Рајко Петров Ного: Јелена Балшић, наша Лена

Кћер Лазарева и сестра деспотова била је достојна обојице

Рајко Петров Ного (Фото: Вечерње новости)

Ко каже да испод великог храста трава не расте. А Јелена Балшић, а деспот Стефан, а Оливера. Лазарева деца су биране младице никле из горостасног храста. Јелена је била бранитељка вере и народа у Зетској светој гори. И ратница и тиховатељка. Молитва и песма тада беху једно. А Јелена је дубоко веровала. То се види у разговору са духовником Никоном Јерусалимцем. И у Горичком зборнику. Јелена није, разуме се, песникиња у ужем смислу, као Јефимија, рецимо. Чак ни као Милица Лазарева, а поготово не као деспот Стефан Лазаревић, али јесте по делу и мишљењу песник у ширем смислу. Па и ловац на овакву такозвану метафизичку поезију Миодраг Павловић једва је нашао, у преписци са Никоном Јерусалимцем, један спиритуалан узлет насловљен „Описаније богољубно”. Наша патријархална амазонка, јер Јелена је била борац, и то онај прави, у директним окршајима, на коњу. И у тешким разговорима са лукавим Млечанима, који су за њу говорили „та немогућа жена”. Жена Ђурђа Другог Стратимировића Балшића, обласног господара Зете, а након његове смрти и жена снажног хумског витеза Сандаља Хранића Косаче. И брижна мајка свога сина Балше Трећег. Кћер Лазарева и сестра деспотова била је достојна обојице. Владала је и пером и мачем. Тананој и лепој Јелени Балшић Зећани су од миља тепали „наша Лена”.

Био сам у тим рајским перивојима Зетске свете горе. Мале цркве и манастири као печурке израсли у камену, јединствени су украс овог јединственог пејзажа. А са тврђаве Мрњавчевића још бије енергија моћне браће. И тече млеко младе Гојковице. Са тврђаве се виде три рајске реке, а испод се пружио Скадар, Скадар који смо неколико пута на сабљу добијали а за столом губили. Никад ми се као тада није учинило да је наш пут на север, у сеобама, трагичан пут, јер смо изгубили Медитеран; море смо по други пут изгубили у лажном референдуму. „Откини лептиру крила, имаћеш гнусну бубу.” Затвориле су се капије према свету. Мало ко би као ја волео да још једном види оне перивоје и оне обновљене црквице, да осетим шта смо све имали па изгубили. И то олако. И још једном бих да пустим сузу за оном лепотом Божијом. Али није још увек то изгубљено, све док се у оним црквама и манастирима поје литурђија, овог света као и онога. И док у цркве долази народ. А долази.

(Летопис Матице Српске, септембар 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

3 replies

  1. …visevekovna srpska prestonica o cemu malo koji Srbin zna…Zalosno!

    Свиђа ми се

  2. Ного – и та херцеговачко романијско црногорска екипа сатире са својим архаизмима; то је лепо рекао он, али за нешто што би се штампало пре 72 године; много пева мало каже, код њега очекиване метафоре ничу као печурке…манте се више те поезије и одретардирајте језик и менталитет. Писмен је и многоглаголив али очито није читао Винавера…

    Свиђа ми се

  3. „..манте се више те поезије и одретардирајте језик и менталитет.“
    Савјетујете: будите ледени западни ретарди, фолиранти и лицемјери, без емоција и емпатије.
    Јер је то cool! Бог сa вама, Богдане!
    Рајко Петров Ного је ријетки драгуљ српског рода. Његова ода једној од најзнаменитијих Српкиња је мелем за нашу рањену скадарско-зетску душу.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s