Дарко Ристов Ђого: Прагматизам Н. Бондарева или Не постоје одвојено руско и српско становиште

Рећи да некога интересује како се једна власт односи само према „русофилији”, а не према, рецимо, „сопственом” народу није само некултурно него је и бесмислено

Русофилија себичности

Дарко Ристов Ђого (Извор)

Када ми је један од драгих пријатеља, Рус, послао нови спис Никите Бондарева, морам признати да сам се заиста обрадовао, цијенећи ширину и изврсност његовог познавања српско-руских односа, али и ставове које је раније износио у својим јавним наступима. Међутим, како сам читао поменути текст, морам признати да сам осјећао све већу горчину и изненађеност.

Иако дијелим његову потпуну сумњичавост према свим политичким актерима који су било када били спремни да онемогуће развијање српско-руских односа, остао сам фрапиран елементарном поставком ствари коју нам је понудио Бондарев[1] (да, српска транскрипција је неодлучна и често задржава недосљедност руске разлике између правописа и изговора).

Оно што је Бондарев успио да уради јесте да (надам се) искрено и отворено утемељи један руски опортунистички став. Међутим, основно правило „дружбе” каже да не можеш од другог очекивати више од онога што си сам спреман да пружиш. Погледајмо, онда, како ствари стоје са његовим поставкама.

(Имао бих шта да кажем и о његовим увидима и то као политичко биће. Међутим, како сам свештеник СПЦ, што значи да 99% читалаца овог текста неће разликовати грађанина и свештеника, остављам по страни политичке примједбе. Усредсредићу се само на два аспекта потпуно погрешно постављене призме посматрања.)

Русија и прагматизам

Први методолошки проблем који Бондарев чини јесте једна уска и опортунистичка аутоидентификација своје позиције. Није сасвим јасно шта би она требало да представља осим некакво чудновато и у суштини безобразно саопштавање српском читаоцу става Никите Бондарева да га није брига шта јесте српски интерес или му је српски на неком небитном мјесту.

И ту долазимо до централног проблема овакве поставке ствари. Ако је опортунизам легитиман став у једном међуљудском односу (и односу међу народима), зашто би онда уопште Србима у Србији или Српској било битно шта је добро за Русе у Русији?

Гдје је крај овом „мене интересује моје а не оно опште/заједничко?” Није ли можда онда за Русију најбоље да покуша да, рецимо, сасвим одустане од принципијелног става о непризнавању сецесије АП Косово и Метохија и да се ради добра „Руса у Русији” нагоди са Западом у замјену за неку политичку услугу?

Не би ли, на линији политичког опортунизма Никите Бондарева, онда за „Србе у Србији” стварно било најбоље да се приклоне јачем, „ускладе спољњу политику са спољњом политиком ЕУ” (= уведу санкције Русији), пристану на НАТО интеграције итд? Када се једном одустане од онога што је опште/заједничко, а опортунизам (или прагматизам) узведу у начело, границе домета опортунизма нису ничим одређене.

Никита Бондарев (Фотографија: Гордана Јовић)

И док већина (квази)либерала нема проблем са „реалполитичким” утемељењем својих виђења и препорука, морам да признам да ме комбинација опортунизма и позива за дружење испуњава нарочитом врстом зачуђености. Ако смо браћа, онда нам кесе јесу сестре јер су братова дјеца моја, а моја – и братова брига. Ако смо пословни партнери или опоненти (а у послу се никад не зна, можемо бити и једно и друго), онда је боље да се не дружимо.

Јер – и то је оно што Бондарев у почетку одбацује а представља суштину руско-српских односа кроз вијекове – не постоје одвојено, руско становиште и српско становиште. Или је ријеч о једном погледу на свијет, о једном свијету, или су милиони Руса и Срба узалуд изгинули кроз вијекове? Наша повезаност није случајна, она нам се није десила. Она није парола, није само сентимент блискости, ми нисмо само родные једни другима. Ми јесмо једна цјелина.

Таквим нас посматра исти тај Запад (узмимо само за примјер Бжежинског и Хантингтона, ако је потребно уопште наводити примјере).

Рећи да некога интересује како се једна власт односи само према „русофилији”, а не према, рецимо, „сопственом” народу није само некултурно него је и бесмислено.

Ако се Србија или Република Српска окрену у геополитичком смислу од Русије и Русија од њих, ако схватимо наш однос као мање-више ствар себичног прагматизма, огромне су шансе да са временом нећемо ни имати „русофилију” или да ће она бити друштвено и политички ирелевантна.

Прагматизам и Русија

Оно што Бондарев такође не примјећује (или не жели да примијети) јесте веза између прагматизма и симболичког представљања.

Осим апсолутно бесмислене тврдње да је тек за вријеме најскорије политичке структуре у Србији „русофилија постала мејнстрим”, Бондарев прави још једну грешку која би, чак и за најпрагматичнијег Руса морала да буде јасна: ако је поента јавне русофилије ширење љубави према Русији, онда једном Русу (и русофилу) не може бити сасвим свеједно шта неко ко себе представља као русофила или човјека иза кога стоји Руска Федерација ради у Србији.

