Слободан Антонић: Како су нас однарођавали

Аустроугарска је била недемократска и асимилаторска држава, нарочито од 1867, када је, у њеном угарском делу, мађаризација постала државна политика. Ту је направљен план да Срби (и остали) буду помађарени до 1947.

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Када је пут Обреновац-Чачак назван „Милош Велики“, Гордана Чомић, потпредседница Скупштине и генсек ДС, нашла је за сходно да то прокоментарише овако: „Не би шкодио ни дијалог или сећање на Аустроугарску, којој никако није била драга државност Србије, али је градила канале, школе, путеве, шуме, правила катастар“.

Твитер публика је лоше примила ову објаву. „Да нешто назовемо по Аустро-Угарској? Можда неку школу у Подрињу или Мачви?“; „А да брзој прузи до Будимпеште дамо име `надвојвода Франц `“?; „По истој логици, и немачки мост у Београду из 1942, преко ког сад иду трамваји, требало би назвати: `Адолф Хитлер`“, итд.

Чомићева је схватила да је претерала, па је покушала да се исправи. „Постоји невероватна деструктивна воља да се историја Срба у Аустругарској не спомиње у култури сећања“. „Презиремо Србе из Аустругарске и све што су стварали, градили, за шта су се борили“, а што је све „део презира према култури сећања на стварање, градитељство, достигнућа, борбу Срба из Аустроугарске„.

Тиме је Чомићка, с покушаја рехабилитације Аустроугарске, прешла на резервну позицију – осуде презира који, наводно, постоји, у српској јавности, према борби Срба у АУ.

Ваља приметити да хваљење АУ данас у Србији није ретко, поготово северно од Саве и Дунава. Сто година после њене пропасти, аутономашки и аутоколонијални кругови, наиме, покушавају да рехабилитују KuK монархију у циљу конструисања некаквог псеудонационалног „војвођанског идентитета“ (о томе више у мом тексту овде).

Рецимо, у књизи Мултиетнички идентитет Војводине, чији је издавач Хелсиншки одбор за људска права у Србији, тврди се да је Војводина заправо једина права наследница Аустроугарске. Она је од АУ, наводно, преузела праксу вишенационалности и мултикултуралности: „Већ веома дуго, готово 90 година, трају покушаји да се оспори супранационална идеја коју је Војводина, од свих делова бивше аустријске империје, односно Аустро-Угарске, најуспешније прихватила као модел за будућност“ (стр. 205).

Тобожњу АУ политику мултинационалности имамо и у „историјској традицији Војводине“, како стоји на страници Слободне Војводине, као „европске регије оформљене као засебне целине у оквирима Аустро-Угарске“.

Ништа од тога није тачно (укључив и правопис). Од укупно 362 године, колико је трајала Хабсбуршка монархија (1556-1918), нешто тако као што је „Војводина” постојало је свега неких 12 (и словима: дванаест) година (1848-1860), или тек 3,3% њене фантазмичне инклузивно-ексклузивне мулти-култи историје.

Током револуције 1848, наиме, Срби су прогласили Војводину Српску, као етничку територијалну јединицу у оквиру Царства. Беч је то само делимично прихватио, образујући 1849. провинцију Војводство Србија и тамишки Банат, да би је укинуо после свега 11 година (1860). Од тада, па до 1945. године, никаква „Војводина“ више није постојала.

Толико о „историјској традицији“ Војводине као „европске регије у Аустроугарској“. (Дванаест година у четири века? Озбиљна традиција!).

Што се пак тиче „аустроугарске мултикултуралности“, у ту бајку може да поверује само неко ко из историје слабо да ишта зна. Нашим старима из прека – мом деда Цветку Лукачевићу, рецимо – такву причу нико није могао да прода. Јер, они су живели ту АУ мултикултуралност и инклузију.

Но, нажалост, стижу нам нова поколења која слабо шта из историје познају, будући да их, они који су за то задужени, мало тога уче.

Рецимо, можемо се запитати, шта збиља знају наша деца о томе какав је био положај Срба у, наводно, мултикулти-ЕУ-инклузивној Аустроугарској?

Погледао сам два актуелна уџбеника историје за осми разред. У првом сам нашао тек три реченице о однарођивању наших пречана: „Почетком XX века мађаризација је све оштрије спровођена и мађарски језик уведен је у школе и државне установе. (…) Угарска је 1912. укинула и српску народно-црквену аутономију. Отпор је био благ и неуспешан“ (стр. 47).

Историја за осми разред основне школе / Драгомир Бонџић, Коста Николић

А у другом је стајало: „политика мађаризације спровођена је низом закона, из области просвете, употребе језика, судства итд. Према плану угарске владе, асимилацију је требало окончати за 40 година, Отпор тој политици у јужној Угарској пружало је српско грађанство“ (стр. 37).

То је, ипак, одвећ мало, благо и неубедљиво. Али, за то не треба кривити писце ових уџбеника, већ школски програм и Министарство просвете.

Стога, да бисмо, суштински, могли да разумемо дубину опасности у којој су се нашли пречански Срби у АУ, као и њихову огорчену борбу да се сачувају као народ, ми наше ђаке морамо да учимо шта је значило и како је конкретно изгледало систематско однарођивање Срба у АУ.

* * *

Најважније што нашу децу морамо учити јесте: Аустроугарска је била недемократска и асимилаторска држава, нарочито од 1867, када је, у њеном угарском делу, мађаризација постала државна политика. Ту је направљен план да Срби (и остали) буду помађарени до 1947. године. На том плану се својски радило, и то, ваља знати, с доста успеха. А питање је шта би с нашим пречанским Србима на крају и било, да српска војска, 1918, није поставила границу северно од Суботице.

Хајде да погледамо чињенице.

Када је реч о недемократичности, Угарска је била типична олигархијска, етнички ексклузивна држава. У њој је право гласа имало, по уделу у становништву, четири пута мање бирача него у тадашњој Србији.

У Србији је, практично, сваки пунолетан мушкарац могао да гласа (овде, стр. 46-47, 57-58, 96-97, 124). У Угарској, пак, чак три четвртине мушкараца било је искључено из изборне процедуре (овде, стр. 190; овде, стр. 256; овде, стр. 396; 603; у то време жене још нигде нису имале право гласа).

У Угарској је владао високи имовински ценз: само су најбогатији гласали. Губитак имовине аутоматски је доводио до губитка изборног права. Неком трговцу свињама помор је преполовио крдо, па на следећим изборима више није могао да гласа. Бирачком одбору, који га је вратио, зачуђено је рекао: „Па ко овде има прво гласа, ја или моје свиње?“ (овде, стр. 7).

Тако високи ценз био је, уз све протесте, намерно одржаван, јер су најбогатији људи у Угарској – земљопоседници, велетрговци, индустријалци, високи чиновници – били првенствено Мађари.

У Угарској (без Хрватске), наиме, Мађари су чинили тек половину живља. Другу половину чинили су Румуни, Словаци, Немци, Срби, Русини и остали. Али, захваљујући дискриминаторском изборном систему, у угарском парламенту, међу четири стотине посланика, од заступника странака националних мањина било је, 1866. године, тек 18 Румуна, 8 Срба и 1 Русин (укупно 25; овде, стр. 156); а 1878. године, од 409 посланика тек њих 24 нису припадали мађарским странкама – или 5,9% – (исто, 189).

То је девет пута мања заступљеност Румуна, Словака, Срба, Русина и других од њиховог стварног удела у становништву.

Малобројни представници српских мањинских странака у угарском сабору (никада их није било више од 10; исто, 163) током заседања су се, према сведочењима савременика, осећали „као у непријатељском логору“ (225). Говори у којима су протестовали против мађаризације онемогућавани су галамом и добацивањем („Ко једе мађарски лебац, мора бити Мађар!“; 146); а после наступа, српски посланици често нису смели да изађу из зграде мађарског парламента, у страху да ће их будимпештанска светина линчовати (226).

Мађаризација Војводине, 1720-1910. (Извор: Википедија)

Када је о мађаризацији реч, основна средства су била ова.

Мађарске жупанијске (тј. локалне) власти су већ од 1832. тражиле да СПЦ своје матичне књиге, па чак и службену преписку, води на мађарском, да би 1842. то постала и општа законска обавеза (60). Управо због насилног увођења мађарског језика у СПЦ, српска побуна 1848. почела је спаљивањем црквених књига у Новом Саду, Србобрану, Зрењанину, Вршцу… (79; дати су данашњи називи места).

Мађарски постаје обавезни наставни језик у свим државним школама 1844. године (63), а једини службени језик у администрацији и судству 1874. (175). Следеће године је забрањено да књижевна и културно-просветна друштва имају у свом називу националну припадност (179).

