Слободан Антонић: Жигосање Филипа Лепог

Регрутација Јелене Лалатовић у „Вавилон” заправо је добар знак. Јер, ако је систем спао на њу – он мора да је у фази озбиљне декаденције и поодмаклог распада

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Филип Лепи је надимак који је Филипа Грбића (р. 1984), писца Руминација о предстојећој катастрофи (2017) и Прелести (2018), пратио у време када сам га упознао на Филозофском, где је студирао. А жигосање је обред симболичке стигматизације којим је Грбић, из политичких разлога, недавно у Вавилону – „елитној месечној емисији о савременој књижевности“ РТС-а – проглашен лошим писцем.

За егзекутора жигосања изабрана је Јелена Лалатовић, која се већ доказала у критичарском декласирању Владимира Табашевића (из идеолошких разлога; о томе сам писао овде). Стога је Лалатовићева и позвана у Вавилон и употребљена као средство да се у „елитној емисији о књижевности” одстрели Грбић.

Зашто? О томе је овај текст.

* * *

Јелена Лалатовић (1994) део је оне групације најмлађих београдских критичарки, „феминисткиња” и „левичарки”, које су, из наизглед нејасних разлога, добиле прилику да оцењују савремену српску књижевност у водећим медијима.

Јелена Лалатовић (Извор: РТС/Снимак екрана)

Нађа Бобичић је, као што писах, промовисана за књижевног арбитра Политикиног „Културног додатка” за савремени српски роман. Лалатовићева је сада, пак, кооптирана у књижевну критичарку „елитне емисије о књижевности” РТС-а.

Обе одлуке су наизглед необичне. И Бобичићева и Лалатовићева су део мале групе најмлађих критичарки која отворено проповеда да је „књижевност поље идеолошке и поетичке борбе, и зато она не може бити изузета од идеолошке критике на којој феминистичка читања инсистирају“.

Дакле, регрутација Бобичићеве и Лалатовићеве у овдашње главне медије јесте афирмација идеолошке критике. То је увођење отвореног или подразумеваног критеријума политичке исправности („прогресивности”) у оцењивање савремене српске књижевности.

Наизглед, идеологизација наше књижевне критике представља анахронизам – повратак у време за које смо мислили да је иза нас. Суштински, међутим, она само осликава неспособност нашег грађанистичког културтрегерског естаблишмента да уобичајеним средствима и даље успешно дискредитује непожељна уметничка дела и њихове ауторе.

Отуда овај естаблишмент све чешће прибегава бруталној идеологизацији уметничке критике. А за то су „социјалистичке феминисткиње“ као створене.

Видели смо да су оне, у својим критикама, „ликвидирале” Табашевића као недовољно левог писца. Шта се тек могло очекивати када су управпо оне позване да у „елитној емисији” РТС-а кажу свој суд о Грбићу, ког je књижевно-кртичарска перјаница Бетона и Е-новина, Томислав Марковић, већ одавно прогласио „младом надом српске пропасти“ и „духовним чедом Мила Ломпара“.

Грбић је, наиме, пошто је за Руминацијe награђен „Црњанским”, добио прилику да гостује на већим медијима. Тада је шокирао нашу „случајносрпску” елиту оценама о овдашњој културној хегемонији.

„Наш књижевни естаблишмент покушава по сваку цену да од политичке коректности и од једног ратоборног облика аутошовинизма направи канон за књижевно стваралаштво код нас”, изјавио је у Културном дневнику. А потом је указао како „имамо писце који се такмиче ко ће на ефектнији и успелији начин да демистификује нашу прошлост, што у преводу на српски језик значи да обесмисли све наше борбе, поразе и победе“.

Филип Грбић (Фото: Филип Плавчић)

У разговору за Вечерње новости, пак, Грбић је изјавио да „регион као бриселски конструкт треба да рециклира стару титоистичку формулу по којој стабилан Балкан подразумева слабу Србију“, док је на питање „како ваша генерација види стање у српској култури?” одговорио: „Не знам шта је у јаднијем стању: моја генерација или српска култура. Моја генерација је загазила дубоко у тридесете, мало ко је у браку, још мањи број људи има децу, сви су опседнути новцем и путовањима, не знају ни сами шта траже… Што се тиче српске културе, она у својој историјској величини постоји и чека генерацију достојних да је поново открије. Тренутно у култури ведре и облаче србомрсци и југоносталгичари. Али и то ће проћи”.

А на питање „како доживљавате ову награду?”, одговорио је: „то је охрабрујући знак да се књижевни успех може догодити и онима који не пишу искључиво политички коректне небулозе о деведесетим, о геноцидима, мигрантима или осетљивим групама“.

У разговору за Независне рекао је: „Космополитизам који није укорењен у националној култури сувише је подложан аутошовинизму и прелако бива фасциниран туђим националним самољубљем. Познајем многе људе који су изразито осетљиви, рецимо, на српски национализам, а да истовремено, готово потпуно несвесно, заступају националне интересе америчког, немачког или француског културног империјализма“.

А приликом доделе награде „Бранко Ћопић”, коју је добио за Прелест, у разговору с новинарима Грбић је казао: „Народ који се одриче свог писма и својих обичаја неприметно умире, будући да губи способност да опази своју потчињеност туђем писму и туђим обичајима“.

