Мишо М. Младеновић: Размишљања малог човека о Космету

Шта се још може очекивати испод шешира, на којем је написано: „Трајно решење”, „Компромис”, „Узајамно признавање”

Илустрација: Новица Коцић

Просечан грађанин Србије, а ја сам један од њих, осећа да је највећи проблем који нас тренутно притиска – Космет. Власт, политичари, аналитичари већ дуже време расправљају како да се нађе решење за овај проблем. То траје годинама, и не види се крај. Тренутно чекамо укидање такса, па да полако крену преговори. Верујем да је овај тешки проблем, до сада нерешен, главни разлог нашег тешког пута према ЕУ.

Ми обични људи само пратимо разне изјаве са свих страна у очекивању најбољег решења за Србију. У том очекивању желимо да се информишемо што више, да нам буде што јасније и да тиме себе припремимо да у тренутку када се и ми будемо питали одговоримо по својој савести на питање у вези са коначном одлуком о нашем опстанку на Космету.

Сада се највише помињу ове варијанте.

Разграничење – што подразумева промене граница. Како, куда, шта је прече? Шта са српским народом, манастирима? Шта са енклавама? Шта са „Трепчом”, акумулационим језером, Брезовицом? Шта са Горанцима?

На крају, када би се све ово и разрешило, део који би остао Албанцима био би од наше стране признат као независно Косово.

Решење (не знам како се назива), које се састоји од максималног давања свих права Србима на Космету, давања аутономија српским манастирима: Грачаници, Дечанима, Пећкој патријаршији, Богородици Љевишкој, Св. арханђелима, Богословији у Призрену и многим другим српским светињама. То је наше благо, наша историја, наше светиње. То зна цео цивилизовани свет, Унеско их штити. Некако се данас ово мање истиче, а требало би много више и гласније. На крају, ако се све ово гаранцијом светских великих сила и обезбеди, Космет се опет признаје као независна држава.

Богородица Љевишка, подигнута у време краља Милутина, наша је Сикстинска капела  (Извор: Вечерње новости)

Замрзавање конфликта – које не води ничему, како се закључује са свих страна, јер нас коначно кочи ка Европи и уопште ка сваком напредовању. Изолација и голо преживљавање нам не гину. (Ипак, имамо пример Кипра, као неку утеху или зрачак наде).

Шта се још може очекивати испод шешира, на којем је написано: „Трајно решење”, „Компромис”, „Узајамно признавање”, „И ми и они да будемо задовољни и незадовољни” – то се може често чути ту и тамо, а нека од ових и од нашег председника господина Вучића. Шта то може значити? Није нам лако, свима нама, па ни челницима који воде Србију. Није лако ни нашој цркви.

Када бих се ја питао, борио бих се и упорно тражио да Космет остане у границама Србије. Албанцима бих понудио сва права и све што траже (осим самоопредељења) у разумним границама. Увео бих пуну толеранцију, равноправну сарадњу међу људима свих националности, сарадњу на свим нивоима, међусобно разумевање и поштовање. Како са господином Рамом то може, тако и са косовским Албанцима то чинити.
Нисмо ми криви што смо ово дочекали и уплели се у овако тежак положај. Много раније се све ово „кувало”.

А било је шанси, почетком овог века, да останемо важан фактор и господар ситуације.

Али ко пита малог човека, а и зашто, када постоји власт?

Аутор је академски сликар и писац из Београда

Опрема: Стање ствари

(Политика, 10. 12. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s