Исте године укинуте су субвенције из јавних фондова мањинским школама, укључив и српску гимназију у Новом Саду. Светозар Милетић је због тога у парламенту протестовао с аргументом: „зашто да Срби, Румуни или Словаци плаћају порез који ће се трошити искључиво на мађарске школе“, на шта му је одговорено да „ако се он (Милетић) не осећа као члан мађарског народа, зашто уопште седи у мађарском сабору?“ (179).

Светозар Милетић

Обавезно учење мађарског језика одређено је 1879. године и за приватне (мањинске) основне школе (данашњи 1-4. разред). Већина мањинских учитеља је, наравно, знала мађарски на колоквијалном нивоу, али ипак се постављало питање да ли га знају у тој мери да могу и да га предају (то би било исто као када би се данас од учитељица тражило да деци предају енглески). Мањинци су подозревали да то може практично да значи да нико ко не зна билингвално мађарски неће више моћи да буде примљен у службу, док су се већ запослени бојали да им мађарска просветна инспекција може да прави проблеме због „нестручности“ (217-18).

Исте године уведено је обавезно учење мађарског језика и у свим приватним (мањинским) средњим школама, при чему се још захтевало да се у два завршна разреда гимназија искључиво на мађарском изводи настава мађарске књижевности. На мађарском се полагала и државна матура из овог предмета. То је практично значило да српски гимназијалац који није био у стању да на мађарском интерпретира све нијансе Петефијеве поезије, ризикује да због тога буде оборен на матури. Једини начин да мањински студенти избегну малициозне матурске комисије за мађарску књижевност био је да уписују првенствено мађарске средње школе (222-3).

Такође је, 1879. године, уведено да сви кандидати за средњошколске професоре – укључив и оне из школа на језицима мањина – професорски државни испит морају да полажу на мађарском језику (224). Обавезно учење мађарског језика одређено је исте године чак и за приватна (мањинска) обданишта (245).

Следио је закон из 1907. године, којим су учитељи и у приватним (мањинским) школама обавезани да код деце стварају „свест о припадности мађарском народу“. То је практично значило да када просветна инспекција пита децу шта су, она има да одговоре: „Мађари!“ (268). Исти закон донет је и 1913. када је реч о приватним (мањинским) обдаништима (268).

Извод из књиге рођених Шандора Петефија, рођеног као Александар Петровић (Петефи музеј у Кишкерешу/Википедија)

Срби и други „мањинци“ (који су чинили половину становништва:) били су трајно искључени и из свих средњих или виших чиновничких позиција у управи и судству. Никада Србин није могао да буде не само министар, него чак не ни чиновник у неком будимпештанском министарству (75). И на локалном нивоу, не само да су готово сва чиновничка звања припадала Мађарима, већ су и по чисто српским крајевима били постављани чиновници који ниједну реч српског нису знали (173). Од свих куријалних судија (Врховни суд у Пешти), свега двојица нису били Мађари (269).

Чак и сам назив по коме ми знамо ову савезну државу – Угарска, заправо је дошао као учинак дефанзивног инсистирања мањинаца на овом имену, које им се чинило етнички неутралним. Али, заправо, званичан мађарски назив државе био је Magyarország (Мађарска), тачније Magyar Királyság (Краљевина Мађарска), као конфедерални део Osztrák–Magyar Monarchia (АУ монархије; 190).

Пошто су Срби после 1860. у Угарској остали без сваке регионалне или локалне аутономије, све што им је у Magyar Királyság остало била је црквена аутономија. Међутим, заправо је мађарска влада одређивала (а Беч потврђивао), да ли ће се и када одржавати српски Црквено-народни сабори, одређивала је комесара за надзор рада сабора, а Беч је потврђивао или мењао саборске одлуке (247).

Рецимо, сабор је 1881. изабрао једног владику за патријарха, али је за поглавара постављен ипак онај владика који је изгубио на гласању (237). Прешло се на то да је краљевски комесар отварао српски Црквено-народни сабор на мађарском језику (238), а све се завршило тако што је и таква „аутономија“ била „превелика“, па је укинута 1912. године (247; 276-7).

Срби су на крају, почетком 20. века, остали без икакве заштите, изложени систематској мађаризацији. А таква асимилација се чинила као ефикасна и неумитна. То се види из податка да је у Угарској (без Хрватске), 1851. године, Мађара било тек 36,8%, док је њихов удео до 1910. порастао чак на 54,4%! (213).

