Косовска интервенција остаје поука о томе колико месијански инстинкт може да буде у заблуди. Када се обједини са запањујућом површношћу која је владала док је успаљени председник био на дужности, НАТО је изродио чудовиште
Фото: Вилијам Рафтер
„Рат у име морала даје исто онолико разлога за историјску језу колико и рат у име сопствених интересa, барем зато што је потоњи могуће лакше обуставити онда када сопствени интерес позива на компромис“.
– Лоренс Фридман, Review of International Studies, јул 2000.
Балкан је често био склон запоседнутости мистицизмом, мрачним предвиђањима и разбојништву. Али једна личност се ту осећала као код куће, када се обратила својој публици на Косову, и сама под утицајем извесног јеванђељског набоја. Овог месеца, бивши амерички председник Вил Џеферсон Клинтон, у друштву са некадашњим државним секретаром Мадлен Олбрајт, поздрављао се са званичницима и стајао на бини током обележавања двадесетогодишњице косовске интервенције НАТО у марту 1999. године.
То је била шанса за косовског „председника“ Хашима Тачија коју није могао да пропусти. Добивши Орден Слободе, Клинтон је био обасипан похвалама. „Мислим да читав свет данас са свим својим метежима, може да погледа Косово као пример демократије и посвећености да се докаже, да расте и да живи у миру са својим суседима“. Код Клинтона, речи имају прозаичну лакоћу, иако су формулисане смртно озбиљно и морално обремењено.
Ипак, они су на крају заузели једну одговарајућу, свечарску позу. Тачи је сијао од захвалности. „Захваљујемо вам се на праведној одлуци да зауставите српски геноцид током 1999. године. Веома смо захвални на америчкој подршци Косову. Прича о Косову је прича о заједничком успеху. Ви сте наш херој“.
Клинтон је прописно одговорио, изразивши да је поносан што је био „председник Сједињених Америчких Држава када вам је требао неко да устане и каже ”не” даљем етничком чишћењу, протеривању људи из њихових домова, убијању невиних цивила, мора да постоји други начин“.
Погрешно именоване хуманитарне интервенције су гадне, аљкаве ствари. Оне плове на таласу емотивних поједностављивања, накићених снагом одурних слика и срцепарајуће жалости. Као што је министар спољних послова Велике Британије Даглас Херд (Douglas Hurd) истакао како је југословенска криза постајала све крвавија 1992. године, усмеравајући критику на завођење телевизије (idiot box) у често цитираном говору у Травелерс клубу у Лондону, „одабир ових трагедија је сада видљив људима широм света у року од неколико часова. Људи одбацују и презиру оно што се дешава зато што им је то много видљивије него раније“. Према промишљању новинског извештача Мартина Бела, варијанту овог увида изнео је есејиста и романописац Г. К. Честертон (G. K. Chesterton): „Није свет постао много гори, него је преношење вести постало много боље“.
Па, ипак, овакво извештавање може да буде сумњиво не зато што нетачно приказује ужасе, већ зато што то чини из једне, заузете тачке гледишта. Учесници преузимају улоге невиних жртава и облаћених виновника. НАТО интервенција, судећи по Клинтоновој ретушираној слици, искључује указивање на нападе на српске цивилне мете и инфраструктуру и убрзавање настојања српских снага да етнички очисте Косово након почетка бомбардовања, што, када се узме у обзир, даје не тако ружичасти приказ Операције Савезничка сила.
Биној Кампмарк (Извор)
Упарађеност оваквих пригодних догађаја неоправдано прочишћује [слику догађаја]. Игноришу се поједине процене попут оне Роберта Гелбарда, специјалног Клинтоновог опуномоћеника за Балкан, који је у коментару датом 23. фебруара 1999. године сматрао како је „Ослободилачка војска Косова“ „терористичка група“. Марта исте године, Гелбард је говорио пред Комитетом за спољне односе америчког Конгреса (House International Relations Committee) да би изменио своју оцену, тврдећи „да америчка Влада није законски класификовала [ОВК] као терористичку организацију“. Пошто је то рекао, он је објаснио законодавцима да су „терористички“ напади које је изводила ОВК „пружали оправдање [српском председнику Слободану] Милошевићу“.
Док су се угарци још пушили, Џереми Хардинг је забележио у августовском издању Лондон ривју оф букс (London Review of Books) како „у бившој Југославији, било какав губитак често улази у анале добитака, док краткорочни победници – косовски Албанци, на пример – једва могу да разликују оно што је требало да су добили од свега онога што су изгубили“.
Српски министар спољних послова Ивица Дачић, што се могло предвидети, има прилично другачије разумевање ове годишњице. Када је седамдесетосмодневно ваздушно бомбардовање, које су НАТО снаге предвођене САД покренуле на остатку онога што је остало од Југославије, то је учињено без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, а што је било противно Повељи Уједињених нација. Ове силе, рекао је Дачић оптужујуће, постале су колонизатори. Стаза до декларације независности Косова 2008. године била је више избомбардована него поплочана, и ово мало парче територије постало је европска главобоља монументалних размера, обележена редовним годишњим сукобима између албанске већине и српске мањине, увек у страху од протеривања.
Прошлогодишња одлука да се Косовске безбедносне снаге трансформишу у традиционалнију војну борбену снагу тешко да може да се оцени као добросуседска, али реалности на прегаженом балканском тлу су увек прилично различите у односу на Клинтонову смушену интерпретацију.
Док је Клинтон слављен у Приштини, витални ко-заговорник хуманитарног креда у међународним односима био је британски премијер Тони Блер. Блер је био онај који је заокружио косовску интервенцију овом доктрином и који је грмео пред скупштинама и форумима са силовитошћу и убеђењем. Пред Чикашким економским клубом априла 1999. године, он је открио „Доктрину међународне заједнице“, показујући уобичајено спиновање и лагодност са терминима који су се показали као заштитни знак „нових лабуриста“ (New Labour).
Оно што је централно за ову варљиву доктрину јесте тврдња да окрутност има само једно лице – или групу лица – која су очигледна и, стога, могуће их је препознати како би била кажњена. „Нико на Западу ко је видео шта се дешава на Косову не може да сумња у оправданост војне акције НАТО“. Бизмарк је, тврдио је, грешио када је рекао да Балкан није био вредан костију једног померанијског гренадира. „Било ко, ко је видео сузама обливена лица стотина хиљада избеглица које прелазе преко границе, ко је чуо њихове срцепарајуће приче о зверству или слутње о непознатој судбини оних који су остали, зна да је Бизмарк био у криву“. Херд, тврдокорни реалиста, би се повукао, али Блер је био премијер имиџа, допадљивости и изјава.
Косовска интервенција остаје поука о томе колико месијански инстинкт може да буде у заблуди. Када се обједини са запањујућом површношћу која је владала док је успаљени председник био на дужности (President Erect), и који је био обележен бедним скандалима и очајничком потребом за скретањем пажње на иностранство, НАТО је изродио чудовиште које се од тада поновило неколико пута.
Најгоре од њих је доктрина „Одговорност за заштиту“ (Responsibility to Protect Doctrine), згодна парола која одбацује „право“ да се интервенише у корист обавезе да се заштити. Међутим, историјат ове не баш славне доктрине је неуједначен, па чак и катастрофалан. Међународна комисија о интервенцији и државном суверенитету (The International Commission on Intervention and State Sovereignty) покушала је 2001. године да унесе у интервенционистичку доктрину процедурална ограничења – потребу да се провере злочини, на пример, као и логистички захтев да се поштеди инфраструктура – али те једноставне мере опреза ишчезавају у крваво црвеној ратној измаглици. Као што се показало у Либији 2011. године, крстареће ракете чине мало у заступању хуманитарних, а камоли хуманих исходишта.
Биној Кампмарк (Binoy Kampmark) био је истраживач на Селвин колеџу на Кембриџу. Предаје на РМИТ Универзитету у Мелбурну
Са енглеског посрбио: Милош Милојевић
Прочитајте још
Categories: Посрбљено
Оставите коментар