Наравно да наш културтрегерски естаблишмент није могао а да не примети овако лудо храбре ставове. Зато је Филип Грбић у структурама које владају српском културом добио интерну налепницу националисте.

Али, за невољу, Грбић се – такав какав јесте – млад, леп, „урбан”, темељно образован, „говори језике”, добро пише, прати светску продукцију, „свашта зна” – никако није уклапао у манипулативну слику о српском националисти као о „ружном матором равноземљашу”.

Стога је Грбић код наших грађанистичких gatekeepers-а изазивао когнитивну дисонанцу. То је оно када вам се нешто једноставно не уклапа у систем. И то вас нервира, па почињете да га мрзите.

Јелена Лалатовић месец дана пре свог наступа у Вавилону објавила је оштру критику Грбићеве Прелести у једном књижевном часопису. Та критика била је првенствено идеолошка. Иако „хомоеротски тон на почетку делује занимљиво”, уочава Лалатовићева – „јер су романи о истополним односима и партнерствима још увек ретка појава на нашој књижевној сцени” – ипак роман, авај, не достиже овај узвишени идеал, будући да је Прелест тек „потрага за идеалом хармоничног хетеросексуалног односа” (овде 172) – што је, наравно, бљак.

Извор: Печат

Лалатовићева замера Грбићу „фасцинацију појмовима из хришћанске теологије, попут `греха`, `разврата`, `прелести`, које приповедач користи без (ауто)иронијске или неког другог облика дистанце” (173) – а што је, такође, недопустиво, јер се према „греху” или „разврату” сме имати искључиво иронијска дистанца (будући да, као што свако зна, тако нешто и не постоји). Ова традиционална визура свих хришћанских, мојсијевских и мухамеданских цивилизација (грех-покајање) за Лалатовићеву је заправо „квазиспиритуалност” (!?), и то је „фундаментални стилски недостатак романа” (172) – дочим би, вероватно, прича о чишћењу четврте чакре била истинска, пожељна и политкоректна „спиритуалност”.

Критичарка, такође, напада Грбића због „лако уочљивог гинофобичног имагинаријума” (174), као и због „низа мизогиних, неретко и педофилских порнографских клишеа” (173), а посебно због „фетишистичког односа према женском телу” (исто) – не наводећи на шта одређено мисли.

Приказ, заправо, нема ниједан цитат, или упућивање на неку страницу из књиге. Очигледно да је идеолошки ауторитет критичара, у овој борбено-идејној парадигми, довољан да покрије изрицање било ког аподиктичког става и без позивања на текст.

Но, за већину читалаца „фетишистички однос према женском телу” тешко да значи било шта друго до да Грбићев јунак воли да има секс првенствено с лепим женама. Оно што смо сада научили јесте да је то недопустиво и политички некоректно у идеологији социјалистичког феминизма.

Невоља с Прелести је, такође, по Лалатовићевој, и „ослањање на фразе о `декаденцији` савремене цивилизације” (173) – јер то су, наравно, само „фразе”, и недопустиво је, ваљда, мислити да наша цивилизација има неки морални проблем. Грбић, такође, о ужаса, „инсистира на порочности савременог света” (175), и користи „реторику која је изграђена на пасатизму” (исто), односно на „констатовању да је свет у прошлости био узвишенији и лепши” (исто). А то је, чак и у књижевности, недопустиво – ваљда зато што је цела светска историја у патријархату, и невредна помена све до појаве социјалистичког феминизма.

Лалатовићева посебно замера Грбићу „неубедљивост Максимове (јунака романа – С. А.) конверзије из стања `прелести` у фазу мирног, породичног живота, с другом супругом и новорођеним сином” (173). За Лалатовићеву је то, очигледно, недопустива „идила грађанског брака коју јунак на крају достиже” (174). Да је Максим, рецимо, оженио свог кума или свог цимера, е па то би већ била друга прича. Овако, хетеросексуални брак – свашта.

Одмах да напоменем – без обзира на изражену идеологизованост овакве критике, њено објављивање у књижевном часопису није проблем. У Србији излази стотинак књижевних листова и часописа. У другој публикацији ће бити, или већ јесте, објављена другачија критика, у трећој трећа… – па нека цвета стотину цветова.

Вавилон РТС-а

Али, невоља је када се после овакве критике њена ауторка, која дотле никада није била гост РТС-а, позове да је понови у „елитној емисији о књижевности” на РТС-у. Не само стога што је то јавни сервис, већ зато што на другим каналима с националном фреквенцом практично и немате културне садржаје. Оно што се каже у дотичној „елитној емисији”, дакле, једино је што шира публика може да чује – јер нема контратеже. У томе постоји једна доза малициозности, преко које би се, свакако, могло прећи да није у питању идеолошка злонамерност.

* * *

Пре наступа у „Вавиолону” Лалатовићева је делу публике углавном била позната као опсцена и агресивна твитерашица. Њен дискурс је био „ова говна, ово ђубре“, „иде ми на пичкин живац“, „Табашевић је немушти полудебил“, а његов роман „го курац“, патријарх Павле је „фашистички патријарх“, и све у том стилу.

