О књизи финског аутора Пирко Турпеинен-Сари: „Касапин, кољач и комуниста“; издавач: „Пешић и синови“, 2019, Београд, с. 297
Српско издање књиге
У уторак, 22. октобра 2019, у књижари „Папирна крила“, у здању САНУ (Кнез Михајлова 35) у Београду, у 19 часова, одржала се промоција књиге чији поднаслов гласи: „Маршал Манерхајм, Кулерво Манер и Ратко Младић“. Укратко, то дело говори о три национална хероја, двојица су из финске историје, а један из српске.
Две личности из далеке нам Скандинавије, претпостављам, нашој јавности познате су само уском кругу људи. Премда једна од њих, Карл Манерхајм (Carl Gustaf Emil Mannerheim) – ако ништа друго – није стран оним историчарима који су се бавили историјом 20. века. Он је био генерал царске Русије и као особа уживао је поверење руског цара Николаја Другог. После стицања независности Финске, Манерхајм је 1939. водио рат са Совјетским Савезом. У историјским уџбеницима ушла је његова доктрина одбране као „Манерхајмова линија“.
Проведена је репрезентативна анкета у земљи, која је довела до, за многе, неочекиваног резултата: Манерхајм је убедљиво победио и проглашен је за најзнаменитију личност финског народа. О другој личности из финске историје, а име му је Кулерво Манерва, верујем да је мало ко у Србији и чуо.
Оваком личном исповешћу почео је своје излагање и један од говорника на овој промоцији, Горан Петронијевић, нашој јавности познат као адвокат из тима одбране председника Радована Караџића. Из своје богате адвокатске праксе и искуства са Хашким судом испричао је неколико интересантних података, који ретко могу да се прочитају у штампи. Тако је навео примере, и то из прве руке, имајући контакт са људима који су били спремни да сведоче у Хагу. Нису у питању само Срби, који су желели да помогну Младићу, већ и осталим оптуженима. Како се „Међународни суд“ односио према њима? Урадио је све да их застраши, да им отворено прети: „Желите да помогнете Младићу? Добро. Али ми о Вама имамо податке да сте у време Сребреничке операције заузимали такав положај, где би могли да подигнемо оптужбу и против Вас.“
Поводом ове теме један глас из публике поставио је следеће питање: „Како је могло да деси да наша држава, Србија, знајући карактер Хашког трибунала, није учинила све да заштити Србе? Она не само да их није заштитила, већ је помогла хашким истражним органима да лове Србе као да су на неком сафарију на дивље звери у Африци. Пред историјом остаће вечна срамота над тим политичарима Србије, који су у то време доносили такве одлуке, којих треба да се стиди свака нација која има и мало осећаја самопоштовања и достојанства.“
Са промоције књиге (Извор: Јутјуб/Metanoja TV)
Могу са овим само да се сложим. Прошлост не можемо да променимо, но зато нам је дужност да запишемо имена тих политичара, као и људи из „невладиних организација“ Србије, углавном финансираних од Сороса и сличних „филантропа“, који су урадили све да се демонизује и униште српски народ. Ако немамо моћ и новац да их доведемо на оптуженичку клупу, можемо ипак да забележимо њихова имена.
Веома интересантно и емоционално било је излагање др Пирко Турпеинен-Сари. Овом књигом нашој публици биће омогућено да се, преко лика ових финских личности, упозна са историјом Финске 20. века. Ауторка жели да каже колике су невероватне сличности у судбинама Финске и Србије, нарочито у 19. и 20. веку! Зато је и написала ову књигу. И једни и други припадају малобројним народима чије судбине су одређивале велике државе. И код Финаца и код Срба нарочито је била фатална улога Немаца, али и Енглеза, а после Другог светског рата и Сједињених Држава.
Пирко Турпеинен-Сари (Извор: Лични блог)
Она је нагласила да не говори како би бранила генерала Ратка Младића, већ јој је главни мотив био да сведочи истину о човеку који је био тако срамно демонизован од стране светских моћника и њихових медија. Као психијатар, да би што боље описала лик нашег генерала, она је отишла и у његово родно место у Херцеговину, у Калиновик. Тамо се сусрела са мештанима, који су причали не само о Младићу, већ о страдању Срба тог краја током Другог светском рату. О томе може да се нађе на 287. страни њене књиге
Нашој јавности познати су углавном многи детаљи из живота генерала. Зато ми се чини непотребно да овде цитирам и понављам та, опште позната, места. Но, аутор бележи и страдања не само генерала Младића, већ Срба у Босни и то не само током грађанског рата, већ и после. Нарочито ми је остало у памћењу њен опис убиства Срба после Дејтонског споразума. Она је све то описала са свега неколико речи, сувих чињеница. Зато и делује тако убедљиво:
„Симо Дрљача седео је пред својом кућом, у купаћим гаћама, уживајући са својом породицом и пријатељима у јутарњој кафи. Одједном су се појавили наоружани људи, припадници СФОР-а, два Американца и два Британца. Одјекнула су два пуцња. Симо није био позван на суд, већ је био убијен на прагу своје куће“.
Пирко Турпеинен-Сари: „Касапин,… стр 274.
На тај начин ликвидирано је неколико Срба, без суда, чак пред очима породице. Такво понашање личи на каубојске филмове или на мафијашка убиства из времена Ал Капонеа. Но, мафија је била поштена, јер нису крили да служе организацији „Cosa nostra“ („нашој ствари“). Према правничкој дефиницији, ти припадници СФОР-а су „џелати, који тероришу један народ и за то никоме не одговарају“, јер се те убице крију под заштитом „међународне организације“ и УН. Срби су у штампи Сједињених Држава, Немачке, Енглеске и Француске били до те мере сатанизовани, да чак ни оваква подла – у буквалном смислу гангстерска – убиства нису у јавности Запада изазвала никаква питања: животи тих Срба нису сматрани вредним пажње, те их нису споменули нити једном реченицом.
Када се све ово зна, просто занемимо пред неморалношћу, цинизмом и бешћутношћу једног Зорана Ђинђића или Бориса Тадића, који су се са пред телевизијским камерама чак хвалили да су ухапсили српске вође и отпремили их у Хаг. А исто су се, нажалост, понашали и неки епископи СПЦ. Владика Григорије, рецимо, својевремено је скренуо велику пажњу на себе када је позвао Радована Караџића и Ратка Младића да се предају Хашком трибуналу.
Генералa Раткa Младићa изводе из суднице у Хагу (Фото: Бета/АП)
Све њих и многе друге, очекује правичан суд историје. А пред њим неће их моћи оправдати ни Вашингтон и Хаг, а нити Берлин и Сорос. А Ђинђића ни то да је убијен и да једна улица у Београду носи његово име. Колико сам ја упућен у ту ствар, вероватно су га убили „његови“. Показивао је знакове непослушности према газдама у Вашингтону и Лондону и, вероватно, зато је и ликвидиран.
Ауторка др Пирко Турпеинен изразила је жаљење да српски издавач „Пешић и синови“ није објавио предговор за ово српско издање и изразила наду да ће тај пропуст исправити у другом издању те књиге. Да је књига тако добро написана заслуге има Стефан Каргановић, који јој је, како рече Пирко Турпеинен, „помогао да разјасним тај босански рат и спољно мешање у њега“.
Погледајте још
Categories: Писма из Жумберка
General Ratko Mladić je srpski heroj. Inkvizitorski i zločinački haški “tribunal” je jedna prljava fasada bračnog para Bila i njegove zgužvane ******* Hilari, zatim onog pijanog Džordža Buša J.R. Oni su sve učinili da nikakva pravda na tom “međunarodnom” sudu ne bude pokazana prema optuženim srpskim zatvorenicima. Devedeset posto Srba ne osećaju ništa od onoga o što američki zvaničnici demagoški govore o “ljudskim pravima i slobodama”. Ako se uporedi zbir kazni koje je tzv. “haški tribunal” izrekao Srbima sa dužinom kazni koji su izrečene optuženim Hrvatima, muslimanima i šiptarima, odnosno njihovim oficirima i vođama iz vremena građanskog rata u SFRJ, onda zaključci iole realnog posmatrača totalno negiraju ono što se Srbima potura u zapadnoj javnosti i zvanjičnim politikama zapadnih vođa. Kada govorimo na ovu temu, ne možemo a da autorki ove knjige, dr Pirko Turpeinen ne odamo zahvalnost što je napisala ovakvu knjigu u kojoj je kao jedan od retkih zapadnih posmatrača građanskog rata na području bivše SFR Jugoslavije obelodanila i činjenice koje zapadna publicistika uporno prećutkuje i ignoriše. Na žalost, među pomenutim pojedincima iz reda srpskog naroda trebalo je i da kao zapadne kolaboracioniste i “petooktobarce” pomene i Vuka Draškovića, Vesnu Pešić, Mila Đukanovića i Milorada Dodika koji su se zdušno zalagali za hapšenje generala R. Mladića i prvog predsednika Republike Srpske, Radovana Karadžića, Slobodana Miloševića…Ovaj poslednji, Milorad Dodik je čak pisao i pismo Slobodanu Miloševiću u kome je, između ostalog od njega tražio da se “ubije i spasi Srbiju”… Dodik je zajedno sa B. Tadićem u mnogim intervjuima i tvrdio da je “u Srebrenici izvršen genocid nad muslimanima, o čemu postoje i video zapisi. I, da ne zaboravimo – na prvi premijerski mandat ga je kandidiovala Biljana Plavšić pod uticajem bivše američke državne sekretarke Medlin Olbrajt, a tadašnje snage SFOR-a (NATO) je na sednicu Narodne skupštine Republike Srpske doveo helikopterom 2 posjalnika – jednog Hrvata i jednog muslimana iz Hrvatske koji su Dodiku nedostajali da pobedi protivkandidata Mladena Ivanića.
Milo Djukanovic- izjava o Dodiku i referendumu o nezavisnosti Crne Gore / Sarajevo (BN TV 2019) HD
https://youtu.be/i8OLmqeYPN4
http://www.rtvbn.com/3962216/dodik-i-snsd-trazili-otvaranje-nato-baza-u-bih
http://www.rtvbn.com/cache/images/14-08-2019/765-430-2a503ed839f53037f0365066c0c3db78.jpg
Mada Milorad Dodik i njegov SNSD uporno negiraju svoj doprinos u pristupanju BiH u NATO, dokazi koji u potpunosti dematuju sve aktuelne izjave funkcionera ove stranke nalaze se upravo na stranačkim sajtovima SNSD-a.
Zanimljivo je da je SNSD pored pristupanja BiH u NATO tražio i otvaranje baza NATO-a na njenoj teritoriji, što je navedeno u deklaraciji te stranke koju je 2003. upućena u Naradnu skupštinu Republike Srpske, a koja još uvijek dostupna na pojedinim lokalnim interenet stranicama ove stranke.
Šef Kluba poslanika SNSD-a u NSRS Krstan Simić tada je uputio „Deklaraciju o strateškim opredjeljenjima Republike Srpske u sistemu odbrane“ u kojoj se traži otvaranje baza NATO-a, ulazak BiH u alijansu, a pored ostalog zalaže se za ukidanje Vojska Republike Srpske.
U toj Deklaraciiji SNSD-a, donesenoj neposredno nakon NATO bombardovanja Srbije, između ostalog, se navodi:
http://www.rtvbn.com/images/e0aa865371a2460512b9cee0462a972a.jpg
“Prisustvo stranih vojnih snaga u Bosni i Hercegovini:
Cijeneći dosadašnje pozitivno iskustvo u prisustvu međunarodnih stabilizacijskih snaga (SFOR) u Bosni i Hercegovini, potrebu međunarodnih garancija za bezbjednost, suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, ali i da bi kao članica Partnerstva za mir i NATO doprinijela vojnim mogućnostima Partnerstva i NATO, Bosna i Hercegovina će, pod povoljnim uslovima i na duži vremenski period, ponuditi uspostavljanje jedne ili više stranih vojnih baza na svojoj teritoriji.
