Подела територије, надзорна независност, аутономија, модел Хонгконга или пуна власт Приштине – ово су само неки од предлога за решење статуса Косова
Зоран Ђинђић убијен је 12. марта 2003. године (Фото: Getty Images)
Председник Србије Александар Вучић је недавно изјавио да су једино Добрица Ћосић, Зоран Ђинђић и он дали неки план за решење косовског проблема. Мислио је ипак на његове политичке противнике.
„Ај, кажите ми једног Србина који је некакав план предложио.
„То је био Добрица Ћосић којем је нешто пало на памет и зато су га одмах сасекли у корену. Падало је на памет нешто Зорану Ђинђићу, истог секунда сасечен у корену. Ја не кажем да је због тога убијен, нити сам спреман да то потврђујем, али само кажем да је сасечен у корену.”
Тврдњу председника о јединој тројки која је изашла са планом, демантује некадашњи српски министар за Косово и Метохију Слободан Самарџић у разговору за BBC.
„Сам сам био члан тима који је почетком 2006. године изашао са конкретним планом косовског питања. То нису биле паушалне изјаве, већ 20 страница прореда један.
„План је требало да реализује суштинску, али не и формалну, аутономију Косова по моделу Хонгконга. Подразумевао би максималне надлежности Косова сем у области спољне и монетарне политике и заштите људских права. Неозбиљно је рећи да није било других идеја.”
Предлози су стизали и са других страна – од политичара из Приштине и међународне заједнице.
За Фатмира Шехолија, политичког аналитичара из Приштине, кључан је онај који је дао фински дипломата и специјални изасланик УН Марти Ахтисари. Основа овог плана била је „надзорна независност”, објашњава он за BBC.
Српски предлози: „Враћање Срба, а не Србије”
План за Косово Александра Вучића и даље чека прихватање, како је сам рекао, албанске стране да би јавности изложио решење. За Владимира Гоатија, некадашњи директор Института друштвених наука, последња идеја о којој се говорило – план за разграничење – представља „опасан покушај регулисања проблема”.
„Вучић је покушао разменом да реши проблем, али је наишао на критику из међународне заједнице која није без основа.
„Показало се да је то опасан начин бављења питањем Косова јер се цртањем нових граница отвара низ нових опасности. То историја Европе већ познаје као проблем.”
Гоати каже да је убијени премијер Србије Зоран Ђинђић био спреман на „атипичне приступе да би дошао до решења”, док је академик Добрица Ћосић „предлагао поделу која би могла бити спорна из перспективе међународног права”.
Ћосић се још 60-их година прошлог века залагао за поделу Косова на део који ће припасти Албанцима и део који ће остати Србима. Временом је предлог кориговао, али је базична идеја увек остајала иста.
„Ако би пут водио остваривању српског националног суверенитета, односно отцепљењу Косова и Метохије од Србије и Југославије, онда су неизбежни тешки и трагични судари и несагледиве историјске несреће и компликације”, рекао је он на 14. седници Централног комитета 29. маја 1968.
Добрица Ћосић предлагао је поделу пре пола века
Зоран Ђинђић је предлагао више решења, а у тексту под насловом Стратегија за Косово и Метохију стоји и руком написан део – „Враћање Срба, а не Србије”.
„Очигледно је чекање најлошија опција.
„Време ради против наших интереса на КиМ”, написао је Ђинђић.
У писму некадашњем британском премијеру Тонију Блеру је истакао да се питању Косова мора приступити „без одлагања и на одговарајућем нивоу”, и понудио неколико опција.
„Прва опција је федерализација у којој би Албанци и Срби имали сличан статус као Муслимани и Хрвати у БиХ. Ово решење би омогућило довољно гаранције Србима да уживају своја права у складу са самоуправом на Косову.
„Овакво конституисано Косово би имало асиметричан статус у односу на Србију – више од покрајине, мање од федералне јединице. Друга опција, у случају да прва не успе, угледала би се на Кипар, са територијалном демаркацијом, али непромењеним границама. У овом случају, Срби би организовали свој политички живот углавном у северном Косову. Трећа опција у случају да ове две не успеју, биће промена граница споразумом. У том случају, српска национална заједница би добила свој део територије.”
Регулисање косовског проблема постаје изразито актуелна тема 90-их година прошлог века променом устава, каже за BBC на српском Слободан Самарџић који је данас председник Државотворног покрета.
„Ђинђићев план је дошао касније и више подразумевао тачке на неколико страна за решавање проблема, док је Ћосић имао више идеју него план. Слободан Милошевић је нудио аутономију.”
Прва опипљива прилика да се реши питање Косова јесу били преговори у Рамбујеу 1999. године.
„Предложена је платформа која је бранила државу и уставни поредак Југославије, односно Србије”, објашњава Самарџић.
„Српска страна би пристала на њега да Америка није тражила да се НАТО распореди по целој Србији, што није прихваћено. Договори су пропали.”
Након петооктобарских промена, додаје Самарџић, прва идеја се родила након нереда на Косову 2004, али ни овај план није успео. Сам је учествовао у преговорима 2006-2008.
„План је подразумевао максималну аутономију косовским Албанцима. Имали би слободу, али не и формалну независност. Били би интерно независни од Београда.
„То је било прелазно решење на 10 до 15 година и било је предвиђено да се након тог времена уради провера – где смо.
„Та провера би била управо данас. Да је план реализован.”
Тај план је био на сајту владе до септембра 2012. године, тврди професор ФПН и свако је могао да га прочита.
Албански предлози: „Као једину тему која је била на столу смо тада видели независност Косова”
Од аутономије преко пуне независности до враћања за сто – овако су се кретали планови албанских политичара.
Прекид бомбардовања, прелазак на политичке преговоре и аутономију Косова у оквиру тадашње СРЈ – ово су били захтеви које је Ибрахим Ругова, некадашњи председник Косова, пред ТВ камерама јавног сервиса Србије упутио Слободану Милошевићу 1999. године.
Ипак, Албанци са Косова су након уласка међународних снага на Косово били искључиво за независност, каже за BBC на српском Фатмир Шехоли, директор Института за афирмацију међуетничких односа из Приштине.
Ветон Сурои, Ибрахум Ругова, Хашим Тачи и Реџеп Ћосја рукују се после потписивања Споразума у Рамбујеу, који делегација Србије није прихватила (Фото: Jack Guez/AFP/Getty Images)
„Након прве привремене владе Косова били су одржани и први парламентарни избори и Албанци са Косова су као једину тему која је била на столу тада видели независност Косова.
„У том периоду када је премијер Србије био Зоран Ђинђић могли смо прећутно да чујемо од стране међународног фактора да постоји идеја о подели Косова коју заговара Ђинђић.”
Али та идеја, каже Шехоли, није наишла на подршку међу Албанцима „па је потом међународни фактор покренуо идеју о Ахтисаријевом плану који је и донео надзорну независност”.
У фебруару 2010. године, одржан је скуп под називом „Сабор Срба са Косова и Метохије” на којем је одбачен план тадашњег шефа мисије Еулекс Питера Фејта и Хашима Тачија о интеграцији северног дела Косова и Метохије.
Познат је и план Беџета Пацолија, министра спољних послова у косовској влади, који је предвиђао да се север КиМ претвори у слободну економску зону, попут зоне Џебал Алија у Дубаију.
„Север је болна тачка и било би много једноставније када би Косово директно разговарало са Србима како живети даље, економски сарађивати, укинути границу, омогућити слободно кретање људи, робе и капитала. Од 2007. се залажем да се економским средствима реше многи проблеми. Сматрам да је на северу одавно требало да се интервенише инвестицијама”, рекао је Пацоли 2012. године.
На констатацију да није могуће постићи договор са Србима на северу уколико се спомиње државност Косова, он је рекао да се због тога залаже за разговоре.
Шехоли додаје да је једна од идеја која се појавила након што су почели преговори Београда и Приштине 2011. године, била о Заједници српских општина која је у једној реченици и усвојена Бриселским споразумом.
Марти Ахтисари и решења са стране
Извештај генералног секретара УН Бан Ки Муна који је крајем новембра 2008. поднет Савету безбедности Уједињених нација, садржао је план у шест тачака о УНМИК-у и распоређивању Еулекса.
Полиција и царина, као и правосудни систем у зонама настањеним Србима на Косову били би „под кишобраном” УН-а. У зонама у којима живе Албанци, полиција, царина и правосуђе радили би са Еулексом.
План је предвиђао отварање девет нових полицијских станица за мањине које ће контролисати међународне снаге.
Дефинитивно најпознатији ‘међународни план за Косово’ свакако је предлог финског дипломате и специјалног изасланика УН-а Мартија Ахтисарија из 2007. године.
Марти Ахтисари добио је 2008. Нобелову награду за мир (Фото: Getty Images)
Тим планом је предвиђена широка аутономија за српске општине уз пуну власт Приштине. Након притисака из Русије и претње ветом, Савет безбедности УН-а је одбацио Ахтисаријев план.
Ипак, управо овај план је био основа за проглашење независности Косова 17. фебруара 2008.
Косово би по овом плану имало отворену тржишну економију са слободном конкуренцијом, право да уговара и склапа међународне споразуме, али и право да тражи чланство у међународним организацијама, попут Интерпола.
Резолуција 1244:
- Резолуцију 1244 усвојио је Савет безбедности УН 10. јуна 1999. године са циљем политичког решења кризе на Косову, након бомбардовања Србије
- Овом резолуцијом одобрено је међународно, војно и цивилно присуство у СРЈ и успостављање Привремене административне мисија ОУН на Косову (УНМИК)
- Косово и Метохија су стављени под мандат УН
- Резолуција 1244 уследила је након сагласности тадашњег председника Слободана Милошевића на услове које су предложили Марти Ахтисари и бивши руски премијер Виктор Черномирдин који су укључивали повлачење Војске Југославије са Косова и Метохије
- Резолуција је донета дан након потписивања Војно-техничког споразума у Куманову којим је окончано бомбардовање СРЈ након 79 дана
Званични језици Косова били би албански и српски.
Битна ставка за Србију била би да Косово не би смело да тражи уједињење ни са једном државом или делом неке државе, попут Албаније.
Ахтисаријев текст садржи и део који говори о правима српске заједнице на Косову. У Влади Косова загарантовано је једно министарско место и једно место заменика министра за Србе, док закони не би били усвојени уколико за њих не гласају и Срби. Митровица би била подељена на две општине – северну и јужну.
У фебруару 2007. године Скупштина Србије, одмах по конституисању новог сазива, усвојила је већином гласова Резолуцију о Косову којом су одбачени сви ставови из предлога Ахтисарија.
Ту је и план Карла Билта, шведског министра спољних послова и Ерхарда Бусека, бившег координатора Пакта стабилности југоисточне Европе, познат под називом Ахтисари плус. По овом плану међународно војно и цивилно присуство на Косову је требало да буде засновано на Резолуцији Савета безбедности УН 1244, уз помоћ одлуке генералног секретара УН који би дао ауторитет мисији ЕУ у области полиције и правосуђа.
Северу Косова Билт је наменио судбину источне Славоније – односно постепене реинтеграције севера у независно Косово.
Више од десет година након проглашења независности, Косово је признало више од 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.
Приштина наводи бројку од 116 земаља, а Београду кажу да их је далеко мање.
Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.
Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињене нације.
Марија Јанковић
Categories: Преносимо
Оставите коментар