У „Вавилону”, наравно, њен дискурс (овде, 10:00-13:10) није био баш такав. Али, посебно у сегментима где је говорила из главе – односно, где није читала поменуту критику из часописа – показала се сва вулгарност њеног незнања и сва раскош њених рђавих намера.

Прва реченица Лалатовићкине критике Грбића у „Вавилону” гласи: „`Прелест` је теолошки појам који уводи теолог Руске православне цркве Игњатије Брјанчанинов; међутим, кључни, фундаментални, стилски недостатак овог романа лежи у томе што он овај теолошки појам, који се не односи нужно или искључиво на хришћански морал и грех, већ се односи на тему подвижништва из јуродивости, нарација и стил романа напросто не добацују до тог нивоа и негде, стилски и идејно, сужавају сам појам прелести, банализујући га просто на питање алкохолоизма и веома уско схваћеног моралног посрнућа” (овде, 10:54-11:37).

Прво, нетачно је да је прелест „појам који уводи Игњатије Брјанчанинов” (живео 1807─1867). Било је довољно мало пажљивије претражити по интернету, па наћи да појам прелест (старословенси прѣльсть, грчки πλάνη) настаје вековима пре Брјанчанинова – почев од Дијадоха Фотијског (400—474; види овде), преко Григорија Синаита (1268—1346; види овде), до Калиста I Цариградског (умро 1363). Он означава самообману светошћу и изводи се из текста Јеванђеља: „И одговарајући, Исус рече им: Чувајте се да вас ко не превари (πλανήσῃ). Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити (πλανήσουσι)” (МТ, 24:4-5). „И изићи ће многи лажни пророци и превариће (πλανήσουσι) многе” (Мт, 24:11).

Свети Игњатије Брјанчанинов (Фото: Викимедија)

У ужем значењу, прелест је самообмана погорђених хришћана који умишљају да су непорециво на Божијем путу, јер им се јављају лажни знаци духовне висине – укључив и одобравање околине. То само учвршћује њихову гордост, а она води у пропаст (пошто иза таквих обмана стоји „отац лажи”; Јн 8:44).

Брјанчанинов, пак, даје и нешто шире значење, по коме је прелест сваки живот у лажи, свако прихватање лажи за истину, због чега она погађа не само монахе и подвижнике, већ све људе („прелесть есть состояние всех человеков, без исключения“).

Сада треба поново прочитати или саслушати шта Лалатовићева замера Грбићу у вези с коришћењем појма прелест. Њена оптужба је крајње конфузна: „овај теолошки појам се не односи нужно или искључиво на хришћански морал и грех, већ се односи на тему подвижништва из јуродивости”. Али, нису ли јуродивост и подвижништво првенствено хришћански феномени? Лалатовићева заправо каже: „Грбић користи А као ознаку за а, иако А у ствари означава а”. Весело.

У наставку овог дела оптужбе, пак, Лалатовићева тврди да Грбић „сужава сам појам прелести, банализујући га просто на питање алкохолизма и веома уско схваћеног моралног посрнућа”. Али, само минут пре тога, како смо видели, Грбић је оптужен да прелест сужава искључиво на његово теолошко значење?

Лалатовићева би требало да се одлучи. Или је Грбић крив што прелест сужава само на лажно духовно искуство. Или је Грбић крив што прелест сужава на сваки живот у лажи (Брјанчанинов). Но, он тешко да може истовремено бити крив и за једно и за друго.

Истина је, међутим, супротна од тврдње да „Грбић сужава појам прелести”. Код Грбића се, напротив, овај појам користи у његовој пунини – у оба значења. Грбићеви јунаци, с једне стране, упорно проглашавају лаж за истину и дубоко су потонули живећи у лажи. То је Брјанчанинов. С друге пак стране, неки од тих јунака имају и истински саблажњива и обмањујућа духовна искуства – попут Максима који, пошто прода ауто, а новац однесе деци у Звечанској, чује небеску литургију (153—154), да би се, с временом, такви доживљаји почели мешати с „крајње недоличним и опсценим представама о Исусу, Богородици и апостолима, које су (му) лебделе пред очима” (159). То су византијски оци.

Лалатовићева, међутим, која се овде гради образованијом него што јесте, очигледно има конфузну представу о томе шта је прелест (да не кажем нешто грубље). Стога она промашује у својој критици. У њој се, заправо, компромитује као „компетентна критичарка“ – како се, скромно, назива. Али, уједно компромитује и „елитну емисију о књижевности” у којој се наступа с таквом критиком.

Једнако конфузна и бесмислена јесте и завршна оптужба Лалатовићеве: „Роман Прелест, као и први роман Филипа Грбића Руминације о предстојећој катастрофи, део је једног глобалног тренда који наилази на комерцијални успех и одговор; сродну поетику има и један од тренутно планетарно најпопуларнијих аутора Мишел Уелбек; међутим, оно што разликује ова два аутора јесте чињеница да код Уелбека постоји и тај политички коментар – јер су насилне политичке демонстрације и, уопште, друштвене тензије чест мотив у његовим романима – што код Грбића у потпуности изостаје, будући да код њега политички коментар не долази природно из саме нарације већ је у извесном смислу накалемљен” (овде, 12:24-13:10).

