Срећна им била и отимачина и плијен, мој земљаче. Срећан им био и грабеж и давеж. Срећна им била и крв и нож. Јер то ти је та њихова наопака срећа
Фото: Феномени.ме
Да си ми жив и здрав, мој земљаче…
Знам да си жив и знам да здрав не можеш бити у овој неживости и нездравости овој…
Знам да те боли… Мора да боли свакога ко је жив. Баш свакога ко није исписан из књиге живих, ко још коракне навише, у сусрет небу…
Нешто боли, а не знаш баш шта. И боли су нам заједничке. Зато смо, ваљда, земљаци. И зато смо, ваљда, своји.
Зато што боли. И зато што, провиримо ли испод свог срећног шатора који подигосмо на непочин-пољу, заболи, баш заболи.
Заболи, на примјер, душа. Заболи и срцуленце које ипак весело тикатака, јер је живо. Заболи и трајање, ово наше чергарско шарено и дивно, које ипак претрајава у овом звјерињаку. Заболи, нема шта не заболи…
Заболи живот…
Овај који се расцвјетао и зањихао на овој злој гори коју волимо таман колико и вољени живот који оволико боли…
Срећна ти и ова тужна година која ће се ускоро родити у крвавој кошуљици, мој земљаче…
Може ли да ти буде срећна? Може, да не може, не би се ни рађала… И не би била заканута крвцом и заливена стидом…
А мора ли, кад је већ срећна, да буде тужна? Па мора, земљаче, јер си навикао на тугу. А да нијеси тужан, би ли био човјек, па још земљак, па још мој земљак, човјече мој, земљаче мој…
Тугуј, слободно тугуј, земљаче мој, у срећи својој.
Осмјехни се новом љету и дочекај га са сузама…
Док је год суза и осмјеха у овој долини плача, биће и тебе и мене, мој осмјехнути, мој тужни, мој срећни и заплакани земљаче…
Ко се не би обрадовао новом љету, кад је већ стигло, а стигло је и ми ту ништа не можемо. Осим да се обрадујемо жуђеном Долазнику…
Ко не би туговао у својој срећи, кад зна да никада и нико ко макар сличи човјеку не може бити срећан без туге на овој стидној гори…
Ако нема капље туге у срцу радости, онда и нијеси неки човјек, мој земљаче. А знам да јеси. Зато што си земљак… И зато што си мој…
Плакање је пјесма са сузама…
Зато запјевај, јер ти баста, па заплачи, јер си кадар…
А они, као они, нека шенлуче. Нека кидишу. Нека реже. Нека полајују. Нека лају. Нека облајавају. Нека оштре сјечиво у мраку за гркљан братски. Нека пуне разбојничке бисаге, нека сеире на живом гробишту…
И нека су живи и здрави, таман као и ти, таман као и ја, мој земљаче…
Јер, не би ваљало другачије…
Да њих, на примјер, нема, да ли би било искушења у овој пустињи…
А да нема искушења, да ли би било човјековања у овом рашчовјечењу…
А ако ми се и ти рашчовјечиш, који ће ме човјек дочекати, човјече мој…
Зато, нека их…
Срећна им била и отимачина и плијен, мој земљаче. Срећан им био и грабеж и давеж. Срећна им била и крв и нож. Јер то ти је та њихова наопака срећа.
Срећа унесрећења. На овој несрећној обурданости…
Њихово је, мој земљаче, да буду срећни…
Твоје је да срећно тугујеш због њихове среће. Моје је да понешто од тебе научим и да своју жеравицу принесем твоме пламену…
Па да се онако земљачки, онако братски, састанемо и сузно један другоме пожелимо срећу…
Јер, изем ти срећу у овој тамници, у тами овој, ако није уплакана…
И ко то може да се радује без туге на дну радовања…
Биће нам још срећних тужних година, мој земљаче…
И биће још њих који мисле да је срећа несрећа и да је човјек нечовјек. И да је Бог ђаво који је створен по њиховом лику, по њиховом дјелу…
И зато кад ти пожелим срећну годину која долази, подсјети ме на заједничке туге да бисмо били заиста срећни…
Опрема: Стање ствари
Колумна је објављена и на сајту Феномени.ме
ИСПРАВКА: Ранија верзија је садржавала исти текст поновљен под другим насловом (14. 1. 2020. у 23:34).
Categories: Преносимо
Оставите коментар