Ovo prisustvo u budućnosti bi bilo regulisano novim ugovorima, koji će biti sljedbenici Aneksa 1-A Dejtonskog sporazuma, koji sada reguliše prisustvo stabilizacijskih snaga u Bosni i Hercegovini. Ugovorima bi Bosna i Hercegovina, na bazi obostranih interesa, stavila određene kapacitete i resurse na raspolaganje stranim vojnim snagama u Bosni i Hercegovini”.
Ova, kao i neke druge deklaracije koje je ta stranka donosila više se ne spominju, nego se, vješto zamjenom teza, SNSD predstavlja patriotama a političke protivnike često kvalifikuju “slugama Zapada, izdajnicima i rušiteljima Republike Srpske”.
http://www.rtvbn.com/images/901605e55d74767ae1b6ebfb28d78a6e.jpg
Deklaracija SNSD iz 2003. postala je strogo zabranjena tema u toj stranci i skinuta je kao i SNSD-ova „Dekraciju o nezavisnoj Republici Srpskoj“ sa republičkog sajta te stranke.
Međutim, bitna razlika između ove dvije SNSD-ove dekleracije je što će, po svemu sudeći, SNSD svoju dekleraciju o pristupanju NATO-u sprovesti u djelo, ako će se poštovati ono što je potpisano od visokih funkionera te stranke Nebojše Radmanovića i Milorada Dodika.
(BN)
Лијепо.Вујадине написа Хисторију од даанас.Хвала Ген.Младићу..У Финску у на Робију.Лепи зекст.Цмок
@cmok toronto
26. октобра 2019. • 17:48
Pogledajte “the big picture” na donjem linku i sve će vam biti jasno – o tome su pisali i Hrvati:
http://istokrs.com/podsjecanje-kako-je-dodik-jasenovacku-gradju-preko-amerikanaca-dao-hrvatima/
Društvo,Izdvojeno,Republika Srpska | 29.01.2018
Na dan 29.11.2001. zagrebački Večernji list objavio je kratku vijest o prebacivanju istorijske građe o Jasenovcu, iz Vašingtona u Hrvatsku. Iz današnje perspektive teško je reći da li bi građa zbog nebrige propala, ili je sramotno da se nalazi na mjestu koje tvrdi da je u Jasenovcu 83.145 ljudi.
Iz današnje perspektive teško je reći da li bi građa zbog nebrige propala, ili je sramotno da se nalazi na mjestu koje tvrdi da je u Jasenovcu 83.145 ljudi. Dovoljno je podsjetiti da je tada obećavano kako će pitanje Jasenovca u Americi preko jevrejskih organizacija doživjeti dostojno predstavljanje u svijetu.
VIJEST VEČERNJEG LISTA PRENOSIMO U CJELOSTI
Predstavnici hrvatskog veleposlanstva preuzeli su nekoliko kutija građe u vašingtonskom Muzeju holokausta
Predstavnici hrvatskog veleposlanstva u Vašingtonu službeno su prekjučer preuzeli građu Spomen-područja Jasenovac, koja je u tamošnjem Muzeju holokausta bila na restauraciji od jeseni prošle godine. Građa, zapakirana u nekoliko metalnih kutija, već je na putu preko Frankfurta za Hrvatsku. Na svečanostima povratka zbirke u Jasenovac bit će i predstavnici Muzeja holokausta, zacijelo i njegova direktorica Sara Blumfild, budući da je ta institucija najzaslužnija što je desetogodišnja neizvjesnost oko zbirke napokon okončana.