Прво је Грбић крив што код њега „политички коментар у потпуности изостаје”. А онда сазнајемо да код Грбића ипак има политичког коментара, но он „не долази природно из саме нарације” (као код Уелбека), „већ је у извесном смислу накалемљен”.

Грбићу је вероватно драго што га и Лалатовићева сравњује са Уелбеком – с којим Грбић расправља у Руминацијама, а и новинари га с њим пореде. И није баш тако страшно бити, у понечему, лошији од Уелбека.

Но, рећи да код Грбића „политички коментар не долази природно из саме нарације” заиста је нетачно. Препустићу читаоцима да о томе сами закључе тако што ћу, у изводима, пренети једну од својствених епизода из Прелести.

Но, пре тога ћу рећи још само то да ћу се уздржати од коментарисања неколиких стилских Лалатовићкиних замерки на рачун Прелести. То је поље изражене субјективности, у ком би се човек морао определити између Лалатовићкиних оцена Грбићевог књижевног поступка као неуспелог, и оцене жирија који је Прелест наградио „Ћопићем” за „дело високе уметничке вредности“. У жирију су били: Душан Ковачевић, Горан Петровић, Милосав Тешић, Матија Бећковић и Нада Милошевић Ђорђевић. Не знам зашто ми се чини да би се, у стварима стила, тим људима можда требало ипак мало више веровати него Лалатовићевој.

* * *

Али, да видимо како то код Грбића „политички коментар не долази природно из саме нарације, већ је у извесном смислу накалемљен”.

Из емисије Вавилон РТС-а

Максим, професор философије у гимназији, позван је у школу на разговор (овде, 92—102).

„Секретарка (гимназије – С. А.) звучала је сувише узнемирено па сам одмах искључио могућност да је реч о глупавој жалби на оцену”, размишља главни јунак. „У директоровом кабинету били су присутни директор, помоћници директора, секретар школе, психолог, педагог и још три мени непознате младе особе”, приповеда Максим.

„Укратко, цео одбор за стрељање. Секретарка ми је уручила заведени документ на ком је анахроним, комесарским стилом било исписано неколико комичних реченица које су биле толико глупе да сам се одмах насмејао: Овим путем захтевамо да наставник филозофије, Максим Туманов, буде хитно искључен из наставе и да му се одузме лиценца за рад у образовању јер он на својим часовима пропагира фашизам. Потписана је била нека омладинска, левичарска организација у чијем је имену стајао неизоставни, милитантни додатак – `фронт`.

„Јасно ми је било да су три младе особе љутитих погледа били представници те организације и да су дошли да ме линчују”, приповеда даље јунак Прелести. „За мене су сазнали тако што је један мој ученик на фејсбуку неспретно парафразирао моје речи са часа док се вербално препуцавао с члановима ове организације. Штета што при руци немам бацач пламена (…)”.

„Непријатна спољашњост мојих тужитеља била је упадљива”, наставља даље Максим. „Најдрскији међу њима, прави мали искомплексирани фирер, имао је дугу масну косу, рошаво лице и нешто до те мере љигаво у изразу лица да ме је одмах подсетио на гуштера.

„Други тип је био буцмаст и све време је ћутао. Имам утисак да је овај младић и сам сумњао у исправност целе ове хајке коју је морао да предузме у складу с `партијском дисциплином`.

„С њима је била и једна црвенокоса девојка, која је за разлику од својих камарада изгледала пријатно и лепушкасто. Главни егоманијак наравно мора да поведе са собом и једну огорчену мрзитељку капитализма како би се јавно надимао и куробецао пред њом. Разуме се, право на приступ међуножју сентименталних активисткиња добијају само најљући антифашисти.

„Међутим, како човек може да улази у расправу с једним гуштером? Било је то за мене потпуно ново искуство: блиски сусрет с денунцијантским и потказивачким шљамом” (…).

„Одмах сам тражио објашњење рекавши да ја, по закону, за свој рад одговарам искључиво директору школе. Тврдио сам да је скандалозно то што је овим авантуристима уопште допуштено да уђу у једну образовно-васпитну институцију. Да ли и Јеховини сведоци или неонацисти могу да шаљу делегације у школе како би изразили своје примедбе?

„Међутим, друштвени праг толеранције на левичарско насиље је повишен па је довољно (ако сте левичар – С. А.) да некога оптужите да је `фашиста` – и можете унапред рачунати на то да ће друштво a priori стати на вашу страну.

„Због свега тога сам одмах тражио да просторију напусте све особе које нису биле чланови колектива школе. Али онда ме је директор за тренутак издвојио рекавши ми да га цело преподне зову новинари таблоидних листова тражећи од њега изјаву у вези с `чињеницом` да је дозволио једном фашисти да подучава децу” (…).

„Требало је најпре `утврдити чињенице`. Било ми је јасно да гуштера уопште не интересују чињенице, њега занима једино прилика да дође до публицитета како би своју мрачну личност бар на један дан извео из неподношљиве анонимности” (…). Гуштер је поново узео реч и почео да булазни нешто о томе како живимо у време повампиреног фашизма” (…).

