Позив на промоцију књиге „Хашки трибунал, Сребреница и посрнуће правде“

Најновије издање „Историјског пројекта Сребреница“ потписују Вишеслав Симић, Кристофер Блек, Јован Милојевић и Стефан Каргановић

„Историјском пројекту Сребреница“ изузетна је част да вам упути позив да у четвртак, 25. јула, 2019, у 15. часова после подне у просторијама Института за европске студије (Мала сала) у Београду, Трг Николе Пашића 11, присуствујете и узмете учешће на промоцији нашег најновијег издања „Хашки трибунал, Сребреница и посрнуће правде“ (The Hague Tribunal, Srebrenica, and the Miscarriage of Justice) аутора Вишеслава Симића, Кристофера Блека, Јована Милојевића и Стефана Каргановића.

На промоцији ће говорити коаутор, др Вишеслав Симић, професор геополитике на универзитету Монтереј у Мексику, др Џорџ Самуели, професор права, и др Александар Јокић, професор политичких наука на Портланд универзитету у САД.

Два од четири есеја у овом издању, Милојевића и Каргановића, добили су прву награду италијанског Фонда Ђузепе Торе, у новембру 2018. године.

Млади амерички научни радник др Јован Милојевић у свом награђеном есеју „Пораз правде“ истражује могућност постојања предрасуде у пресудама МКТБЈ. У брижљиво документованој студији, он долази до жалосног закључка да су „једини фактори помоћу којих би се дали предвидети пресуда о кривици и дужина казне – национална припадност оптуженог и национална припадност жртве.“ Ако је то у односу на рад хашког Трибунала тачно, то је поприлично удаљено од уобичајене представе о правди која је слепа.

У есеју „МКТБЈ и отворени презир према правди“ истакнути међународни адвокат Кристофер Блек сецира рад ad hoc трибунала у Хагу и Руанди. Он то чини као савршено обавештена особа пошто је заступао клијенте пред оба суда. Његови закључци, ако их време, као најстрожи судија, коначно оправда, не делују повољно по будућност онаквог међународног правосуђа какво се данас на темељима ових трибунала изграђује.

Политички научник др Вишеслав Симић, у свом подробно документованом есеју „Перцепције неправде: МКТБЈ је посејао семе будућих балканских ратова“ поставља примерена питања о начину како се делатност хашког Трибунала одражава на суживот и помирење локалних заједница на терену.

Најзад, у есеју „Хашки Трибунал и Сребреница“, на примерима страдања у Брањеву и Кравици, коришћења „пресретнутих разговора“ као доказног средства и редефинисања и злоупотребе кључних правних појмова као што је геноцид, Стефан Каргановић показује професионално тешко одбрањив начин како за потребе својих диригованих пресуда хашки Трибунал утврђује чињенице.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију („МКТБЈ“ или „хашки Трибунал“) је посве необична установа, нелегално основана 1993. године мимо Повеље УН. Оснивање Трибунала одавало је такође и јасне трагове умешаности обавештајних служби. Хашки трибунал је повредио основна начела независног правосуђа тиме што је дозволио да буде кадриран и финансиран од стране држава које су политички биле најзаинтересованије за исход процеса који су се пред њиме водили. Сходно томе, Трибунал је услужно производио шаблонске пресуде, најчешће лишене суштинских доказа. Преко двадесет година након што је био основан, са својим „Резидуалним механизмом“ хашки Трибунал данас још увек је пука симулација међународног правосудног тела, мада и даље донекле може да рачуна на лаковерну публику која његове пресуде узима озбиљно.

Ова противречност између независног правосуђа и конвенционалне, тачније политички подобне, слике о предметним догађајима долази посебно до изражаја у случају Сребренице. МКТБЈ је најупорнији поборник пропалог конвенционалног наратива о томе шта се догодило у Сребреници, који се састоји од два неуморно понављана рефрена ратне пропаганде: „геноцид“ и „8,000 стрељаних мушкараца и дечака“. Када се неки рат заврши, уобичајено је да пропаганда која га је пратила падне у заборав. Данас, нико више не узима озбиљно тврдњу која је била распрострањена током Првог светског рата, да су немачки војници за доручак јели белгијске бебе. Када је престала потреба за изазивањем беса против непријатеља и подстицањем борбеног духа, као многе друге измишљотине и претеране тврдње и ова је била тихо стављена ad acta.

Какве год да су могле бити тактичке намене Сребренице у време када је настала у јулу 1995. године (на пример, бацање у други план хрватске кампање етничког чишћења и убијања у Крајини која је под покровитељством НАТО пакта отпочела три недеље касније, што је отворено признао и тадашњи амбасадор САД у Загребу, Питер Гaлбрајт, или спречавање „тврдих“ припадника руководства Републике Српске да учествују у мировној конференцији у Дејтону, што је признао Галбрајтов колега Ричард Холбрук), помоћу Сребренице непосредно затим такође су били одрађени и неки стратешки задаци.

Да наведемо само неколико. Сребреница је ускоро еволуирала у оснивачки мит босанско-муслиманске националне припадности. Прерасла је такође и у извор наизглед трајног раздора између две најбројније заједнице у Босни, исламске и православне, што служи као оправдање за стално присуство империјалистичких снага, тобож да би се обезбедила стабилност и одржавао мир између супротстављених табора. Најзад, али не и најмање важно, Сребреница је претворена у згодан повод за лансирање империјалистичке доктрине R2P, или „право на заштиту.“ У практичној примени – надахнутој крилатицом „да се никада не понови Сребреница“ – та доктрина налазила се у темељу неколико разорних и противзаконитих западних војних интервенција мотивисаних уским геополитичким интересима и најобичнијом пљачком. Ти „хуманитарни“ ратови до сада су однели неколико милиона – парадоксално углавном муслиманских – живота.

Без квази-правосудне кринке хашког Трибунала, који својим корумпираним односом према сребреничком питању покрива ове перфидне операције, мало би се од напред наведеног могло догодити, или би, у сваком случају, било могуће уз много више тешкоћа. Нити би, у очима многих површно обавештених лаика, „конвенционална мудрост“ сребреничког ратног наратива могла бити привидно потврђена установом као што је хашки Трибунал, која све до данашњег дана, преименована у „Механизам“, неубедљиво глуми озбиљан међународни суд.

Књига „Хашки трибунал, Сребреница и посрнуће правде“ најновији је допринос невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“ утврђивању чињеница и јавној расправи о важним питањима о којима се у њој расправља.

Стефан Каргановић,
председник НВО „Историјски пројекат Сребреница“

Advertisements


Категорије:Моба

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s