SRPSKA PARAVOJSKA PREOTELA 19 KONTEJNERA
Kad je započela agresija na Hrvatsku, jasenovačka je zbirka u 19 kontejnera i sanduka spremljena za evakuiranje u depoe Hrvatskog državnog arhiva. Srpske su paravojne postrojbe to spriječile, devastirajući i Spomen-područje, pa je zbirka prebačena u Bosansku Dubicu, gdje ju je godinama u svojoj kući držao bivši jasenovački kustos Simo Brdar. Sredinom devedesetih došlo je do sukoba između vlasti SRJ i Republike Srpske, pa glavnina zbirke ipak nije prebačena u Beograd, gdje je nešto ranije dr. Milan Bulajić osnovao Muzej žrtava genocida. Hrvatske su vlasti u drugoj polovici devedesetih u više navrata tražile povrat zbirke, no u tome im nisu uspjeli pomoći ni predstavnici međunarodne zajednice.
Problem je riješen tek kad su američki diplomati početkom jeseni 2000. pritisnuli premijera RS Milorada Dodika, koji je pristao na kompromis – zbirku neće dati izravno Hrvatskoj, jer bi mu to stvorilo političke probleme, nego Muzeju holokausta u Vašingtonu, gdje će biti obavljena restauracija i katalogizacija, a kopije dokumenata dobit će muzeji u BiH, SRJ i Izraelu. Takav je ugovor i potpisan 26. listopada te godine. Hrvatsku je zastupao ministar kulture Antun Vujić. Ugovorne su se strane obvezale na diskreciju, pa je u hrvatskoj javnosti nastalo nemalo iznenađenje kad je jedan sarajevski list objavio da je zbirka “prodana” Americi. Muzej holokausta je stručni posao, u koji je uložio i oko 150.000 dolara, obavio za godinu dana.
NEDOSTAJE VEĆINA KNJIGA
Zbirka više nije onakva kakva je viđena do 1990. Neki dijelovi nedostaju, u što se prilikom službenog posjeta muzeju početkom ove godine uvjerio i ravnatelj Spomen-područja Mate Rupić. Uspoređujući ono što je Brdar predao Amerikancima s izvještajem bivšeg direktora Spomen-područja Jovana Mirkovića, koje je prije evakuacije građe 1991. upućeno Muzejskom dokumentacijskom centru, Rupić je ustanovio da od oko 1500 dokumenata nedostaje njih 450, da od 3100 fotografija nema barem njih 1000, da je od 800 sjećanja nestalo oko 500, te da od 7000 upitnika za logoraše nedostaje čak 5000. Nema ni zbirke od 800 novinskih isječaka. U stručnoj biblioteci od 2500 naslova ostalo je samo desetak knjiga! Srećom, sačuvan je najveći dio fonoteke i filmoteke i oko 2500 predmeta. Spomen-područje Jasenovac napokon će moći preuzeti svoju osnovnu edukativnu ulogu.
(Željko Krušelj/Frontal.rs)
http://istokrs.com/wp-content/uploads/2018/01/47359a90eed3ee35f2dab5a3c718abb3_XL-768×549.jpg
Revolt – Banjaluka u propratnom saopštenju uz fotografije grafita na fasadi banjaluče Katoličke gimnazije podsjeća javnost da je Milorad Dodik 2000. godine, u svojstvu premijera, na zahtjev američke administracije predao kompletnu istorijsku arhivu, tj. Jasenovačku građu, pod izgovorom da ona ide na restauraciju u Muzej Holokausta u Vašington.
Jasenovačka građa je nakon restauracije završila u Hrvatskoj, o čemu postoje dokumenti. Za taj svoj “poduhvat” je dobio “blagonaklonost” SAD, a posebno tadašnjeg državnog sekretara Medlin Olbrajt.
Iz Revolta takođe podsjećaju da je Medlin Olbrajt samo godinu dana ranije zahtjevala da se Srbija, za vrijeme bombardovanja, sravni sa zemljom.
-Danas, Milorad Dodik nama drži govore o istoriji, srpstvu, patriotizmu, odbrani i očuvanju Republike Srpske. Milorade, znamo da igraš na kartu kako je narod sluđen i kratkog pamćenja ali ima nas koji pamtimo i ne zaboravljamo!-poručuju Dodiku iz Revolta.
Istinito
ЈЕДАН ЈЕ ГЕНЕРАЛ МЛАДИЋ!!!!!