Ако ће русофили (прави или лажни) да униште једно друштво, одрекну се Косова и Метохије и наставе геополитичке процесе које су „западњаци” започели, онда за руско-српску ствар нису потребни гори непријатељи него што су такви русофили.

Штавише: ако ће се русофилија трајно асоцирати са деструкцијом и небригом, онда ће и сама идеја русофилије бити компромитована за будуће генерације. Ако ме лопови краду, радије бих да то не буду ни Руси, ни „русофили”.

Текст Н. Бондарева на „Стању ствари“

О томе ко је и на који начин био истинити а ко лажни русофил и ко је уопште више учинио за руску ствар у Србији и српску у Русији, водиће се полемике и сигурно да се могу наћи свјетле и мрачне странице у свим српским политичким гарнитурама од 1992. до данас.

Одмах морам да кажем, да управо као неко ко српске и руске земље доживљава као своје отачаство, задржавам право да будем критичан и према недовољној осјетљивости руске и српске политичке елите од 1992. наовамо, а према питањима „сопствених народа”.

Русија и Србија (а и Република Српска) и даље су земље у којима су једина нерјешена национална питања оно руско (русский вопрос) и српско. Имали бисмо ми разлога да будемо критични према свима и као слободни људи имамо право да никоме не вјерујемо безрезервно, него да погледамо који су ефекти његовог себепредстављања и рада.

На моје питање о једном од бивших предсједника Србије, један херцеговачки чобанин ми је анегдотски, са мудрошћу вијекова рекао:

„Знаш како: Ако лаје к’о пас и чува ти овце – онда је пас. Ако завија к’о курјак и једе ти овце – онда је курјак. Ако лаје к’о пас, а једе ти овце – није ни битно шта је, нестаде ти оваца”.

О томе ко је и када вук или пас чувар, да ли нас чува или нас нестаје – свако од нас нека донесе одлуку. Словени смо, словесна смо бића.

Аутор је протојереј-ставрофор и ванредни професор на Православном богословском факултету у Фочи

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фронтал.рс, 27. 9. 2019)


[1] Прим. СС: Аутор у свом тексту користи „Бондарјов“ и „Бондарјев“. На Стању ствари смо уобичајили и уједначили на „Бондарев“.



Categories: Преносимо

Tags: , ,

5 replies

  1. Upravo tako. Ruska spoljna politka je udvorička prema onome koji ih odbacuje, i prezirna prema onima koji zavise od Rusa. Ima tu dosta kompleksa kod njih.
    Najbolje je odigrala Poljska. Ponudila se kao stožer protiv Rusije Americi, pa sad možu da sabotiraju i Nemce ako žele

  2. Тако је прото и друкче никако!

    За нас православне нема политике без вредносног, идентитетског = заветног приступа. Нисмо ми чекали Бизмарка да би водили реал-политику. Оснивачи православне реал-политике су Свети Лазар Косовски и Свети Димитрије Донски! Има их и прије њих заснивача као Свети Симеон Мироточиви и Свети Александар Невски, али Косовски и Донски победник су њен зрео плод – чист, пун принос Цару над царевима. О каквој реалној процени и прилагођавању могућности можемо да говоримо без узимања у обзир вектора утицаја и интереса највеће силе у овом свету – Државе Божије = Небеске Србије и Русије?

  3. Добро одмерен и јасан одговор!

    Размишљати о томе како не само променити тренутно стање, него и оставити добро тло за будућност српско- руских односа („… ако ће се русофилија трајно асоцирати са деструкцијом и небригом, онда ће и сама идеја русофилије бити компромитована за будуће генерације.“), више је него похвално. Највећу штету је Бондарев нанео сам себи, јер његове текстове у будуће читаћемо (или нећемо) са мишљу да он баш и не разуме Србе, или да му је приступ нашем проблему, у најбољем случају, у рангу спортског навијача.

    Иначе, имао сам прилику да чујем од појединих Срба из Републике Српске како је Вучић за нас у Србији добар, а њих Додик упропасти са крађом. Овако поједностављено (па и погрешно) мишљење још бих могао и да оправдам, али размишљање неког ко претендује да буде политиколог и ауторитет, свакако да не.

  4. Др Ђого одличан као и увијек. Само бих га замолио да се активира на српској дневно политичко-црквеној сцени и да изађе из илегале. Повукао се после расправе са еп.Максимом око црквене ситуације у Украјини и више га нема. Време је показало а и наша СПЦ потврдила да је Ђого био у праву 100 посто а да је Максим био и јесте у криву. Зато Вас молим пишите јер нам је ваша реч потребна.

  5. Лепо речено на крају текста: ”Словени смо, словесна смо бића.”

    Додао бих — и браћа.

Оставите коментар