„Директор се поново умешао.

  • Колега Туманов, изложите нам укратко садржај проблематичног предавања које сте одржали.
  • Тумачио сам Хераклитове такозване политичке фрагменте, што одговара тематској целини ране грчке филозофије.
  • Да ли је по вашем мишљењу било спорних елемената у вашем излагању?
  • У филозофији су увек могући спорови кад је реч о тумачењу. Мени је стало да покажем зашто је Ниче био у праву када је говорио да је Хераклит ‘вечно свеж’. Сматрам да се на примеру Хераклитове реченице која гласи: народ треба да се бори за своје обичаје онако као што се бори за своје градске зидине – може потврдити та запањујућа актуелност његове филозофије.
  • То значи да нисте говорили само о Хераклиту, него и о савременој ситуацији у свету?
  • Наравно, у супротном би се настава филозофије претворила у бескористан и необавезан додатак (…).
  • (Сабрина): Ниче је био омиљена лектира нациста који су истребљивали Јевреје у гасним коморама.
  • (Максим): Нерон је запалио Рим да би себи дочарао како је изгледала Троја у пламену. Да ли то значи да не треба више да читамо Хомера?
  • (директор): Колега, да ли сте, или нисте, позивали на истребљење муслимана?
  • (Максим) (…) Народ који се одрекне свог културног идентитета чини нешто до те мере самоубилачко да се може упоредити једино с отварањем граница пред најездом припадника других народа и култура.
  • Алудирате на мигрантску кризу?
  • Замислите да је за време грчко-персијских ратова међу Грцима постојала утицајна фракција (…) који су могли аргументовано да тврде да је (…) сулудо да се сиромашни, разједињени грчки градови супротстављају овој неодољивој сили… Замислите да су неки утицајни Грци заподенули ‘унутрашњи дијалог’ о покореним Јонским градовима, тврдећи да се треба одрећи Хомера, Хесиода и бескорисних митова у корист лукративне сарадње са персијским царем? Културна самосвест Грка – то је био морални ресурс који је малобројним и сиромашним Хеленима дао не само снагу да се одупру сили с Истока, него и да је коначно победе.
  • Ви се, дакле, залажете за затварање граница и сукобе с муслиманима?
  • Мени је само стало да покажем да се Хераклитова мисао може применити и у контексту актуелних домаћих идеолошких трендова. (…) Народ који диже руке од својих митова чини политичко самоубиство ма колико да се труди да то одрицање увије у рационалне и прагматичне оквире.

„Директор је деловао беспомоћно. Учинило ми се да му се зева. Искористио сам тренутак тишине и изговорио неколико реченица које ће ме спасти да наредног дана не осванем у таблоидима.

  • Ја сам одговоран за оно што говорим на својим часовима, али нисам одговоран за то како ће моји ученици схватити оно што ја говорим. Уосталом, моји часови су отворени и позивам све присутне да их посете кад год пожеле” (…)

„Не могу да се отмем утиску да су гуштеролики активисти необично храбри када треба да се боре против одавно поражене идеологије и да је та апсурдна хајка на `фашисте` добрим делом психолошки мотивисана латентном фасцинацијом повесним фашизмом. Букаџија `образован` на памфлетима по свом менталном устројству савршено се уклапа у механизам руље која је тридесетих година прошлог века разбијала стакла на јеврејским излозима. (…) Изопачена свест не може да живи без неке до малоумности поједностављене представе о непријатељу (…). Ти људи не сањаре о помирењу међу завађеним народима или о бескласном друштву: предмет њихових садистичких фантазија су вешала, стрељачки водови и голи отоци” (92-102).

Филип Грбић са наградом Задужбине Бранка Ћопића (Фото: Вулкан издаваштво)

Да ли је, у овом одломку, политика „накалемљена” или „природно долази из нарације”? Живот у колонији Србији, нажалост, пун је оваквих епизода. Професор Брдар је кажњен за оно што је рекао на предавању, док се професорима Ристивојевићу и Димитријевићу суди(ло) за мишљење изнето на нету (види овде).

Приликом доделе „Ћопића”, Горан Петровић је истакао да је „много тога у Прелести неумољиво тачно; тачни су и бројни епизодни ликови, мајсторски оцртани, па се чини да је и наша стварност тачна, иако би се многима који је нису искусили учинила као фикција, претеривање, скуп бизарности; можда бисмо добили тачнију слику од оне сателитске GPS тачкице где се тренутно налазимо – ако бисмо уместо телефона отворили роман Прелест” (овде).

Управо то је оно чему Грбић као писац тежи: да, држећи се „искључиво свог искуства“ и „савлађујући отпор језика, представи суштинске црте властитог времена“. Горан Петровић каже да је у томе Грбић успео, а епизода са суђењем је тек један од примера сливености „нарације” и „политичког коментара”.

А то што се некоме не свиђа садржај Грбићевог коментара друга је ствар. То, ваљда, не би требало да утиче на оцену Грбићевог књижевног поступка.

Или је управо у томе кључ свега?

