И филм и серија под називом „Генерал” показују да се држава Хрватска још није ни почела суочавати са својом новијом прошлошћу из рата деведесетих
Сахрана жртава Операције Масленица 1993. (Фото: Википедија)
На православни Божић ове године ХРТ је у вечерњем ударном термину емитовао пету епизоду филмског серијала „Генерал” Антуна Врдољака, која је посвећена хрватској агресији на јужне делове Републике Српске Крајине (РСК), под кодним називом „Масленица”, која је започела 22. јануара 1993. Агресија је извршена у току реализације „Венсовог плана”, којим је годину дана раније РСК стављена под заштиту мировних снага УН-а (Унпрофор).
У наредних неколико дана хрватске оружане снаге су успеле да заузму неколико десетина квадратних километара на Равним Котарима, укључујући и аеродром „Земуник”, и неколико висова на Велебиту и да преузму контролу над браном и хидроелектраном „Перућа”. Интензивне борбене активности за Равне Котаре потрајале су до краја марта 1993, а слабијег интензитета и до краја те године
Према „Веритасовој” евиденцији, у овој агресији је погинуло и нестало 348 Срба, од чега 55 цивила, просечне старости 60 година. Међу жртвама се налазе и 34 жене, просечне старости 57 година и троје деце до 12 година, те 65 добровољаца са простора Србије и БиХ, који су дошли на Равне Котаре да заједно са домицилним Србима бране њихова вековна огњишта. А на хрватској страни је, према њиховим службеним подацима, само до 31. марта исте године, било 127 погинулих бораца.
У поменутој епизоди има једна подужа сцена у којој рањени српски добровољац из Шумадије бива заробљен од стране хрватског војника, у којег није хтео да пуца иако му је био на нишану. Хрватски војник преузима бригу о добровољцу тако што га рањенога у колицима (тачкама) воза кроз разрушено српско село, и успут разговарају. Хрватски војник говори: „не би ја ни биа у рату да нас нисте ти и твоји напали ка’ звири, рушили градове, палили куће, жене силовали, људе убијали…”, а добровољац одговара: „Мислиш да сам ја хтео да дођем овде, мислиш да ми је до јаја овде? У мом крају су сви дезертери. Ено их блеје по Београду и иностранству. Ј… им се и за овај рат и за Југославију и за Републику Српску Крајину и за све ово. Они имају своју Србију….”
Као човеку са Равних Котара, који је као члан Штаба ТО општине Бенковац учествовао у организацији одбране нападнутих српских села, укључујући и родно село, поприлично су ми познате чињенице и околности око ове агресије, тако да ми ова и сличне сцене личе на спотове хрватске војске из тих ратних година, које сам имао прилике да слушам и гледам на хрватским електронским медијима све време рата. И једни и други имају циљ да прикажу једну страну, српску, као агресорску и злу, а другу, хрватску, као недужну, присиљену да се брани од „мрског агресора” према којем ипак показују своје хумано лице.
Навикнут на такво приказивање рата деведесетих од стране Хрвата, не бих ни реаговао на овај филмски приказ акције „Масленица” да нисам наишао на реакцију једног учесника у овој акцији са хрватске стране, објављене у загребачком „Јутарњем листу”, 10. јануара, коју су пренели и многи други хрватски медији.
Саво Штрбац (Извор: Политика)
Краснодар Кишур, у рату припадник 7. гардијске бригаде „Пуме” из Вараждина, сада председник Удружења добровољаца и ветерана домовинског рата, објашњава да је сцена у којој хрватски војник вози српског у тачкама у селу Драче тотално „преокретање ствари”. Истина је да су рањеног војника из његове јединице Роберта Херкова Улу заробили „окупатори” те су га натоварили у тачке, и у њима га возили од једног до другог мртвог саборца и млатили га. И у книнској су га болници редовно пребијали (!?), а касније су га разменили. Херкова је у книнској болници посећивао, а и раније му је током заробљавања спасио живот, командант одбране села Драче, тврдећи да је овај раније њега оставио у животу када су га били заробили приликом уласка у село, али им је успео побећи. „То је стварни, тотално изврнути приказ догађања приликом којег је погинуло шест хрватских војника, а 16 их је било рањено” – тврди Кишур.
Под истим називом приказан је и филм на прошлогодишњем филмском фестивалу у Пули, али га је критика, за разлику од публике, дочекала на нож, спочитавајући му идеолошки перформатив – ритуално обликовање службене верзије хрватске новије историје кроз лик идеалног хагиографског репрезентанта као што је Анте Готовина (о томе сам у истој овој рубрици 23. јула 2019. објавио текст „Врдољаков Генерал”).
И филм и серија под називом „Генерал” показују да се држава Хрватска, која стоји иза овог пројекта са око три милиона евра и „патриотским” говором председнице државе на премијери филма, још није ни почела суочавати са својом новијом прошлошћу из рата деведесетих, што није добро ни за хрватско друштво а ни за регион. Критике домаће стручне јавности и непосредних учесника у догађајима које третирају филм и серија ипак дају наду да ће кад тад доћи и до истинске катарзе хрватског друштва.
Аутор је председник документационо-информативног центра Веритас
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар