Олександар Александрович: Ситуација у Украјини и око ње

Олександар Александрович истакао да главни узроци неспоразума нису ни геополитика, ни ширење ЕУ и НАТО, као ни чланство у њима, већ да постоји „неспојива разлика у друштвеним вредностима“

Олександар Александрович (Фото: Институт за европске студије)

У петак, 20. септембра 2019. године, на Институту за европске студије, предавање је одржао амбасадор Републике Украјине његова екселенција Олександар Александрович на тему „Ситуација у и око Украјине“. Предавање амбасадора Украјине је уследило након измењених политичких прилика у самој Украјини, који су обележени победом председничког кандидата Володимира Зеленског на изборима. Да ли ће победа Зеленског на изборима довести до промене у унутрашњој и спољној политици Украјине? Хоће ли се односи између Украјине и Русије побољшати у наредном периоду? Да ли је реално очекивати чланство Украјине у Европској унији и НАТО? То су само нека од питања која се намећу, и на које је амбасадор Александрович покушао да одговори.

Александрович је, говорећи о ситуацији у Украјини, истакао да главни узроци неспоразума нису ни геополитика, ни ширење Европске уније и НАТО, као ни чланство у њима, већ да постоји „неспојива разлика у друштвеним вредностима“. Постоји она група којој су ближе вредности које се негују на западу, док наспрам њих стоје они којима су ближе вредности које се негују у Русији. Геополитика и остали чиниоци немају толико важну улогу, која им се често придаје, већ представљају последицу постојања различитих вредности. Он се осврнуо и на историју некадашњег Совјетског Савеза, и предочио негативно искуство живота у некадашњој заједничкој држави. Једно од лоших искустава је био тоталитарни карактер политичког и економског система, који је допринео маргинализацији појединца и обезвређивању његовог живота од стране државе. У таквим околностима, према речима Александровича, су се развијале негативне вредности унутар државе и друштва, као што су превара, завист, похлепа, понижавање жена, анимозитет према другом и другачијем. Амбасадор је додао и да су се поједини аспекти живота у Совјетском Савезу одржали и у савременој Русији, као што су јака централна власт и маргинализација политичке опозиције.

Поред разлике у вредностима, амбасадор Украјине се у излагању осврнуо и на природу односа између Украјине и Русије. Он сматра да је Русија заузела експанзионистички став, који се сада испољава као„хибридни рат“ не само према Украјини, већ и према целој Европи. Такав „хибридни рат“, према речима Александровича, се одвија кроз четири стадијума. Прво се полази од фазе деморализације противника, преко фазе дестабилизације, потом изазивања кризе, и коначно етапе нормализације. Обрисе последње фазе нормализације, како тврди украјински амбасадор, смо могли да видимо и у случају интервенције Совјетског Савеза у Чехословачкој 1968. године, када је Леонид Брежњев констатовао: „Ситуација у Чехословачкој је нормализована“. Амбасадор сматра да Кремљ настоји да шири мит о заједничком братском и словенском народу, заједничкој историји и цркви. Додаје да је Русија протеклих година остварила утицај у Украјини кроз куповину предузећа и банака у тој земљи, финансирање одређених политичких странака и покрета, стицање симпатизера у државној служби, пре свега у војсци и полицији.

Олександар Александрович и Миша Ђурковић (Фото: Институт за европске студије)

Александрович се у наредном делу излагања позабавио и питањем руских медија. Како сматра, руски медији су у великој мери ангажовани у оквиру „хибридног рата“ са циљем стварања антагонизованих страна. То се постиже кроз пласирање лажних вести и манипулисањем појединим информацијама. Амбасадор је то окарактерисао као већ активну дестабилизацију Европе од стране руских власти, са циљем стварања „слабе и антагонизоване Европе“, као и довођењем популистичких групација на власт широм континента. Амбасадор Украјине је поставио питање – како се борити онда против таквог хибридног рата? Основни проблем код „хибридног рата“ јесте његова тешка уочљивост и идентификација у почетним фазама, те се његови обриси спознају тек након неколико година. По мишљењу Александровича, у фази деморализације треба радити на образовању становништва, јачању независних медија, контроли капитала који долази из иностранства, борби против корупције. У наредној фази дестабилизације, треба радити на јачању владавине права и коришћењу свих доступних средстава како би се очувао унутрашњи поредак. У тој фази изазов може бити коришћење и оних средстава која нису демократска, али која се сматрају као неопходна бар на један рок. Изазов може бити и забрана емитовања одређених програма за које се сматра да емитују и шире дезинформације, која у одређеним случајевима може да доведе до питања слободе говора. Амбасадор је у овом делу излагања подвукао да је сувишно водити дијалог са Русијом, док не дође до њеног повлачења са територије Украјине.

У другом делу излагања, Александрович се осврнуо и на унутрашњу политичку сцену у Украјини. Сматра да избор Зеленског доводи до промена у унутрашњој политици, што се већ осети кроз различите иницијативе, док до значајније промене у спољној политици неће доћи. У Украјини се од избора новог председника усвојио велики број закона, дошло је до интензивирања процеса приватизације, ради се на унапређењу инфраструктуре, дигитализације у различитим секторима. Када је реч о спољној политици, она је прецизно дефинисана у уставу Републике Украјине. Наиме, до пре пар година, Украјина је водила политику неутралности, што се променило након скорашњих дешавања у тој земљи. Украјина сада тежи да постане чланице Европске уније и НАТО. Када је реч о сарадњи Украјине и Европске уније, треба напоменути да је ова земља укључена у процес Источног партнерства, заједно са још једним бројем земаља. Украјина има и споразум о придруживању са овом организацијом, али и  зону слободне трговине и међусекторалну сарадњу са Унијом. Трговина са Европском унијом је у последњем периоду порасла са 25% на 43% укупне размене. Украјина истовремено настоји и да прихвати стандарде који постоји у оквиру НАТО, како би постала пуноправна чланица и ове организације.За сада је чланство Украјине у ЕУ неизвесно, што је потврдио и амбасадор Украјине, који је ипак оптимистичан по питању чланства његове земље у Унији и НАТО.

Амбасадор је закључио како је дошло до значајних промена у Украјини након што је наступила „револуција достојанства“. Тежња ка европским и демократским вредностима захтева напуштање наслеђа некадашњег Совјетског Савеза, које је у одређеној мери присутно у свим државама постсовјетског подручја. То захтева и напуштање homo sovieticus-a који је некада био подређен држави, и јачање позиције појединца у односу на државу. Александрович у различитим вредностима види препреку изградњи јединствене Европе од Лисабона до Владивостока, чиме се поново вратио на тезу с почетка предавања о сукобу вредности као главном узроку неспоразума.

Страхиња Обреновић, Институт за европске студије 

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , , ,

5 replies

  1. Шта рећи? С Т Р А Ш Н О

    Свиђа ми се

  2. Деси се да као коначну истину подразумевамо нешто што смо некад негде чули не сећајући се од кога и како.

    Пало нам тако.

    Нарочито за екстремне догађаје, појмове или људе. Као кад је рат са пуцањем.

    Па тако постоји стварност прича о Ромеу и Јулији у Сарајеву или Срђану и Алену у Требињу.

    И филмови су снимљени, а прича у стварности је потпуно другачијег главног тока и набоја а са истим актерима и местом дешавања.
    То се зове полуистина.

    Најгора лаж, за ону половину истине колико јој намерено фали до истине.

    Може да се правно нормира. У УН и унутра. Као језик и чији се зове, име, пол и род, као геноцид и као негација.

    А то је већ нова коначна истина која се подразумева.

    „6. А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му
    било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину
    морску.“
    (Св. Јеванђеље по Матеју 18:6)

    А понекад је пред очима добар део приче а и не запитамо се.

    „Nomen est omen!“

    Има и једна прича о Стаљину и метеоролозима, када их је питао колики је проценат тачности прогнозе коју дају,
    – Сорок процентов, товарищ Сталин.

    – А вы говорите наоборот, и тогда у вас будет шестьдесят процентов.

    кад стигнеш, филм (нема титла, разумећеш)

    72 метра, Kраско у улози Jаничара

    Свиђа ми се

  3. Занимљиво излагање г. О. Александровича амбасадора републике Украјине. Потпуно је разбијен мит о Украјини и Кијеву као срцу православне Русије. Народ Украјине је „увидео“ да нема много заједничког са братским руским народом који је остатак „хомосовјетикуса“. Као да се не зна да је руски народ био и највећа жртва тог совјетског бољшевичког поретка. Било би добро да амбасадор Украјине г. О. Александрович објасни, онако стручно, какав је то нови систем вредновања човека довео до тога да украјински екстремисти живе спале руске политичке противнике у Одеси пре неколико година. И да своја очекивања уласка Украјине у НАТО пакт појасни, против кога то мисле да ратују? Да ли против своје браће Руса, гледајући у њима бивше „хомосовјетикусе“? Овакво раздвајање братских народа по новим вредновањима могло би да послужи и народима бивше Југославије да схвате и прихвате разлоге свога раздвајања због нових система вредновања.

    Свиђа ми се

  4. Ево само једна сцена „револуције достојанства“, како је назва амбасадор.
    И остаде жив. А „хомо совјетикус“ (!!) као што видимо са слике није.

    Свиђа ми се

  5. Украјински амбасадор је у праву када говори о настанку и постојању “хомо совјетикуса“ – али крије да то у потпуности важи и за становнике Украјине. Савет: погледајте се у огледалу. Иначе, као неко чији су преци имали знатну улогу у настанку и изградњи Одесе као економског и културног центра Новоросије у XIX и почетком XX в., тврдим да – мада је становништво како савремене Украјине, тако и остатка СССР-а подједнако претрпело ужасавајући бољшевички терор и злочине, ипак Украјина своју државност дугује искључиво оним истим бољшевичким гњидама које су 70 година суверено владале тим просторима. Без тог злочиначког система, никакве државе Украјине не би било – поготово не на територији некадашње Новоросије на којој нико није говорио – а ни сада већина становништва не говори званични, насилно уведен украјински новојезик.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s