* * *

Овако детаљно сам размотрио случај једне троминутне ТВ критике како бих показао типичан образац културног рата који део наше елите води првенствено из идеолошких разлога. Иако је овде реч тек о епизоди, наш културни живот састављен је од стотина или чак хиљада таквих епизода. Једна троминутна критика неће никога уништити. Али, стотине таквих епизода одредиће карактер наше културе – хоће ли она бити плуралистичка и отворена, или ће бити идеолошки борнирана и уметнички ограничена и једнострана.

Отворена политизација и идеологизација наше књижевне критике, приметна у последње време, као и наметање све агресивније НВО естетике (види овде, 23), показују, међутим, да идеолошка структурација уметничких стваралаца преко система – где они не осећају идеологију као нешто спољашње, већ као сопствени органски израз (овде) – даје све слабије резултате. Долазе, наиме, нови ствараоци који преиспитују или отворено одбацују хегемону идеологију, па се систем почиње бранити јачањем идеолошке и статусне репресије.

То што се за „чуваре капија”, дакле, доводе идеолошки све ригиднији, али и све необразованији и некомпетентнији актери, никако није показатељ јачања система, већ његових све већих слабости.

Регрутација Јелене Лалатовић у „Вавилон” отуда је, заправо, добар знак. Јер, ако је систем спао на њу – он мора да је у фази озбиљне декаденције и поодмаклог распада.

Одлично.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 31. 12. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

9 replies

  1. Ово је класичан, амерички начин, убијања свега што није на фону педерске и феминистичке “културе“.
    Ти, да не кажем малоумни љигавци, би да забране све што уме да мисли пише, говори ако треба и да пева.
    Ништа не сме да се чује што није у смислу поретка који они уводе дуги низ година по свету и у свету.
    Тако и у Србији, треба забранити демократски, писца који је ,види чуда, свој!!
    И онда га прогласише за НАЦИОНАЛИСТУ као да је бити националиста немерљив злочин!
    Ето, и ја сам НАЦИОНАЛИСТА… Па, шта!?

  2. Заправо, кад бацим поглед на одломак, и кад почујем прилог – морам да се сложим с овом малом (у суштини преплашеном) „феминисткињом“ . Неубедљивост света Грбићевог дела, те надомештање празњикавости садржаја насилним уклапањем у „православствујући“ вербални инструментаријум и (такође наглашено идеологошки и немаран за нијансе, неопходне добром писању, само на супротном полу) горљиви анти-глобализам, очигледни су из ово мало узорка, а највише што вреди су бритке Грбићеве аналогије са примерима из филосфске библиотеке.

    Проблем је што је, упркос томе што је она у праву, у праву и Антонић.

    Можда би клинка и имала нешто да каже о литератури, кад не би сама себе заробљавала у идеолошким матрицама, што ће накнадно дати Антонићу (одавно закљвљеном са политкор активисткињама) право да је срозава.

    Овако, још дуго нико неће радити оно за шта је даровит: Грбић ће, уместо да философски продубљује свој светоназор, преузимати на себе анти-глобализам, мале критичарке ће се просеравати о феминизму, а најузорнији интелектуалци ће вршити медијацију између њих и то је сва туга данашње Србије…

    Оно што Србији треба је превладавање укљештености између прича које нису, заиста, српске.

  3. У тексту, јасно разложена и раскринкана позадина гушења периферије остатака (чак и књижевне) слободе мисли у земљи Србији.

    Чињеница да је и оваква врста примитивне пропаганде, од стране феминистичких простакуша, уврштена у програм државне ТВ је једна од последица (али и јавни доказ) окупираности те исте државе.

    Позитиван ефекат има бацање светлости критике на бубашвабе „Вавилона“, али је важно наглашавати да је сама појава оваквих канцерогених процеса проузрокована и инструментализована по основу вишегодишње окованости државне управе и друштва у нато-букагије.

    Гледано шире, ланци нато окупације су у корену укупности болесног „стања ствари“ државе и народа и зато сву пажњу, и покушаје отпора ваља усмерити на ту страну.

    После три деценије цивилног рата, санкција, стране агресије, окупације, економске пљачке и културне и политичке изолације (итд.) сигурно постоји природан страх од супротстављања због даљих губитака и дубљег пораза, чак трагедије.

    Једнако, Срби морају да схвате (што скорије то боље) да им је мало преостало и да од онога што још могу изгубити највећи део су управо окупациони ланци…

  4. Не треба бити оволико критичан према младој, „компетентној критичарки“. Ипак је она само једна типична припадница генерације рођене у време раскола међу двама вековима, а то није њена грешка. Тамо где су некад стајали љубав, лепота и поезија, данас стоје фашизам, мизогинија и „го к**ац“. Није крива просечна скојевка што су је мама, тата и НВО професори научили да је најсигурније бити део пихтијасте масе и на зиду држати постер на ком пише „Само ти мени буди нико и ништа“. А дете ради како му је речено. Довољно је осмотрити метрику њеног говора и чути како ова млада комсомолка завршава штреберски набубане реченице у својој ТВ „критици“, па да сваком пензионисаном наставнику српског језика прва мисао буде „седи дете, добро је, тројка.. није теби лако“. А кад се камере угасе, оно што још светлуца из мрака, као порука критике, заправо је молба упућена младом Лепом Фићи, момку који је аномалија у својој генерацији, „позови ме на кафу“. После тога.. не сумњам да би јој се и речник и фокус померили с Твитера.

  5. @Dosada Bozija

    Neverovatno, uzeste mi reci iz usta.Da nisam procitao komentar, mogao sam proci kao Sinisa Mali.Navedeni odlomak malo koga moze da navede na citanje datog dela.Ono sto „kriticarku“ zbunjuje i jeste „ulicarski stil“ pisanja (gotovo identican sa prethodnim autorom, nad cijom je sudbinom lamentirano), za koji ona, ispravno, misli da ne moze da se uklopi sa pojmovnikom pravoslavnog svetonazora (dok autor, verujem, upravo taj spoj vidi kao svoje najvece dostignuce, neka vrsta hriscanskog roka u knjizevnosti) i da sam iz sebe mora voditi ka „ulicarskom“ (jer ulica je postala mesto ostro suprotsavljeno domu, mesto politickog, nasuprot apolitickom, mesto kojim dominira feministicko-LGBT ideologija kojoj se ne smete suprotstaviti na ulici, vec samo u privatnosti svog doma) razresenju radnje (gej, a ne hetero braku :))).Ali, to i jeste muka „nacionalne“ opcije, sto je reakcionarna, a reakcionarna je zato sto nije izrasla iz kosovskog zaveta, vec titovskog zaveta da i posle Tita bude Tito, te je u „obnoviteljskoj“ zbunjenosti, a ova „knjizevnost“ je dobar primer, imitativna.Jedna grupa debila su sebe nazvali „gradjanskom opcijom“ i „nacionalno-identitetske snage“ su im odmah reakcionarno reagovale, prepustanjem pojam gradjanskog, sto je od pukog politickog akta, vodilo ka logici pojma, pa su „nacionalno-identitetske“ snage same sebe pocele da suprotstavljaju, ne ovoj grupi, vec samom pojmu gradjanskog.Ovo je imalo i svoje estetske konsekvence u formiranju „Narodnjackog bloka“ (opozicija narod-gradjani) i narodnjacki koncert Cece Raznatovic, sa pozdravom „premijeru Kostunici“. Dakle, estetika ove opozicije i kroz muziku i kroz knjizevnost, vodi u neukus.Kada autor, na jednom drugom mestu, kaze da su „nam institucije otete“, on ne misli na nas gradjanje, vec na ideoloske zastupnike „nacionalno-identitetskog“, jer institucije u Srbiji su stvar ideoloskog otimanja. a ne pravnog poretka (koga ce biti vise u SANU „euro-globalista-gradjanista“ ili „nacional-identitista“, a ne izuzetnih stvaralaca.)

    Toj imitativnosti „nacinalno-identiteske“ opcije pripada i ovaj pokusaj da se ulicarski jezik otme od „gradjanista“, da se srpska istorija glorifikuje, nasuprot „gradjanistickim“ pokusajima kriminalizacije, da se na UDBA-NVO praksu evidentiranja ko je sta rekao i cuvanja za buducnost (konacnog obracuna) odgovori istom praksom, naravno javno, da druga strana zna da mi sve zapisujemo (bojim se da ce i sam autor, uskoro, morati da izbacuje knjige iz ormana, da bi imao mesta da dosijee „ko je, sta, kada i gde rekao od gradjanista“).Dakle, dok se obracunavaju u proslosti, prepustajuci sadasnjost, a to znaci politiku, stranackim vojskama, spalim na ovu jednu od 700 000 redovnih vojnika i ko zna koliko rezervista, skupljaju dokaze jedni o drugima za konacni sukob u buducnosti.Obracunavajuci se u proslosti i spremajuci se za obracun u buducnosti, svoju politicku jalovost u sadasnjosti, pokasavaju da prikriju pojmom „kulture“, njegovom pseudodubinom, koja njihovu borbu cini jos vaznijom od pliticke :))))

    KiM, kada je oteto, ono je pitanje identiteta, a kada je u sastavu Srbije, ono je politicko pravno pitanje, a tada nastaju problemi, jer pravni poredak i politicke slobode, pravo mesto identiteta, a ne predaja i kultura, ne funkcionisu ni u ovoj Srbiji bez KiM, ali daju mogucnost da se ideologijama „identiteta“ i „EUintegracija“ opravda odsustvo pravne drzave i politickih sloboda, kao etapa ka „identitetskom“ ujedinjenju (samo kada bi se Vucic „preokrenuo“ (ne znam vise gde), kao sto se Milosevicu zatrpava da je razorio institucije drzave i ucinio ih nesposobnim da reaguju 5.oktobra, da bi se isfabrikovao Milosevic „borac protiv globalizma“, opet imitacija „gradjanistickog“ Zorana „modernizatora-zrtve srpske antimodernosti) ili „danskom standardu“

  6. @ Komentar ceka izvinjenje

    Предалеко би отишло да одговарам на све, понаособ, само ћу покушати да будем прецизнији:

    Критика мале Лалатовићке је идеолошка, али је и писање Филипа Грбића идеолошко, тј. реч је од два пола исте, увезене и насилно на нашу књижевну „сцену“ , накалемљење идеолошке матрице, која се своди на „фашистоидна“ застрањења левих идеја (НВО сектор) и правоверно левог „анти-глобализма“ у чију сврху треба инструментализовати и „источне“ традиције, при чему оне не морају бити проживљене, штавише, боље је ако нису, јер ће се, онда, лакше свести на доказивости и „самооправдање“ кроз идеолошку побуну.

