Епархија захумско-херцeговачка: Језик као огледало личности – писанија епископа Давида

Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида

Патријарх Иринеј и епископ Атанасије (Архивска фотографија)

Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије.

Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’,  ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да  језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?

Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не…

Владика Атанасије на навечерје празника Успења Пресвете Богородице у Манастиру Тврдош 2019. (Фото: Епархија захумско-херцеговачка и приморска)

Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима  и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.

Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјетета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео  раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе  срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).

Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.

Канцеларија Епископа ЗХиП

Наслов и опрема: Стање ствари

(Епархија захумско-херцеговачка и приморска, 4. 10. 2019)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Канцеларија Епископа ЗХиП:

    „владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира“

    Биће да је истина на супротној страни — јер, тешко је наћи простачкији, увредљивији, презирнији речник и осуде, и то лажне (дакле клевете), којима је еп. Атанасије блатио име еп. Артемија.

    О карактеризацији тзв. зилота — „зурлота“ и да не говоримо, а све кроз странице жуте штампе, отворено злураде према СПЦ и народу.

    Иначе, ако је еп. Давид и алудирао на старост, то је зарад наде (каја се гаси брзином којом и преостало време истиче) да дође до помирења међу браћом.

    Покајање, опроштај и целив братске љубави — био би то потез вреднији од свих беседа. Златом запечаћена попутнина у вечни живот браћи, утеха за народ и лекција за непријатеље.

    Свиђа ми се

  2. Све је једна прича, од Бачког Брега до Дебелог Бријега.
    И преко брегова исто.
    Што се ваља и не ваља.

    „34. Не брините се, дакле, за сутра: јер сутра бринуће се за се. Доста је
    сваком дану зла свога.“
    (Св. Јеванђеље по Матеју 6:34)

    Да се подс(ј)етимо,

    у време до првенства, кошаркашког

    …“ево мачке, ђе месо… ево меса, ђе мачка…“

    Посматрајући две екипе кошарке.
    Прва екипа. Младићи који играју игру, настојећи да
    постигну што више и чинећи све да њихов противник постигне
    што мање. При том цела екипа и сваки појединац у њој
    остају за цело време игре оно што су: људи и личности. И ма
    колико да су предани игри, они у сваком тренутку постоје
    као људи, одвојено од успеха и неуспеха. Друга екипа.
    Све се губи у разгранатој и добро изграђеној
    специјализацији. А сваки појединац тежи да се цео претвори не
    у игру, не у кошарку, него у кош, у погодак, у безобзиран,
    го успех који на крају крајева губи сваки смисао, јер
    прогута човека и све што се људско у њему и око њега.
    Ово важи за сваки спорт, па и за свако људско делање
    уопште.

    (из Знакова поред пута, Иво Андрић)

    Ђурђевдан

    Свиђа ми се

  3. Ко о чему, Атанасије(ви бранитељи) о „нивоу“. Атанасијево понашање је увек било испод сваког нивоа. Да је врсни познавалац богословске тематике којом се бавио, јесте, али сви видимо како се показао на делу.
    Од мене има један велики минус по питању Украјине и Вартоломејевог лумповања. Придружујем се питању Преосвећеног владике Давида: Зашто ћутите? Зашто се не обрушите дрвљем и камењем, онако како знамо да умете, на рушитеље канонског поретка Цркве.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s