезати међусобно али и са матицом), тако и економских, културних, националних, друштвених, па на крају и политичких (али не страначко политичких, већ оних који се тичу надстраначке политике и опште користи Српства). Потребно је реактивирање Министарства за дијаспору  и озбиљан приступ том питању. Ту би свакако и наша Црква морала да има велику улогу, али и да заузме проактивни став, како би пре свега зближила и ујединила Србе у дијаспори, али и дијаспору са матицом.

Српска дијаспора је препуна веома образованих и способних, али и утицајних људи. Имамо лекаре, правнике, економисте, банкаре, ИТ стручњаке, инжењере, технологе, архитекте, експерте за медије, новинаре, писце, музичаре, глумце, сликаре, спортисте, чак и људе на политичким функцијама у земљама домаћинима. То је све неискоришћен потенцијал, јер иако ти људи често и желе да искористе своје позиције, везе, знање и утицај за добробит Српства, они једноставно немају организован начин како да то ураде, нити знају одакле да крену, нити који им је циљ, јер за то не постоји свенационални план који би морао да буде почетна тачка унапређења односа, јер су појединачне организације, колико год добро радиле, сувише слабе.

Међутим, све то ће ићи веома тешко ако за то не постоји озбиљна стратегија на државном нивоу, као и озбиљан извор финансирања, такође на нивоу државе. Бојим се да садашња власт за то нема ни слуха ни интереса, нити постоје назнаке да ће га у скорије време имати. Бојим се да колико год се трудили (а трудити се и убудуће морамо), та сарадња неће драстично напредовати све док се за то озбиљно не заузме и држава Србија, како стратегијски тако и финансијски.

Прочитајте још

Погледајте још

 



Категорије:Лаки одговори на тешка питања

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Слажем се са господином Чобићем, али се ствари никад неће променити саме од себе.
    Корен неповерења и неслоге је стогодишњи сукоб између Срба и Југословена(случајних Срба) у српском народу, како у матици – тако и у расејању. За југословене све српско је лоше, а Србима као „није јасно“ зашто их „браћа“ не воле па се труде да им нешто објасне, позивајући се на историју, правду, истину… Чињеница је да су Југословени на свим кључним позицијама у матици која још увек више личи на сакату Југославију него на Србију. Сличан је однос снага у расејању. Можда је овај приказ груб и пластичан, али док Срби не победе у Матици (а тренутно убедљиво губе) неће бити сарадње. Зато, по мом мишљењу, Срби из Диаспоре морају да помогну Србима у Матици да победе, а то је могуће само ако се део макар привремено врати у Матицу и тамо помогне. Овако ћемо и наредних сто година да се надмудрујемо, а толико времена Србија нема.

    Свиђа ми се

  2. „Сматрам да је најслабија карика, односно највећи проблем – неслога.“

    У најкраћем – убједљиво најтачнији опис.

    Дијелимо се и дан данас на партизане и четничке. И то иде дотле да се једна црква зове четничка?! Претпоставити је да је онда она друга партизанска?

    Мислим да је највећа снага дијаспоре у људским ресурсима. Они који су се отиснули преко, крајем прошлог и почетком овог вијека, не болују од тих болести подјела на ове или оне. Али смо и даље крајње неорганизовани. И да, још има море оних који су пате од југословенства и чак се и тако изјашњавају, а не као Срби. Бојим се да су ти људи изгубљени за навијек. Волио бих да сам у криву. Али постоји не мали број национално свјесних људи спремних да делају. На те људе треба обратити пажњу и организовати их. Нажалост, ми немамо консензус о минимуму националних циљева. А ни организација нам није јача страна, како сам већ подвукао.

    Мало је потребно да се све ово у кратком времену промијени.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s