Основа је у томе да те ови на власти толико залуђују разним измишљотинама па да и не приметиш када једнога дана признају Косово

Ивица Дачић (Фото: Бета)

Шеф српске дипломатије Ивица Дачић добар део својих активности посвећује наговарању државника неких земаља да повуку признање Косова. И, што се може закључити по досадашњим резултатима, он је прилично успешан у својим настојањима, јер је досад 17 земаља одлучило да више не признаје Косово.

То су: Того, Централнофричка република, Суринам, Лесото, Папуа Нова Гвинеја, Бурунди, Унија Комора, Гвинеја Бисао, Сао Томе и Принципе, Либерија, Гренада, Палау, Комонвелт Доминика, Соломонска острва и Мадагаскар, а пре неколико дана и Гана је прешла на српску страну, пошто је њена Влада после седам година живота у заблуди да је са Косовом све у реду, схватила како је њена одлука да призна независност Косова била преурањена и да је то признање, уз успостављање дипломатских односа, значило и кршење Хелсиншког договора и Резолуције 1244 Уједињених нација. На дан писања овог текста и мало позната Република Науру са Пацифика повукла је признање Косова као независне државе.

Гана, како је истакао задовољни Ивица Дачић, од свих држава које су досад повукле признање Косова има највише становника, а посебно је згодно испало што је и један од најбољих играча најпопуларнијег српског клуба, Боаћи, прави правцати Ганац, и који је искористио овај одлуку своје Владе да изјави како је веома срећан због тога што је она на српској страни.

Фото: Вечерње новости

Захваљујући овим активностима Ивице Дачића и његових сарадника број држава које су још под утицајем САД спао је на 100, али не треба сумњати да ће шеф српске дипломатије, као и досад, пожртвовано наставити своју тиху и упорну борбу за интересе наше земље.

Колико износи цена те борбе, односно, шта се све обећава и испуњава како би државници појединих земаља одустали од своје досадашње политике, вероватно нећемо никада сазнати, већ нам остаје само да нагађамо ко се и колико овајдио од тога што је схватио да је у заблуди и одлучио се за праву и праведну ствар.

Деда-Божа, мој сусед са спрата, вечито сумњало и непоколебљиви присталица теорије завере, уверен је да све ово што ради шеф српске дипломатије намењено замајавању српског народа, и сем тога нема никакву другу сврху.

„Нешто да ти кажем…” (тако деда-Божа почиње свако своје гласно размишљање), „ако ова власт стално говори да никада неће признати Косово, а и да је посвећена придруживању Европској унији, што јој је најважнији стратешки циљ, и док ти сви емисари из ЕУ Београду поручују како мора да призна Косово ако жели да га приме у чланство, објасни ми ти, молим те, ко је овде луд, а ко збуњен?! И чему служе велики Дачићеви напори (о финансијским давањима и да не говоримо) како би неке земље повукле признање?”

„И ја се питам, деда-Божо”, одговарам му збуњено. „То стварно не разумем!”

„Није ни чудо што не разумеш. И да знаш да ниси једини којима ништа није јасно… Нешто да ти кажем: треба да уђеш у суштину ствари, да ти се мутно разбистри. А основа је у томе да те ови на власти, ту је пре свих осталих Аца Србин, толико залуђују разним измишљотинама док начисто не останеш без мозга, па да и не приметиш када једнога дана признају Косово, а српске манастире и земљу повере Шиптарима да их чувају.“

Categories: Судбина као политика

Tags: Војислав М. Станојчић, Ивица Дачић, КиМ, Резолуција 1244, Ричмонд Боаћи, карусел, повлачење признања Косова