У народно-ослободилачком покрету Хрватске било је укупно 110.000 бораца, а Павелићевих усташа 330.000. Како је Колинда дошла до „више од пола милиона Хрвата, бораца против фашизма“
Извор: Jutarnji.hr
Већ је потпуно природно да се политичари на разним положајима не обазиру много на истину када им тако одговара, али је председница Републике Хрватске првог септембра ове године у маштовитости далеко надмашила своје колеге и колегинице.
У Варшави, приликом обележавања 8 деценија од почетка Другог светског рата, она је „мртва хладна“, као да наводи текст из Светог писма, изјавила да је Хрватска, према броју становника, дала највише бораца против фашизма, да је више од пола милиона Хрвата учествовало у тој борби.
Њена лаж није изненадила српску јавност, али је изазвала велико огорчење због тога што на њу нико на скупу у Варшави није реаговао. Што се, уосталом, није ни могло очекивати кад се види ко је био позван да на њему учествује, а ко намерно изостављен.
Давне 1961. године, док сам служио војни рок у планинској пешадији, стигао сам у Толмин, где је била команда моје бригаде. У касарни је постојала посебна просторија у којој су се чували предмети значајни за историјат бригаде. Она је, заправо, основана почетком рата у Славонија и носила је назив (ако се добро сећам) „21. славонска бригада“, а свој борбени пут завршила у Јулијској Крајини 1945. године, када је и променила назив у планинску.
Етнички састав папучко–крндијског партизанског одреда (Извор: ФБ страница “Славонија у Другом светском рату”)
Од свега што је било у тој спомен-просторији, мене су највише заинтересовали спискови бораца ове бригаде. Листајући их запазио сам да су у првим годинама рата скоро сва имена била српска (понеко и јеврејско), а да су хрватска почела да се појављују у већем броју тек после капитулације Италије септембра 1943, године, када се већ јасно назирало како ће се рат завршити.
Жао ми је што се тада нисам сетио да запишем неке бројке из тих спискова, али се и без мога доприноса свакако довољно зна шта се догађало не само у Славонији, већ и у осталим деловима Независне Државе Хрватске.
Људи уплашени за своје и животе својих породица – Срби, Јевреји и понеки Хрват антифашиста – узели су оружје у руке да би се одбранили од крволочних „павелићеваца“.
Према званичним подацима, у народно-ослободилачком покрету Хрватске било је укупно 110.000 бораца, а према исто тако званичним бројкама, Павелићевих усташа у време када су били најмоћнији – 330.000.
На који је начин председница Републике Хрватске дошла до „више од пола милиона Хрвата, бораца против фашизма“, то би само она могла да објасни. Чак и да сабере све војнике ове две непријатељске војске, опет их не би било „више од пола милиона“. Поготово Хрвата антифашиста.
Скуп у Пољској (Фото: Ured predsjednice Republike Hrvatske)
Организатори скупа у Варшави морали би да знају колико је срамна лаж председнице Китаровић, али им она, очигледно, не смета.
Што би за њу могао да представља подстрек за нове домете. Зашто, рецимо, не би на неком другом сличном скупу као што је био овај првосептембарски у Варшави, развила тезу како се Павелић, током своје четворогодишње владавине, заправо, борио против фашиста, односно, предака будућих „великосрпских агресора из 1991. године“.
Categories: Противу дезинформација
Па добро, лапсус. Сваком се деси. Председница је мислила “..бораца против антифашизма…”.
Бављење усташком патологијом је непотребно губљење времена. Срби треба да се баве одбраном од усташтва. Усташтво је основ хрватске државе. Оно се само не зауставља.