Милан Ружић: Време пропасти

Дошли смо до тога да немамо кроз шта пропасти. За пропадање треба имати нешто под ногама, а ми под нашим ногама имамо само вратове својих сународника и културу које се одричемо

Милан Ружић (Извор: Искра)

Прича се међу нама, а и шире, о нашој пропасти као народа, али таква тврдња је чиста глупост. Не можемо ми да пропаднемо. Нисмо ни близу пропасти.

Да би се пропало, мора се пропасти кроз нешто, а ми немамо ништа. Кров, спрат, приземље, под, па ни темељ немамо. Раскопали смо га и одрекли га се дарујући га другима да на њему преподигну нашу кућу коју ће после називати својом.

Дошли смо до тога да немамо кроз шта пропасти. За пропадање треба имати нешто под ногама, а ми под нашим ногама имамо само вратове својих сународника и културу које се одричемо.

Не може пропадање бити чињеница да поједини студенти имају веће џепарце, него што су плате њихових професора. Није пропаст ни што се понашамо као дипломатске проститутке, па се нагађамо око цркавице коју ће нам други дати за неке односе са нама. Историју смо ставили на ломачу, па је палимо бакљама демократије како би све што имамо иза себе остао дим којим ће плућа надимати само поједини албански или монтенегрински научници желећи да од тог дима поново створе цигарете које ће они пушити и шверцовати у своју историју.

Није пропадање ни жеља скоро свих наших власти да овим народом владају уместо да њиме управљају. Није пропаст ни круњење земље на некаквој политичкој моби на коју смо позвали комшије да се више окруни, а они сво зрневље које искруне стављају у џепове да би додавали својим амбарима. Нисмо пропали ни када чујемо шта слушају наша деца, нити кад осетимо да су овде стасале безухе генерације спремне на све, осим да послушају. Њихове слушалице из плејера, повезане су са њиховим венама, никако са ушима. Због тога они реагују буром крвотока и експлозијом карактера.

Пропаст се не може дефинисати миграцијама људи из Србије, а доласком инвеститора, иако смо постали земља која губи народ, а насељава инвеститоре. Пропадање није она истина о нама која нам виси кроз рупу у поцепаном доњем вешу и коју се сви праве да не виде, јер их је срамота. Не можемо пропасти кад немамо ништа. Треба нешто урадити да би постојала могућност да саграђено пропадне. Ми само можемо сами да рушимо, као што и чинимо, оно што су нам векови оставили у наследство.

У рушењу смо одлични. Рушили смо локалне велможе, окупаторе, владаре, падале су династије. Рушили смо своју кућу градећи домове онима који нас из ове наше страћаре данас протерују. Рушили смо свој углед док смо га имали, своју будућност у прошлости, а данас је нестало много тога што можемо срушити. Прекостале су само развалине културе и идентитета које не прихватамо као своје, већ се од њих ограђујемо, као што се ограђују археолошки локалитети о којима нико више не брине уколико не може уновчити такво земљиште.

Остаје нам само да дорушавамо порушено. Не брините. Нећемо пропасти. Пропустили смо све прилике, па и ту која се тиче пропасти.

Седимо у мраку, жедни, гладни, а ко зна због чега убеђени да нешто знамо и да се око нечега питамо, па нас такве себичне, изгубљене, разнарођене и раскрштене гледа Србија питајући се: „Ко су ови људи што се Србима зову?“

Да човек од стида у земљу пропадне, ако је има и ако је његова.

(Искра, 12.8.2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s