Љубинка Боба Недић: Дневник просветног радника 2030. – холограми

Срамота ме је да кажем да је и међу просветним радницима било оних који су са подсмехом дочекали вест да ћемо добити холограмске колеге

Холограмски аутопортрет, Национални политехнички музеј, Софија (Фото: Викимедија)

Мало дужи увод, јер се дуго нисам јављао

То што сам сада веома стар, никако не значи да губим трку с временом. Са животом можда, али са временом не! Дајем све од себе да испратим технолошки развој, да будем равноправни члан информатичког друштва, да пратим интересовања својих ученика, које срећем на ходницима. Сам правим апликације за учење, довијам се на све начине да моји часови пре свега буду забавни дивним младим људима које више не учим. Најважније је да учење буде забава! Није случајно баш тако насловљена најновија Стратегија образовања од 2030-2040. Ко то не може да схвати, њему место и није у просвети, а ја сам давно схватио важност забаве у процесу образовања.

Не бих да помислите да се хвалим, али да бисте ме боље разумели, не могу а да не поменем своје стручне компетенције и обуке које сам само у претходне две године завршио, о свом трошку, разуме се, јер држава није дужна да подржава мој лични развој. Прво сам завршио жонглерски курс. На то сам најпоноснији, јер сам завршни испит успео да положим, истина из седмог пута, јер ми се руке тресу, а и диоптрија ми стално расте. Затим сам ишао на кратку обуку код артиста запослених у циркусу, који је гостовао у нашем граду прошлог лета. Једноставно, указала се прилика, а ја сам је зграбио! Онда сам се специјално специјализовао за турнире у гејмингу, где се трудим да се приближим ученицима, и да бар у виртуелном свету делимо интересовања, кад се већ у учионици ретко виђамо.

Пријавио сам се и за учешће у летњем ријалити програму, чисто да ученици не забораве како изгледам, али су ме одбили јер нисам прошао пријемни тест из опште културе псовања и понижавања. Тренутно радим на тим областима, и за сада ми је то најтеже. Следећег месеца очекујем позив за учешће у популарној емисији „Пљујте ме, псујте ме, ја и даље држим час“. Њу ђаци нарочито воле, а чујем да је гледају заједно са родитељима, у топлој породичној атмосфери.

Знате, некада човек уради све што је до њега, па то ипак не буде довољно.

Србија мајка, Кина тетка рођена

Пре десетак година, у време процвата наших билатералних односа са Кином, по симболичној цени добили смо најнапредније нове технологије у настави. Скоро да је било повољно као и увођење електронског дневника, који је пре неколико година црко за време закључивања оцена, и још увек је мртав. Сваког јуна одржавамо Дан сећања на еДневник, чији смо губитак сви тешко поднели. Злуради су тврдили да нам те нове технологије у настави стижу на сваке три отворене кинеске фабрике гума, вештачког ђубрива, прераде никла, али знате какви су људи – смета им и кифла што је крива. Замислите кад је било и тако недобронамерних грађана који су убеђивали јавност да кинески председник хоће да се види с нашим на сваких милијарду долара зараде Кине на рачун Србије! Па, стварно свашта!

Фото: Н1

Срамота ме је да кажем да је и међу просветним радницима било оних који су са подсмехом дочекали вест да ћемо добити холограмске колеге, роботе и виртуелне учионице, иако су били свесни колико је својевремено најава дронова била лепа и успешна најава. Што се мене тиче, вест о холограмским колегама ме је изузетно обрадовала.

Сарадња као изазов

Просветни радници у Србији сасвим оправдано сваке године имају једнонедељну обуку под називом „Разумевање неразумљивог, преживљавање, превазилажење збуњености“. Док се неке колеге и даље плаше непознатог, ја на све гледам као на изазов. Након што су на последњој обуци видели како с разумевањем пратим предавање једног од четири Нигеријца који говоре њереп, језик који се сматра једним од најређих на свету, просветне власти су наговестиле да ћу ове године можда бити ослобођен обуке, што се у нашем еснафу сматра еквивалентом некадашњој награди за најбољег едукатора године. Препоносан сам. Зато и осећам моралну обавезу да холограмске колеге прихватим срдачније од осталих у мојој школи.

Када су се први пут указали у школи, потекле су ми сузе од милине. Сви лепи, млади, насмејани, звонког гласа, витке фигуре, беспрекорне фризуре, модерно одевени. Узор сваком просветном раднику! Разумео сам како су се осећали људи у Међугорју и Фатими. Уопште није било потребе да користе наше степениште. Само би затреперили, нестали и, како чујем, истог тренутка се појавили у учионицама. Ученици су били одушевљени. Прва три дана. После су постали несташни. Гурали су руке у главе наших холограмских колега, стављали им оловке у уши, прсте у очи, протрчавали кроз њих, смислили мали милион игрица које су подразумевале да разни предмети пролете под разним угловима кроз холограмске колеге. Ех, такви су наши ђаци – креативни, увек спремни на шалу.

Љубинка Боба Недић (Извор: Клотфркет)

Дивили смо се достојанству и прибраности холограмских колега. Све су подносили са филозофским миром. Ни трепнули не би. Шта год да се у учионици дешавало, они би настављали да звонким гласом објашњавају градиво, деле ђаке у групе, певају, драматизују текстове. Међутим, холограм-администратори су убрзо приметили да колеге све чешће трепере. Дешавало се и да се укажу када и где им место није. Једном је холограмски физичар изводио експеримент испред мушког тоалета. На часу музичког холограмски фискултурник је показивао вежбе истезања. А онда се догодило нешто што је потпуно збунило ИТ заједницу – холограмска колегиница је добила три седе власи. То нико није умео да објасни.

Срећом, имали смо сви пуно искуства у исправљању грешака и дорађивању система у ходу, па смо, навикнути на стрпљење, већ девету годину у процесу уходавања. Да може одмах, не би се звало процес.

Важно је да се сада много јасније зна подела посла. Холограми су учионицама, а ми у канцеларијама. Они су навикнути да реализују наставне јединице без обзира на околности у учионици. Раде исто и када је празна, и када је полупразна, пошто пуна није никада. Раде и док лопта протрчава кроз њихов стомак, лименка кроз главу – ништа им не смета. Мислим, није ни нама сметало, али њима не смета баш нимало. За то време, нама осталима је промењен начин обрачунавања недељне норме. Више није изражена кроз часове непосредног рада са ученицима, и оне остале. Сад је само кроз оне остале. Моја норма је, рецимо, 40 неодрживих сценарија за час, 20 планова и исто толико извештаја, и десет сати сезонског посла (чишћење снега, сакупљање лишћа, заливање цвећа, кречење учионица, брисање подова…). Више нема класичних одељенских старешина и дана отворених врата. Родитељи нас зову телефоном, све нас, у било које време. Пошто је све мање ђака које лично познајемо, добили смо јасно упутство за комуникацију с родитељима. Шта год да кажу, наш одговор треба бити „Не брините ништа. Биће све у реду. Да, баш тако како ви желите.

И сада је напокон све у најбољем реду.

Инциденти попут оног када је колегиница на седници села у холограм колегиницу, све су ређи. Шта ће жена? Жив човек. Погреши.

Опрема: Стање ствари

(Клотфркет, 12. 1. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s