    Ово је исто реликт титоизма.

    Ако је судећи по одломку (и наслову) Лалатовићка је, чисто с литерарне стране, у праву кад каже да Грбић на „…стилски и идејно, сужава сам појам прелести, банализујући га…“ , тј. недостатак проживљености мења политичким активизмом, тј. увреженим и већ готовим поларизацијама „НВО“ ме тлачи – ја му одговарам“ , које је могао да препише и из неког анархистичког веб-памфлета, те само да му промени педзнак.

    Да је Грбићу страна проживљеност православних погледа на свет, потврђује и он сам у овом „постниновском“ интервјуу (на 1:08) :

    https://www.youtube.com/watch?v=ueZR3AHFAT4

    Млада критичарка, „не-феминисткиња“ , К. Пантовић, употребљава израз „поповштина“ , а Грбић потврђује: „У овом роману, иако је главни лик Рус, нема ‘поповштине’ .“

    Сличан закључак се може извести и из захуктавања каријере В. Табашевића, најблаже речено, индиферентног према својој српској припадности (а пошто сам читао само „Тихо тече Мисисипи“ , рећи ћу да је, у њему, Табашевић и отворено малеволентан, пошто, на разне начине, исмева „Косовски мит“) који је критиковао НВО чисто идеолошки, а не и транс-идеолошки, тј. вредносно, па су га и феминисткиње, прихватајући „лоптицу“ , оправдано оптужиле да је „мушки шовиниста“ (јер је он и хтео да буде то, иако је ствар беспредметна) .

    Антонић, интелигентно, оба писца користи као оружје против НВО сектора, али тиме заклања њихов однос према идентитету, те затвара и могућности саме литературе да шири поље значења, продубљује онтолошке дохвате и тако дубље утемељује и прочишћава српски доживљај света, припремајући га за обнову и даље борбе.

    Тако српска култура остаје разапета између разних крајности које је се, суштински, не тичу без шанси да обнови аутентичност свог учешћа у историји.

  7. @Dosada Bozija

    Ah, i Vi ste „identista“! Blago Vama, smanjice Vam se broj minusa :))) „Obnavljanje“ i „autenticnost“ zahtevaju dosta muke da bi se povezali.Poznato je da je Mikelandjelo svoju karijeru zapoceo sa statuom „Kupidon“ koju je uvaljao u zemlju da bi joj dao anticku „autenticnost“.Naravoucenije, da bi ste dohvatili autenticno, morate nesto (ili mnogosta ili mnogo koga) da zatrpate u zemlju (npr. ko je bio Milosevic, da biste dobili prvog, autenticnog borca protiv globalizma :))).Sve sto nas je renesansa, svojom teznjom ka obnovi antickog, naucila, jeste da „obnove“ nema.Niko sebi nije zasao za ledja, ma koliko se okretao :))) Bojim se da nas reakcionarnost „nacionalno-identisticke“ opcije, plus kartoteke „za buducnost“, plus iz titoizma nasledjena marksisticka arogancija prema demokratiji i partijska arogancija prema individualizmu, zaista, jednog dana, ne uvedu u fasizam koji se toliko spominje, da polako pocinje da izgleda kao da se priziva.

    Zanimljivo je isticanje lepote pisca (pre toga, naravno, mlad, to mu dodje k’o uslov za potonje, a to je lep, pa „urban“, mislim da je to trebalo na kraju, kao sinteza svega, pa zna jezike, prati svetsku produkciju…sva sreca da nema talenta za pisanje, inace bi svemir kolabirao usled pojave drugog Boga! Inace, radost u „nacionalno-identitetskim“ redovima sto i oni imaju nekog mladog, lepog i „urbanog“, samo pokazuje koliko su reakcionarni) ! Meni je vise paznja bila usmerena na izgled suprotnog pola, a dovoljno sam mastovit da „kriticarku“ zamislim kako cuti :)))

  8. @Komentar ceka izvinjenje

    Не видим да се нешто смањио број минуса, али не мари, ја сам лепо живео и између два коментара, не жалим се на своју релативну непопуларност на СС, и лоша реклама је реклама. 😁

    Не знам шта је „идентиста“ , ја сам Србин, остварујем се кроз спој вредности и искуства који чине ову националну заједницу, као и било коју другу. То ми је „линк“ ка ширем човечанству.

    Мислим да се Антонићева примедба на Грбићеву лепоту и образовање односила пре на одузимање аргумената за којима припадници НВО не презају да посегну у дефамацијама, унаточ сопственом образовању (и лепоти) на које се почесто позивају.

    А за овај последњи пасус би вас сама Лалатовићка оптужила са мушки шовинизам и не гајите наду да би заћутала. 😊

  9. Критика ****** попут овог идеолошког фосила најбоља су моча препорука за овог младог писма, чије књиге ћу одмах сутра купити.

Оставите коментар