Поводом текста Никите Бондарева „Зашто подржавамо Вучића“, пренетом и на „Стању ствари“
Драгана Трифковић (Извор: Центар за геостратешке студије)
Разоткривање Вучићевог лажног русофилства имало би озбиљног ефекта на његов рејтинг. Због тога што још увек у Србији има оних који верују у то како ће председник Србије у последњем моменту да изигра Запад и окрене се братској Русији. Али то се неће десити. Све што се сада дешава сувише личи на црногорски сценарио. Ипак мора се признати да се Вучић својски труди да своје бираче до последњег момента држи у неизвесности, како би их уверио у супротно од онога што је толико очигледно. Он предано ради на два колосека. Један је тај да припрема јавност за предају Косова о чему сада већ отворено говори, а други да јавност уверава како балансира између Истока и Запада. Уколико објективно анализирамо све потезе садашњих власти, видећемо да реално не постоји никаква избалансирана политика. Сарадња са Русијом се одвија само до оне мере до које не задире озбиљно ни у шта.
Вучић који са Русијом ни један пројекат не реализује до краја, истовремено под плаштом русофилства потписује стратешке договоре са НАТО и Западом. Али изгледа да у Русији има оних којима то не смета, посебно ако у томе имају неког личног интереса. Знајући да може да заигра на ту карту и схватајући опасност од разоткривања његовог лажног русофилства, Вучић је усмерио све своје снаге на монополизацију руско-српских односа. Први пут после више од двадесет година у Русији је покренута плаћена лобистичка кампања од стране српских владајућих структура са главним циљем компромитације политичких противника. То Вучић у Србији већ годинама ради преко контролисаних медија и плаћених аналитичара, али сада је исти такав суров обрачун започео и у Русији. Баш због тога што његова власт много зависи од подршке про-руског бирачког тела које он уверава како је једини искрено одан Русији. Такође, он руску стану уверава како је прави руски пријатељ. Љубав и интереси обично не иду руку под руку, па су стога Русији намењени изливи братске љубави, а Западу тржиште, стратешки уговори, учешће на тендерима, субвенције за отварање фирми у Србији и сл.
Дипломатија, а посебно она која се данас назива народном дипломатијом, захтева велику способност, тактичност и умеће, како би интереси неке земље или политичке опције били заступљени на прави начин у међународним односима. Међутим дешава се да у дипломатију залутају и они сасвим неталентовани. Одбојни, надобудни и умишљени. Најбоље што умеју да ураде је то да направе непријатеља од пријатеља. Заправо су идеални за тако нешто.
Тако нам један руски експерт који се занима Балканом поручује у свом дипломатском стилу: мене као Руса не занима то што је Вучић умешан у криминал и што распродаје Србију, докле год ја имам интерес да га браним. Свака част. Ако научна јавност није препознала његов потенцијал, Александар Вучић сигурно јесте.
Још је селективним памћењем описао неке јако важне детаље за руско-српске односе, а то је да су 2008. године док је на власти био демократски режим, њему ишчупали микрофоне како не би могао да говори на конференцији која је била организована на Правном факултету Београдског универзитета. Ни мање ни више, одмах је посумњао да су то урадили тадашњи градоначелник, министар иностраних послова и српски амбасадор у Црној Гори, представници данашње опозиције (Боже, као да је Вучић смислио!). Али како Бошко Обрадовић тада (а ни пре тога) није био на власти, како би лично ноћу отишао да му ишчупа микрофон, морао је да осмисли неку другу кривицу за њега. Он је крив јер је искључио из странке људе које нико ни у Београду не познаје (али аутор тврди како су у Москви познатији од Емира Кустурице и Милоша Биковића заједно) и који су деловали баш онако како је Вучићевом режиму то ишло на руку. Као олакшавајућа околност Бошку Обрадовићу се не може узети ни то што последњих двадесет година упорно подржава про-руску позицију, што је подржао повратак Крима у састав Русије, отишао лично да се састане са руководством Крима 2015. године или што је недавно осудио ревизију историје и обележавање почетка Другог светског рата у Варшави без Русије, што није урадила ни једна друга политичка партија у Европи.
Никита Бондарев (Фото: НСПМ)
Аутор даље у тексту наводи да му је позната сексуална оријентација Ане Брнабић коју је Вучић поставио за премијера (сигурно му је познато и то да је радила за амерички USAID) и то да Вучић гради НАТО инфраструктуру, али шта се то њега тиче кад не живи у Србији и није Србин.
Сигурно му је познато и то да Вучић жели да потпише договор са Албанцима и преда Косово јер је то обавеза коју је преузео доласком на власт, али то опет није његова ствар. Ако с друге стране поразмислимо да ће уласком Косово у НАТО, остатак Балкана бити приморан да се интегрише у ову организацију (прво Србија, па онда БиХ), не можемо да се не запитамо да ли и то питање Русију или руског експерта не треба да интересује? Можда је то тако. Даље наводи као аргумент да Србија са РЖД-ом гради пруге (али не спомиње да је Вучић затворио главну железничку станицу у Београду отворену 1884. године, па више нико не зна ни где треба да ухвати воз из Београда) и да се гради гасовод (за који сваког дана постоје све мање шансе да ће бити изграђен). Аргументи на нивоу Потемкиновог села.
Оно што задивљује је то да је руски експерт потпуно заборавио да је у време мрских демократских про-западних власти 2008. године, реализован најважнији стратешки пројекат за Русију у Србији, а то је куповина већинског удела у НИС-у од стране Гаспрома. НИС је једна од најважнијих енергетских компанија у југо-источној Европи, што је Русији омогућило да кроз њу уђе на европско тржиште. Тадашњи председник Србије Борис Тадић (западни миљеник, како руски експерт тврди) и председник РФ Дмитриј Медведев, потписали су заједничку изјаву о стратешком значају енергетске сарадње Србије и Русије као и споразум о купопродаји НИС-а. Тадашњи министар иностраних послова Вук Јеремић изјавио је да ће „нафтно-енергетски споразум са Русијом, Србију учинити економски јачом, али да он има и политичку димензију, јер потврђује стратешко партнерство Москве и Београда и Србију чини спремнијом за суочавање са изазовима који су пред њом“.
За време Вучића (вероватно по мишљењу експерта, руског миљеника) Русија није успела да добије дипломатски статус за „Руско-српски хуманитарни центар у Нишу“, да купи неку од телевизија које су биле у процесу приватизације, да конкурише за концесију на аеродром у Београду, чак ни да купи рудник бакра иако је дала најбољу понуду. Али зато изливе братске љубави добија у изобиљу.
Поред тога можемо у српским биоскопима да гледамо руске филмове, само се бојим да се не занесемо превише и у једном тренутку схватимо како нас је Вучић уз руске филмове и балалајке увео у НАТО!
А кад смо већ код инвентара и америчке амбасаде, не могу да се не присетим одличног руског закона по којем сви који примају новац из иностранства треба да се региструју као страни агенти. Ваљда братска Србија и руски миљеник Вучић не могу бити изузети из тог закона, колико год да је нелогично?
За крај не бих цитирала стихове, иако ми неки падају на памет. Само бих завршила српском узречицом: „Поред таквих пријатеља (као што је руски експерт), непријатељи нам нису потребни!“
Аутор је директор Центра за геостратешке студијe
Categories: Разномислије
Браво Драгана!
Vucic je lazni rusofil, kao i vecina rusofila, zato nam je u skupstini 90% proEU stranaka, ali DS-ovci nisu ni lazni rusofili, dok je za 2% Boska svejedno.U vreme Tadica (to sto u skupstini gledamo Cedu Jovanovica i Zarka Koraca, za koje ni oni sami ne glasaju, je posledica koalicije sa Tadicem) je zena srpskog ambasadora ucestvovala na protestima protiv Putina.Kao sto je Zapad bolje znao od Srba za koga glasaju, kada je Vucic dolazio na vlast, nije malo verovatno da i Rusi znaju ko se sprema da zameni Vucica (zna svako ko hoce da zna, jer su vec bili na vlasti).
Moram da dopunim tekst jer je izostao argument na netacnu tvrdnju Bondareva da u Vucicevoj Srbiji nema hapsenja tzv „rusofila“. Istina je – ako izadjete na ulicu i viknete: „Ja sam rusofil!“ niko vas nece uhapsiti, a pored toga cete biti rusofil bas po meri Putionida. Medjutim ako ste se zeznuli pa konkretizovali to svoje rusofilstvo i na primer stupili u redove pobunjenika u Donbasu hapsenje i osuda vam ne ginu. Do februara 2018. srpski sudovi su doneli 28 osudjujucih presuda protiv povratnika sa Ukrajinskog ratista. U to neko vreme uhapsen je i Bratislav Zivkovic pod istim optuzbama, sta je dalje s njim bilo – ne znam, ali znam da se za njega govorilo da je nosilac medalje ruskog ministarstva odbrane za povratak Krima. Tako da g. Bondarev treba da zna da je Vuciceva Srbija prva po hapsenju rusofila, daleko ispred Bugarske koju on toliko osudjuje.
Dodela ordena A. Nevskog osobi koja javno zagovara nadmoc protestantizma bi trebalo da bude jako problematicna u Rusiji – a nije.
Ne sporim zlocinacki karakter Djindjokratske stranke, ali ideja da se ona odnosila prema Rusiji „sa visine“ jer je nisu videli kao samostalnu silu je bukvalno smehotresna. Pre samo nekoliko meseci Malta je zabranila ruskim avionima prelet njene teritorije na putu do Venecuele. Malta nema ratno vazduhoplovstvo i nikakvu mogucnost da fizicki spreci ruske avione da idu bilo gde, ali ih ocito niko nije obavestio da je Rusija u medjuvremenu postala samostalna sila i da s njom ne moze tako. Sta li bi tek bilo da su Tadic, Jeremic i Sutanovac poslali naoruzane ljude da ubiju nekog Rusa, da podsetimo uzlazni odnosi Rusije i Turske pocinju otprilike u vreme ubistva ruskog pilota Olega Peskova od strane clana Partije Jedinstva Alparslan Celika. Turska ga je nevoljno uhapsila da bi 9. maja 2016 Turski sud obacio sve optuzbe.
Зашто се Русија не залаже за Косово ?
Често видимо коментаре који пребацују Русији да се недовољно залаже за “Српско Косово”.
Русија јесте највећа земља на свету али није најјача. Има пуно проблема. Ево неких, спољнополитичких, насумице :
– Њен огромни Исток је слабо насељен. Али је врло богат. Неки би желели да га присвоје.
– Њен огромни Север, Арктик, такође се допада многима.
– Ангажман у Сирији, где је подржала Асада да би сачувала своје базе, тежак и скуп, није завршен
– Ангажман у Венецуели, где подржава Мадура и своје интересе, није завршен
– Сукоби у Украјини нису завршени.
– И многи други
Ови ангажмани и конфликти скупо коштају. А Русија нема економску снагу као на пр УСА, Кина, ЕУ. Треба разумети да Русија не може да се залаже за “Српско Косово”више од Србије. Тј тамо где је исход више него проблематичан.
Све у круг..Бедни смо постали..а можда увек и били..
Обама је био у праву. Русија је регионална сила. Може мало да шамара те земље у свом комшилуку и то је све и ето, има нуклеарно оружје, па на њу саму не сме нико. Србија им је важна само ако неки Рус може нешто у Србији да заради. На први миг из Београда пустиће Косово у УН. Сем тога, ту Русију води иста комуњарско-мафијашка сорта каква је и ова што води Србију. Само се замајавамо причама о Русији и пасивизујемо нацију у очекивању да ће Русија нешто да помогне. Једино коме ће да помогне и коме помаже јесу Вучић и његова банда.
Треба бити и захвалан Никити Бондареву што је демонстрирао да и један од највећих руских стручњака за Србију и виши научни сарадник Центра за евроатлантска истраживања Руског института за стратешка истраживања, кад је реч о руско-српским односима, малтене потпуно изгубљен. Да његове анализе садрже аналитичке *рупетине*, онако како су аргументовали Драгана Трифковић и поједини други коментатори.
То свакако даје сугестије и о руској међународној експертизи и односу Руске Федерације према Србији уопште.
И о томе колико Срби морају запети умствено, медијски & дипломатски, да би једна Русија избегла да води потпуно сулуду политику усмерену и против својих и против интереса Србије.
На један или други начин, и г-дин Бондарев и гђа Трифковић су део московске “меке моћи“ – тј. раде за/финаnсирани су од разних московских “невладиних“ фондова, што се своди у крајњој линији на истог послодавца. Овом приликом је разлика у томе што г-дин Бондарев у свом тексту немилосрдно и без икаквих обзира потпуно отворено објашњава запањеним српским русофилима да Москва подржава Вучићев режим – и тачка! Разочарани и увређени српски коментатори на њега – дрвље и камење! На његов текст се брже-боље јавља г-ђа Трифковић, која се – као – згражава наступом Бондарева… Зар није то она прастара и типична излизана фора “bad cop/good cop”? При томе, г-дин Бондарев заслужује признање, јер до сада се нико из Москве није тако јасно и недвосмислено изразио о проблему.
Ово неће објавити ни један ”озбиљан” портал у Србији.
Ово сам већ видео на НС који подржава Вучића, једва су чекали да се испрсе.
Драгана је рекла како јесте а ми можемо само да се чешемо.
Што се Бондарева тиче.. самосахранио се овим чланком.
Е сад, да видимо шта вели г-ђа Трифковић на то, стајући у одбрану нашег Бошкића: “Он је крив јер је искључио из странке људе које нико ни у Београду не познаје..”
Хвала Драгани што нам је коначно открила критеријуме за пријем у странку чији је члан. Дакле, Бошкић искључује или прима дверце у зависноти од тога колико су познати у Београду. Тек сад ми је јасно зашто се спанђао с најпознатијим српским албином, жртвујући ова два незнаца.. једног, коме су, онако непознатом, тек коју недељу пред искључење, Алекови момци наместили саобраћајну несрећу, и другог, који је, такође потпуно непознат, неким чудом стајао тик поред Обрадовића кад су их ономад каменовали и умало запалили на Космету.
А што се тиче двоугла Срђан Ного – Драгана Трифковић … баш бих волео да сазнам ко је од њих двоје познатији у Београду.