Осокољени тако брзом мађаризацијом, будимпештанска елита је 1907. направила план да се потпуна мађаризација целе Magyar Királyság изврши до 1947. године (268).

Ваља рећи да су припадници мађарске политичке елите били сложни око мађаризације – без обзира да ли су били десничари или левичари, конзервативци или либерали.

Рецимо, мађарски „леви“ револуционар, Лајош Кошут, по коме су назване многе улице у варошима Србије северно од Саве и Дунава, имао је, током револуције 1848, прилично одбојан став према Србима.

Извор: planplus.rs

Ево дијалога између Кошута и представника Срба, Ђорђа Стратимировића, 9. априла 1848:

– (Кошут): „У Угарској може да постоји само један политички народ – мађарски. Испод свете мађарске круне, други народи не могу да постоје, осим Мађара“.

– (Стратимировић): Ако се Србима у Пожуну (месту тадашњег заседања угарског сабора) одбију све њихове представке, Срби онда неће имати другог избора него да се обрате и на друге адресе“ (алудира се на Беч).

– (Кошут): „У том случају, све што могу да Вам кажем јесте да ће мач морати да реши наш спор!“

– (Стратимировић): „Господине Кошут, па сви знају да се Срби мача не боје!“ (78).

Када је имао моћ, Кошут је Србе газио. „Он је јасно рекао да ће Војводину уништити чим скупи довољно војске за то: `Ови Срби и Раци зову се народ, а то је гомила разбојника – а за разбојнике је само преки суд!`“ (88). Срба се Кошут сетио тек када је изгубио власт, те је, 1851, допустио могућност стварања Српске Војводине (135). Али, било је касно.

Однос мађарских „револуционара“ према Србима види се и из писма које је тзв. Комитет за заштиту отаџбине (1848) упутио генералу Аналу Фетеру; у њему се позива да се рат против Срба води „с пуном неумољивошћу“ и „без гриже савести“, те напомиње да „за ову сорту (тј. за Србе – С.А.) нема милости“, јер с њима „може бити само рат до истребљења“! (100-101).

Генерал Ђорђе Стратимировић (Фото: Документација „Новости“ и фото архив „Борбе“)

И био је рат до истребљења. Мађари су, 12. јуна 1848, из Петроварадинске тврђаве топовима тукли Нови Сад док га свог нису уништили (97), а следећег месеца забележени су страшни покољи Срба у Молу и Старој Кањижи (99). Срби су се жалили да су кошутовци масовно спаљивали српске куће и цркве (више од педесет), да је Мађар „скоро све српске куће по Бачкој и Банату опљачкао, попалио и са земљом сравнио“, „децу је српску по школама давио, жене и девојке обешчастивао“, летину однео и остало попалио… Више од пола народа српског у Војводини је без крова, без хране и одела“ (99).

Ти „многобројни злочини извршени над српским народом“ (99), током леве мађарске револуције одавно су названи „геноцидом над Србима“ (овде).

* * *

То је оно што морамо да учимо нашу децу, како нам не би продавали рог за свећу, те како не би од дискриминаторске и асимилаторске KuK монархије правили узорну мултикулти-ЕУ-заједницу.

Ако нашој деци ових пар чињеница наставници не предају у школама, наша је дужност као родитеља, да их томе подучимо.

А ако нас то мрзи – онда, добро.

Гоца Чомић и други учиће нашу децу да је Аустроугарска „градила канале, школе, путеве, шуме, правила катастар“, те да је у АУ настала Војводина као „европска регија“ у којој се оваплотила аустроугарска „супранационална идеја“.

Хоћемо ли то?

Опрема: Стање ствари

(Искра, 8. 9. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

10 replies

  1. „Аустроугарска је била недемократска и асимилаторска држава, нарочито од 1867″… Па мени се чини да је Аустроугарска те године и настала. Ја сам, додуше, давно завршио основну школу, али чини ми се да су нас у оно време комунистички наставници учили да је АУ настала 1867. из неке нужности и преке потребе…

    Свиђа ми се

  2. Све је тачно али ипак је боље бити Мађар у Мађарској, него Србин у Србији. Било је и биће. Ми смо били и остали колонија трећег реда, а они су колонија првог реда и могу да имају националну културу, историју, просвету, економију, а ми не можемо. Није проблем сиромаштво, проблем је неправда у сопственој држави и то се не мења, ма колико времена протекло, ма ко да је на власти у Србији. Онда Срби у Америци постају Американци, у Мађарској Мађари, у Старој Србији и Грчкој Македонци, у приморју и Брдима Црногорци, у славонији и Далмацији постају Хрвати. Онда почињу да мрзе Србију и да оптужују Србе да су окупатори. Онда се ми, Срби из „београдског пашалука“, љутимо због историјских неправди и кривимо Мађарску, Италију, Грчку, да су окупирали наше историјске просторе и боримо се за ослобођење наше браће. Да је среће, па да се са Грчком граничимо код Куманова, са Мађарском на Дунаву и Тиси, са Италијом код Купара. Али среће нема, а бивше браће који нас мрзе има свуда око нас.
    Ја нећу да будем Мађар, а и да хоћу не могу, док Гордана Чомић и њено бирачко тело, и Динко и Ненад и Сенад, могу да буду шта год пожеле. Не љутим се и нећу да их убеђујем ни у шта. Ни њих, ни њихову децу.

    Свиђа ми се

  3. Поред канала,пруга,затвора..правили су и вјешала : „Odmah nakon ubistva Ferdinanda počelo je hapšenje Srba, ubijanje, vješanje, vezivanje u okove, odvođenje u Sarajevo i logor u Doboju. Prvi na udaru su bili seljaci iz Pala .Tih su dana šuckori Smailage Šiljka odveli trojicu Tešanovića iz Podgraba i objesili ih u Ilovači, ubijali Srbe u Prači, Mokrom i odvodili ih u nepovrat.
    Na željezničkim stanicama u Koranu i Palama, Austrougari i šuckori, su u julu 1914. godine, vješali pohapšene Srbe. Na vješalima su visili: Risto Ćosić, Pero Pantić, Krsto Pavić, Pero Karavdija, Risto Čečar, Risto Santrač, Jovo Santrač, Lazo Jurak, Risto Čukilo, Pero Kusmuk, Mile Kusmuk (sa dva sina), Spasoje Šibonja, Đorđo Klačar (imao je više od 100 godina) i dr. Vješane su i žene: Ljubica Terzić, Milka Karavdija, Milka Ćukilo, Mara Simatović, Đuka Bjeloper. Tih dana jula 1914. godine obješena su 72 čovjeka„..

    Свиђа ми се

  4. Муслимани увијек при руци,кад затреба…„Zapovjednik šuckora bio je i Hašim Musa (Srbi su ga zvali Ašim), rođeni Paljanin, stanovnik Korana, tu nedaleko mu je bila kuća, na stotinjak koraka od željezničke stanice.Vješanja su se obavljala strogo po spisku.“Nema preskakanja reda, svi ćete doći na red. Jovo Klačar, neka se popne na vagon”. Iz reda izađe Jovo: “Ovdje sam!” “Penji se, gore!” viknu Ašim. Ode Jovo uz drvene stepenice, uđe u vagon, priđe mjeraču vagona na kojem stoje vješala na kratko svezana. Prekrsti se. “Pomozi Bože i sveti Đorđije, moja krsna slavo!”Jovo sa omčom oko vrata i sa objema rukama oko konopca, kada čuje glas šta je naređeno iz prijestonice, zbacuje omču sa svog vrata i uzvikuje: “Blago meni danas i dovijeka, hvala ti, sveti Đorđije”! Skačući niza stepenice, uz koje je malo čas izlazio, veselo priđe Ašimu, stade mirno i vojnički ga pozdravi. Ašim ne moga da otrpi, iz sve snage udari Jova u stražnjicu: “Još živi, vlaški prasac”..

    Свиђа ми се

  5. „Jednom od obješenih Paljana prekinuo se konop na vješalima i dželati mu oprostiše život, ali pod uslovom da uzvikne “Živio kajzer Franjo!” Junačina iz Pala jako iznenadi dželata, kad zatraži drugo uže, izvikujući: “Živio kralj Petar!” Ovaj motiv je poslužio Isaiju Mitroviću da ispjeva pjesmu o “Seljaku sa Pala”„

    Свиђа ми се

  6. Ево и ја нешто да додам, али не о Мађарима, него о Гордани Чомић. У књизи „Пролазне прилике“ Радојка Николића (аутора књиге „Камена књига предака“) има једна цртица о „дипломираном примитивцу“:

    ДИПЛОМИРАНИ ПРИМИТИВАЦ – Израз дипломирани примитивац први је употребио Слободан Јовановић мислећи на нашег полуинтелектуалца кога је изванредно тачно окарактерисао: „Он све цени према томе колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у „чаршијском“ смислу, дакле, сасвим материјалистички. .. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом. У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право, које му је школа дала.“

    Свиђа ми се

  7. Овог лета сам имао прилику да посетим, као туриста, два српска манастира, Рачу код Бајине Баште и Добрачу код Ариља. Обе цркве су више пута спаљиване од стране разних српских непријатеља. Ипак, за нашу тему је важно да су биле спаљене и од Аусто-Угарске војске у Првом светском рату. Мени је било занимљиво то што су оба манастира на издвојеним, релативно неприступачним местима, не налазе се на некој магистралној саобраћајници. Да би непријатељ спалио ове манастире потребно је да уложи знатан напор и енергију да би приступио самим местима. Непријатељ је морао бити мотивисан јаком мржњом према Србима. Спаљивањем цркава непријатељ је послао једну симболичку поруку необуздане мржње.

    Чуди, стога, да се у данашњој Србији, без проблема могу отворити „домаће банке са већинским страним капиталом“ управо из земаља које су кроз историју показале највећу геноцидну мржњу према Србима. То су италијанске, мађарске, аустријске, немачке и турске банке. Веома је упадљива чињеница да доминантну позицију на банкарском тржишту данас имају управо банке из тих земаља. Изгледа да Срби имају тако јаку потребу да се задужују, тако јак хедонистички мотив, да им не смета што се задужују, под екстремно неповољним условима, управо код својих непријатеља. Када је почео Први светски рат, сликарка Надежда Петровић, која се школовала у Минхену, поручује својим сународницима Србима да пре свега бојкотују немачку и аустро-угарску робу. Она је имала прилику да се упозна са Швабама и дошла је до закључка да они највише од свега маре за новац. Стога је највећа казна за те непријатеље да им ускратиш зараду. (О томе можете да читате у монографији коју је пре много година о Надежди Петровић написала Катарина Амброзић)

    Кад би мене неко питао за савет, а ја нисам ни побожан, ни Србин, како да се оријентишу према непријатељима ја бих предложио да Срби према непријатељима буду застрашујуће окрутни увек када се за то укаже прилика.

    Свиђа ми се

  8. Волимо Аустроугарску као што је она волела нас.

    Свиђа ми се

  9. Понављам коментар који сам на исти овај текст оставио на сајту Искре. Чини ми се да је овај сајт посећенији. Ја веома мало пратим домаће сајтове и за овај сајт сам сазнао случајно пре неколико дана када ми је пријатељ послао линк од текста у коме Данило Киш нешто некомпетентно наклапа о сликарству Владимира Величковића.

    Текст мог коментара из Искре:

    Препричао ми је недавно један пријатељ сећање своје тетке из Другог светског рата. Кад је немачки окупациони војник видео лепа драгачевска села на обронцима планине Јелице рекао је: „Каква земља Циганима?!“ То је у три речи западњачко мишљење о Србима. Каква ли ће бити та интеграција Срба са западним непријатељима?

    Али ни Срби се нису баш прославили. Поновићу један мој коментар који сам пре неколико година оставио на блогу господина Небојше Катића. Замислите да Енглези, који имају своју протестантску цркву, отерају свог краља и на његово место доведу католичког лучког радника Ирца. Оно што би ви мислили о Енглезима у том случају, мисле Енглези о Србима. Наравно, Енглези имају довољно самоконтроле да неће своје мишљење гласно износити у јавност. Тако Срби и не знају шта Енглези мисле о њима.

    Потпуно се слажем са професором Антонићем да би српска деца у школама требало да уче о реалностима српске историје, а не да буду изложена глобалистичкој пропаганди. Али ко ће да напише те школске програме из историје? Дубравка Стојановић? Раде Михаљчић? Српски универзитет, српске институције су окупиране од стране глобалистичких комесара.

    Свиђа ми се

  10. У овом Антонићевом тексту се крије једна изузетно корисна опсервација да су родитељи дужни да децу уче реалностима живота ако школа закаже. Шта мислите да ли су хрватску децу у социјализму у школи учили да мрзе Србе? Сасвим сигурно нису. Ту „допунску наставу“ су деца добијала код куће од својих родитеља и та је мржња активирана у погодном тренутку. Зато су Хрвати победили Србе. Зато су и Шиптари победили Србе.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s