Епископ Јоаникије: Црногорска власт спроводи окупациони програм

Данашње власти спроводе окупациони програм Аустроугарске монархије и Италије из времена Првог и Другог свјетског рата, рекао епископ будимљанско-никшићки

Епископ Јоаникије (Фото: Епархија будимљанско-никшићка)

Актуелна црногорска власт, кроз културну политику, и ону која се дотиче вјере, спроводи окупациони програм. Да ли извршава програм неког другог или извршава своју политику, свеједно је. Своди се на исто. Исте су намјере – да се промјени идентитет и историја овог народа, као што је Аустроугарска имала намјеру да у вријеме окупације потисне, избрише или прекроји историју Црне Горе. Тако, заправо, раде данашње власти и, у сваком случају, спроводе окупациони програм Аустроугарске монархије и Италије из времена Првог и Другог свјетског рата. То је више него очигледно.

Ово је у Беранама на манифестацији „Моја ћирилица“, коју су организовали Матица српска – Друштва чланова у Црној Гори, Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Беране, казао епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.

Он је истакао да би, када је ријеч о ћирилици, нарочито у свијетлу великог јубилеја – осамстогодишњице СПЦ и настанка ћириличког писма, било примерено говорити о њеном духовном, културолошком, просветном значају.

– У пракси је сасвим другачије. У свим државним институцијама Црне Горе користи се искључиво латиница, у свим документима. Дакле, формално ћирилица није забрањена, али у пракси јесте и то на најгрубљи могући начин, а то иде дотле да ми, који желимо да имамо, макар, личну карту на ћирилици, морамо да потпишемо неки документ. Том безакоњу, кршењу Устава, које се спроводи од стране власти, народ Црне Горе мора да се успротиви.

Епископ Јоаникије је додао да је црногорски народ ћирилички, да се не одриче свог писма и да ће истрајати.

– И ово зло, прије или касније, ће проћи, јер није утемељено у души овог народа, није утемељено ни у данашњем Уставу Црне Горе, што нам не значи много. Много нам више значи да није утемељено у народу, него се на вјештачки начин спроводи, не, чак, ни на вештачки, него, можемо слободно рећи, на насилни начин. То је оно што је жалосно али, наравно, да се треба борити против тога – закључио је епископ Јоаникије.

(Новости/ИН4С, 21. 9. 2019)

Advertisements


Категорије:Вести над вестима

Ознаке:, , ,

6 replies

  1. 1) Сепаратисти уздижу ранију (од великих сила изнуђену) црногорску државност
    Одржавање црногорске државе, одвојено од србијанске у 19. столећу, било је против воље српског народа. Уследило је одлуком европских сила и Турске, уз сагласност Русије. Тиме је остварен план даљег српског робовања под Турском и Аустроугарском. Турска је задржала велики део српских земаља, а још већи је уступљен Аустроугарској: Херцеговина и Босна, а претходно је окупирала Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Славонију, Барању и Војводину. Тако је Србима било ускраћено природно право да створе државу на целокупном етничком простору. Оваквим уступцима Турској и Аустроугарској, окористиле су се Енглеска и Француска, јер су одобровољене Немачка и Аустроугарска – пристале су да, за догледно време, не покрећу питање прерасподеле енглеских и француских колонија. Аустроугарска је извукла и ванредну корист онемогућавањем уједињења Србије и Црне Горе. Јер, појединачно слабе и међусобно, Рашком, одвојене, нису могле представљати озбиљан ослонац бројним Србима у Аустроугарској, који су у деветнаестом столећу најављивали своју аутономију и уједињење са Србијом.
    Данашњи заговорници независне Црне Горе уздижу до неба црногорску државност из 19. столећа, заклињући се да су обавезни да ту државност очувају и продуже – изласком из заједничке државе са Србијом. А видимо да та државност, на коју се позивају, није била у деветнаестом столећу крајња тековина српског народа – његовог државничког деловања и ослободилачких ратова, него привремено наметнути пројект великих сила. Податке налазимо у многим документима европских држава, па и оних везаних за одржавање Берлинског конгреса 1878.
    У њима су једноставне поруке – велике силе делују на основу сопствених интереса и они се, само случајно, могу поклопити са интересима нејаких партнера.
    У деветнаестом столећу се интереси великих сила нису поклапали са српским. Оне су наметнуле решења на штету Срба. Понављање те штете у двадесетпрвом столећу је осигурано ако српски политичари разбију државну заједницу Црне Горе и Србије. Нека их на то опомене злосутна изјава гувернера Босне и Херцеговине Бењамина Калаја, кроз коју се назире одлука о сузбијању српских држава у уске оквире и окупирање преосталог дела српских земаља (1882):
    “Хрватско снажење, с обзиром на нас, чим се чини на штету Срба, не може бити опасно по Аустроугарску, јер границе хрватског ширења биће корисне за нас. Не само да ћемо разделити Јужне Словене, него ћемо и за даље дељење на Балкану добити одрешене руке…”
    Да је стратешки циљ великих сила Европе био да се онемогући једнинствена српска држава, можемо се уверити и на основу депеше министра иностраних послова Велике Британије сер Роберта Солсберија, упућене британском амбасадору у Берлину сер Лајарду, 19. јуна 1878:
    “…Ми смо обећали да ћемо, кад се о питању Босне буде расправљало, изнети пред Конгрес мишљење, које ужива подршку Владе Њеног Величанства, да ће окупација ове области од стране Аустроугарске бити у интересу Турске, како с војне тако и са финансијске тачке гледишта. Тиме ће се, такође, спречити уједињење две словенске државе – Србије и Црне Горе – које Турска неће бити довољно кадра да држи раздвојеним…”
    Да ли је могуће да иједан Србин сме да се оглуши о ове злокобне давне поруке, а тако присутне у вртлогу данашњих политичких игри под српским небом?

    Свиђа ми се

  2. 1. Никад нисмо учили да је данашња Црна Гора, са деловима суседне Албаније, била, столећима, престоничка територија Србије – све до успостављања династије Немањића 1171. године. У Скадру је била престоница Србије, сем краћих периода, кад је премештана у Требиње – у време кад би Византинци, или Бугари освајали Скадар. Данас је тешко наћи, међу најшколованијим Србима, оног који би могао потврдити да је за тако нешто икад чуо. Ако завиримо у књиге др Јована И. Деретића, видећемо да он Скадар означава за престоницу Србије од 490. до 1171. године, па чак и у периоду пре Римске Империје. Овај истраживач је нашао докумената у иностранству, у којима је то забележено. Он тврди да нико од наших истраживача није имао прилике да се тим документима служи. На основу њих, Јован И. Деретић пише: “Српски корени су у Подунављу, али срце Србије је у Скадру. Тај стари град, чије име потиче непосредно од српског имена (помиње се као: Сарба, Сарда, Сорда, Скорда, Сардоник, Садар и Скадар), био је најдуже, око дванаест векова, престоница Србије. Толико дуго је ‘поносни град Сардоник’, како га назива Стефан Првовенчани, са залеђем, био центар српске државе”. Ј. И. Деретић описује Србију у време краља Доброслава Првог Војислава (1024-1065), којом приликом потврђује да је Скадар престоница Србије (а не Дукље, или Зете): “Краљевић Доброслав је одрастао у Рашкој и био је изузетно обдарен, како телесно, тако и умно. Иако је по годинама био још дете, деловао је као зрео човек. Када је дошао у Скадар 1024. године, Срби су одмах побили све византијске чиновнике и посаду, па га прогласили за краља. Чим је византијски цар Василије дознао шта се десило у Србији, дигао је велику војску и пошао да лично поврати пређашње стање. Византија је, у то време, била врло моћна, најмоћнија од времена цара Јустинијана. Млади краљ Доброслав је изишао са војском пред Василија и поразио га 1025, у великој бици код Бара…. Битка је одлучена захваљујући смелој тактици младог краља… Због ове и других битака, Срби су свог мудрог војсковођу, краља Доброслава, назвали – Војислав”. Бар што се тиче престонице Србије, наши историчари нису морали да чекају ова непозната документа, на основу којих Ј. И. Деретић исписује мало друкчију историју од оне коју смо учили. Могли су да прочитају, на неколико места, исти податак (Скадар – престоница Србије) у “Летопису попа Дукљанина!”, с чим ћемо се упознати из књиге Николе Банашевића о овом средњевековном спису: “… Нешто доцније, биће говора о злогласној краљици Јаквинти, жени краља Бодина, а овде ћу само подсетити да је она у Котору припремила отровни напитак, који је послала, преко својих људи, у Скадар – да се дадне краљу Владимиру Трећем, да би, његовом смрћу, осигурала престо своме сину Ђорђу”. У истој књизи, срећемо други навод о Скадру као престоници Србије: “…Бојећи се да Бранислав или његови синови не преузму краљевство после смрти свога мужа, Јаквинта је почела смишљати како ће их погубити. Обрадовала се када је једног дана Бранислав са братом Градиславом и сином Предихном дошао краљу у Скадар”. Ево још једне потврде: “…Краљ Бодин уђе у Дубровник, сагради тврђаву, а затим се врати у Скадар, где је умро”.

    Свиђа ми се

  3. Сепаратисти у Црној Гори кривотворе историјске чињенице новијих векова, користећи их као “доказе” да су Црногорци једно а Срби друго. Наводно, разлика је очигледна и кад се има у виду “чињеница” да су се Црногорци непрестано борили против турског ропства, а Срби су га мирно подносили.
    Ово се толико истиче да је постало једна од најважнијих полуга у расрбљивању и раздржављавању у Црној Гори. Запрепашћује чињеница да у трећем миленијуму после Христа државници, и понеки од оних који кажу да се баве науком, могу да се оглуше о непрестана војевања српског народа против Турака и других – од румунског Арада, словачког Коморана, Мале Рашке у Славонији, приморског Сења, далматинског Клиса, северне Далмације, Херцеговине, Босне, Шумадије, Косова и Македоније и да то војевање смештају једино на пределе данашње Црне Горе. А ако погледамо историјске изворе седамнаестог столећа, видећемо да је тада до ослобађања делова Црне Горе дошло после ломљења турске империје, чему су, најзначајније, допринели српски устанци у споменутим областима. Из њих су ослободилачке јединице стигле и до црногорске територије и тамо помогле Црногорцима да створе прве слободне оазе, мањевише независне од Турске. Природно је да су Срби ослободиоци стизали у црногорске планине под заставама Млетачке Републике, или Аустрије, јер своје државе нису имали. (Имали су своје административне управе у Аустрији, што се делимично зна, и у Млетачкој Републици, што мало ко зна). Наравно, ослобођене црногорске територије, Млетачка Република и Аустрија ставиле су под заштиту, ради сопствених интереса, који су се, у овом случају, поклопили с интересима српског народа. Тиме је, што је за Србе била највећа добит, Турска морала да се одрекне накнадног покоравања Црне Горе. У неколика случајева, Турска је после окупације Црне Горе, или само намере да то учини, морала, на интервенцију великих сила, да напусти Црну Гору, мада ју је, формално – до 1878, сматрала својом територијом.
    Почеци ослободилачког рада у Црној Гори, у седамнаестом столећу, везани су за општесрпске припреме против турског ропства на Балкану. Пре тога, крајем шеснаестог столећа, Срби Далмације су жестоко ратовали против Турака – борбе око Клиса, а 1603. године против српских устаника кренули су и Турци и Млечићи. Борбе су биле окрутне и Срби у Далмацији нису могли издржати. До 1624, десет хиљада породица је напустило Далмацију и раселило се по Панонији, око градова Баје, Суботице и Сомбора. Крајем шеснаестог столећа су се дигли против Турака Срби и у другим крајевима. Турска је уздрмана и Турци су, у бесу, тада спалили мошти Светог Саве на Врачару. Немире у Турској је користила Католичка црква, која је Србима обећавала помоћ и ослобођење. За узврат, многи Срби су прихватали католичку веру, јер нису питали за цену кад се требало ослободити турског ропства. А ослобођење је гарантовано ако се прихвати католицизам! Зато је у Црној Гори католичење узело маха. Пословичан сукоб међу Србима (кад се верски поделе) није тада био погодан за заједничку борбу против Турака у Црној Гори. Зато се приступило мерама за враћање привремено покатоличених у православље. О томе пише и Сима Милутиновић. Наводи да је тада цетињском владици Рувиму (под утицајем патријарха Пајсија) успело да многе покатоличене Дрекаловиће, Куче, Бјелопавлиће, Пипере, Зећане и Братоножиће врати православљу. Према извештајима католичких емисара, Рувим је у својој намери успео, па је 1633, међу Бјелопавлићима остало још око 200 католичких породица, а између Мораче и Зете не више од хиљаду. Пипери су до 1610, скоро сви, били прихватили католичку веру, али су после двадесетак година опет били православни. Нема спора, враћање Срба прађедовској вери и обичајима било је пресудно за предстојеће успешне борбе против Турака. У ово време, Турци су проводили и исламизирање, али оно је било мање масовно. Тако је у Бјелопавлићима потурчено 90 породица, итд. (Ово краткотрајно католичење Срба у Црној Гори почетком седамнаестог столећа, црногорски сепаратисти не спомињу, него кривотворе да су Црногорци били раније католици па их је, кобајаги, Свети Сава нагнао у православље).
    Почетком седамнаестог столећа, Срби у Далмацији, Херцеговини и Босни су прижељкивали општи устанак против Турака. Бежали су с турске територије, највише из Босне и Србије, на узане просторе Далмације под млетачком влашћу и тражили од Млечића да помогну противтурску борбу. Населили су појасеве око Задра и Шибеника и међу тим Србима појавиће се јунаци – ударна снага млетачке војске. У Кандијском рату ће се прославити одбраном млетачких поседа на Јадрану и дубоким продором у Турску – до Лике, Кључа, Требиња, Цетиња, Никшића, Медуна….
    Срби Далмације су, тако, 1649. ушли дубоко у Црну Гору и запалили буктињу слободе. Срели се са Кучима и са њима ослободили тврди град Медун. Тај међусрпски сусрет ће вероватно утицати да Кучи, убудуће, буду најстакнутији борци против Турака. У то време, Срби ослобађају Клис и од тог времена турска премоћ од Црне Горе до Лике јењава. Народ је опевао тадашње српске јунаке: Јанка Митровића и његовог сина Стојана Јанковића, браћу Смиљаниће, хајдука Цвијана Шарића, Вука Мандушића и друге. Године 1654, забележен је још један српски јунак – Бајо Пивљанин, који ће задавати грдне муке Турцима у Херцеговини и јужној Далмацији, а касније и у другим српским крајевима.
    Његова чета бројала је око 1.500 устаника. Турци су у време Кандијског рата поново покоравали ослобођене крајеве у Црној Гори и безуспешно нападали Пераст и Котор. Црногорцима су наметали тешке порезе, а устанике убијали и прогонили, али се ослободилачки дух народа више није могао угушити. Узалуд су Турци, с 10.000 војника, похарали Пивљане и Никшићане, јер су се придружили Србима из Далмације. Устаници су се склонили у високе планине.
    Коначан, смртни, ударац Турској задаће српски устаници 1682. године. Кара-Мустафа, с 250.000 војника, опседа Беч 1683. Срби Далмације, видимо – годину дана раније, дижу устанак под вођством најмлађег брата Стојана Јанковића, Илије. Турци шаљу против Срба 100.000 војника, али устанак се само распламсавао. Турска прети Млецима да ће, после освајања Беча, кренути на Венецију, ако Млечани не умире српске устанике. Млеци шаљу Стојана Јанковића у штаб Илије Јанковића, али вођа устанка враћа брата у Млетке. Одушевљење Срба у другим крајевима је велико. У Далмацију прелазе Срби из Босне, Херцеговине, Србије и Црне Горе. Међу њима и прослављени Бајо Пивљанин. Срби ослобађају, пре турског пораза под Бечом, данашњу Далмацију, сем утврђења: Книна, Сиња и Имотског. Турска постаја беспомоћна. Срби продиру кроз више праваца преко Босне до реке Саве и отуд доводе у Далмацију нове српске породице. Срби на целом Балкану и у средњој Европи се дижу на устанак – од Коморана у Словачкој до Куманова и Скопља. Пољаци стижу у помоћ Аустријанцима и разбијају турску опсаду Беча. Турци узмичу и нигде не могу да успоставе одбрамбену линију. У томе им не помажу ни високе планине Херцеговине и Босне, ни велике реке у Панонији. Српски устаници их ометају. Тако аустријска армија улази на већ ослобођене територије. У рату је и Млетачка Република и преузима слободну Далмацију од Срба. Једино учествује у ослобађању Книна, Сиња и Имотског. Аустријска војска, од само 4000 војника, прошетала се до Ниша. Срби су, раније, протерали Турке из Србије. На челу овог аустријског одреда је Енеј Пиколомини. Кад је стигао до Призрена, ту му се прикључило 6000 српских устаника, више него што је он имао војника. Војвода Карпош ослобађа Куманово и северну Македонију, па Аустријанци, без муке, улазе у Скопље и пале га. Херцеговина и Босна су слободне, о Мађарској и Војводини да и не говоримо. У последњим биткама гину: Стојан Јанковић, Илија Смиљанић и друге српске вође.
    У Црној Гори је ситуација најтежа. Турци је користе да би из ње зауставили српску устаничку, млетачку и аустриску војску. Млетачка војска се, и ослонцем на црногорске устанике, није сналазила на јужном Јадрану. Црногорци су у незавидној ситуацији. Скадарски паша Сулејман Бушатлија им је претио, па су се колебали. Да би подигла њихов борбени морал, Млетачка Република им шаље Бају Пивљанина, с недовољним бројем војника. Бушатлија 1685. креће у Катунску нахију да натера на покорност Србе Црне Горе и Брда. Испречио му се, једино, Бајо Пивљанин, са својим момцима и невеликим бројем Црногораца. Млечани су, игром ко зна каквих околности, ускратили већу војну помоћ. Бајо је дочекао Турке код Вртељке, где је поражен и убијен. Сулејман стиже на Цетиње и пали га. Црногорце је натерао да плаћају днак и да га слушају. Бојећи се великих страдања, Црногорци те и идуће године ратују на страни Турака и 1686. учествују у неуспелом турском нападу на Будву.
    Године 1687, Црногорци су се одважили на отказивање послушности Турцима. Млеци стижу на јужни Јадран и повезују се с црногорским племенима. Опседају Херцег Нови, уз помоћ придошлих Херцеговаца и Црногораца. Млетачки команданти желе да у град уђу први Италијани, али их Турци лако одбијају. Јуриш преузимају Срби из Далмације и освајају га. Пут ка ослобађању Црне Горе био је отворен. Цетињски владика Висарион је заслужан за придобијање Црногораца на борбу. Бушатлија покушава да умири Црногорце, али га Кучи, крајем јесени, потуку до ногу. 1678, у пролеће, Бушатлија поново покушава да умири Црну Гору, али је опет наишао на Куче, који су га поразили, мада је имао 7.000 војника. Црногорци су крајем 1688. признали млетачку власт, прихватили гувернера Зана Грбичића, који је, са одредом млетачких војника, стигао на Цетиње.
    Од тада је Црна Гора под заштитом Млечана. Без обзира што је Бушатлија, поново, 1692. године заузео Цетиње и прогнао гувернера и млетачку посаду, Црна Гора ће издржати тај ударац и остатати на путу независности.
    Мада су у другим српским крајевима бојеви били још жешћи и мада су тамо Срби значајније допринели поразу Турака, него у Далмацији и Црној Гори, ти крајеви су остали под влашћу или Аустрије или Турске.

    Свиђа ми се

  4. Наведене чињенице, а и многе друге, можете прочитати у мојој књизи „Бивши Срби Црне Горе“, Издавач „Мирослав“, Нови Београд, Булевар Маршала Толбухина 15, тел. 011/297-0875, е маил> mirmi011@gmail.com
    Посебно је занимљива улога Краља Николе у расрбљивању и мерама против војске и народа Србије у Првом светском рату.

    Свиђа ми се

  5. @ slobodan jarcevic

    Г. Јарчевићу,
    Молимо вас да будете краћи у коментарима и да не користите корисничке коментаре за (бесплатну) рекламу. Не само што то није, што би Англосаксонци рекли, „фер употреба“ тог вида комуникације, није ни српски (а ни срБски).

    У нади да смо се разумели,
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  6. Александре,
    податак о овој књизи није никаква реклама – у питању је чињеница из наше повјести, коју не објављује ниједно јавно гласило у Србији, Црној Гори и Републици Српској.
    Поздрав

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s