Никад нисам упознао никога ко се зове Мароје. А баш би било лијепо казати, ако би то био старији човјек: Дондо Мароје, ајмо у конобу да попијемо по гот вина!
Фото: Никола Маловић
У најпознатијем дјелу дубровачког писца Марина Држића главни је јунак дундо Мароје.
Комедија „Дундо Мароје“ први пут је изведена половином 16. вијека у Сали Великог вијећа Дубровачке републике, и до данас не престаје да изазива смијех ренесансним а тако свевременским заплетима и типизираним ликовима.
Дундо Мароје се обично пише великим словима, иако је дундо дубровачка титула која у Боки Которској има иначицу – дондо. Дондо је исто што и дундо, и значи – чика.
Наслов најпознатије комедије унутар Историје дубровачке књижевности Злате Бојовић, „Дундо Мароје“, модерним би језиком био „Чика Мароје“.
Многе сам моје тече, никад стричеве или ујаке, називао само дондима. Као петогодишњак, питао сам донда Јова што се не купа у мору, него посред августа у кошуљи и панталонама сједи у сјени приморског бора? На то је дондо Јово одговорио како се само дјеца купају, а одрасли не. И био је донекле у праву, баш као и Бокељи који се међу собом распознају по томе што на улици никад љети нису голи до паса, за разлику од вазда голог, фурештога свијета.
Бојан Ступица, Дундо Мароје, Дубровачке летње игре, 1955. година (Фото: Лексикон Марина Држића)
Дондо је, осим тетка или тече, такође био и сваки старији мушкарац, било да је дјетету познат или непознат.
– Добар дан, дондо! – јављало се дијете старијему у пролазу, или: – Добар дан, дондо Шпиро!, Добар дан, дондо Трипо!… – ако би дијете познавало тог рибара, поморца, стимадура, калемара, баркариола, козара, виноградара, кречара, млинара, трговца, зидара, чамчара, ужетара, постолара, штрамацера, марангуна, бродоградитеља или барбијера.
Дондо је била институција у обраћању.
Много више неголи што данас млади неког ослове са чико, и тиме га и те како интитулирају.
Данас се ријетко чује и чико, установио сам током моје интимне акције за обнову обалног ословљавања с – дондо, јер смо се отуђили до мјере да је и чико постало антико, и ријетко.
У годинама сам када сам многој дјеци дондо.
Никола Маловић
Заправо сам свој дјеци дондо, само што многа дјеца нису научена како се пристојно на Приморју ословљава мушкарац старији од њих најмање 20, а обично 30 или 40 година.
Протоком времена, изгубио сам донда Милана, Зорана, Јова и Мата, док су у животу још дондо Ивица и Ацо, мужеви мојих тетака по оцу.
Но да ли ја данас иког, сем мужева мојих тетака, могу ословљавати с – дондо?
Дакако. Сваког мушкарца који је од мене старији не мање од 20 година.
Никад нисам упознао никога ко се зове Мароје. А баш би било лијепо казати, ако би то био старији човјек:
– Дондо Мароје, ајмо у конобу да попијемо по гот вина! На мој рачун. Ако због година више не смијете чисто вино, а онда можемо по гот беванде…
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар