Да је с нама, да Косово брани, / Да нас собом дигне до висина, / На Цетињу да целива Свеца, / Српски барјак да носи до Книна…
Владимир Лукич Боровиковски: Карађорђе, 1816. (Извор: Википедија)
С њим је наша упаљена нада
Ропске ноћи раздани нам мачем,
Зато данас, након двеста лета,
Српског Вожда дозивамо плачем.
Да је с нама, да Косово брани,
Да нас собом дигне до висина,
На Цетињу да целива Свеца,
Српски барјак да носи до Книна…
Али, авај, узалуд нам сузе!
Снагу нашу неслога нам крије.
Док чекамо васкрсење српства,
Вожд на Небу старе битке бије.
Карађорђе с одсеченом главом
Јоште сузе пролива низ лице,
Чекајући да изгрли кума
На темељу цркве Покајнице.
Од Милоша и кума Вујице
Братском мржњом порођена туга
Одзвањаће до Судњега дана
У тишини Радовањског Луга.
Српском роду нека нова јутра
Разданиће тамне ноћи, можда,
Када Милош, на ономе свету,
Ридајући свог изљуби Вожда.
Categories: Аз и буки
за живе није касно,
за Бога је вечност, за уши нас вуче,
ево још две, нису неприкладне
https://i.pinimg.com/236x/90/6b/19/906b19a7b46747248eaca395bffcebb8.jpg
одрођеним, београдским и другим сељачинама
…”Не постоји „изгубљено“ време, као што не постоји „добијено“ време – постоје само безуспешни покушаји да се изиђе из историје и да се завети предака препусте пијанству тренутних заборава. Тако је и већина Срба помислила да ако утоне у самозаборав да ће и сви други заборавити на њих па ће их коначно „пустити да живе у миру“. Авај, у историји, зато што је она континуитет, ако нека нација и покуша да заборави свој идентитет, друге нације ће је кад-тад подсетити. Због тога је сасвим погрешно оптуживати Југославију за самозаборав – она је била само један правни оквир као и Османлијска или Аустро-угарска империја. Управо супротно – да није било потискивања заветне свести она би била изузетна прилика да се историјско искуство употпуни. Српска нација, која је некада живела просторно расута по разним државама и у три издишуће цивилизације, а сада већ истовремено и у четвртој (модерној) која је била у настанку, добила је Југославијом прилику да се спреми за изазове кобног двадесетог века. Само је требало схватити да је прокламована Југославија заправо била синоним и припрема за једну једину опасност – револуцију као антиисторијски чин и рушење континуитета нације као духовне заједнице. Прилика је пропуштена, али је неумитност историје приредила милионима Срба живот људи 25. часа…”
Епитаф
КАРАЂОРЂЕ
Којекуде, по души вас пасјој,
за шта оде са рамена глава?
Боље да сам Аганлију спасо,
кубуру му дао из силава.
Зулум турски, и сеча кнезова
нису ништа, спрам ових резова.
Срби Србе робљем праве,
све због моје луде главе.
Испао сам луд сто посто,
па ако сам безглав осто!
Црни Ђорђе, црн био довијека!
Јебали те грчки хетеристи!
Да сам знао шта ћу да дочекам,
постао бих као Милош, исти:
Пио шербет из чаше свечеве,
у рукаву крио све кечеве.
Србија се нова прави,
која своје ропство слави.
Бољег вожда сада нема,
од гуравог Ујка Сема!
Зоран Туцаковић
Десанка Максимовић – У ропству
Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.
Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.
Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.
На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.
Отрывок из фильма “Тарас Бульба” Прощание братьев казаков(Прости брат)
https://www.ok.ru/video/551030369
https://www.youtube.com/watch?v=OZ7zjKmfmRE