Вучић би скупштинским заседањем хтео да се извуче уз што је могуће мању политичку штету. На јавности је да га у том последњем у серији политичких маневара што више онемогући

Александар Вучић у Скупштини Србије (Фото: Танјуг)

            „И ја вас питам шта је решење сад осим што ће Косово у будућности, не мојом вољом и зато што ћу ја да га признам, добити независност и сувереност на целој својој територији па ћу онда да питам многе који су протестовали и говорили многе ствари зашто сте то радили…“
Александар Вучић, председник Србије

За понедељак и уторак, двадесет седми и двадесет осми мај текуће године, заказана је седница Народне скупштине на којој ће, после много година председник да се обрачунава са опозицијом апропо Косова и Метохије. Опозиција га можда изненади, па у складу са бојкотом не присуствује седнице. Што га, уверен сам, неће спречити да се са истом обрачуна.

Биће ту много говоранције, цоктања и уздисања, вишесатне сеансе вербалног садизма, стамене бешике и још стаменије Маје Гојковић. Међутим, сумњам да ће бити онога што је ипак најважније – преузимања одговорности.

Јер Србија на Косову и Метохији не стоји добро и, судећи према председниковим најавама, у блиској будућности може да стоји још горе. А за то одговорност сноси човек у чијим рукама се сустиче велики део извршне, законодавне и оне најважније, страначке гране власти.

Но, пошто је обраћање о КиМ пред формалним делегатом народне суверености некакав погодан међаш пред пут у Париз није згорег подвући црту испод оног што смо посведочили претходних неколико месеци у вези са „косовском политиком“ Александра Вучића. Можда нам то може помоћи да разаберемо – чему још можемо да се надамо.

Између Берлина и Париза

Од председника Вучића навикли смо да нас штрецне када год предузме нешто у вези са косовским питањем. Сваки одлазак у иностранство прати осећај нелагоде да то није можда онај судбоносан састанак где ће да парафира „мапу пута“ до коначног „свеобухватног правно обавезујућег споразума“.

Међутим, самит у Берлину, одржан крајем априла није донео ништа спектакуларно. Водећи европски двојац, Немачка и Француска, нису очито имале разрађену „мапу пута“ коју би понудиле (или наметнуле) заинтересованим странама. Додуше, са позиција спољнополитичке формалности ствари ни овде нису стајале нарочито добро – посредничку улогу накратко су преузеле државе чији је став јасан. Осим тога, српски званичници су немо прешли преко раније прокламованих „црвених линија“ и наставили су разговоре без да је Приштина повукла уведене таксе на српске производе.

Наставак разговора заказан је за почетак јула у Паризу. Прибојавам се да речи Живојина Ракочевића могу да се покажу као предвиђачке: „Иако је састанак у Берлину показао да сви европски лидери могу да се окупе на једном месту, тамо где нема Американаца, нема ни решења, а тамо где су Американци, решења су најчешће неповољна за нас“.

У политичкој чаршији, убрзо после берлинског самита, појавили су се трачеви како се од лета, уколико никаквог помака не буде било, преговарачки процес сели у Вашингтон. Албанско одуговлачење би се најразборитије могло разумети у том контексту – ако уз европско посредништво не могу да добију све, можда могу да добију уз помоћ њима уобичајено врло благонаклоних Американаца. Додуше, не делује као посебно кредибилно да би у садашњем тренутку, без икакве ескалације, знатнији амерички спољнополитички ресурси били алоцирани за, у суштини врло неакутан косовски проблем.

Самит у Берлину (Фото: РАС Србија/Блиц)

Било би врло занимљиво када би председник пред Народном скупштином рекао коју о евентуалним ставовима америчких званичника о КиМ. Да ли је и са киме разговарао, ко је у тим разговорима учествовао, шта је нуђено и под којим контраусловима?

Одмах по повратку из Берлина председник се дао у жестоку медијску кампању. Са истуреног положаја тихог, али сигурног капитуланства прешао је на резервни положај демагогије. Као нека баба сокачара кукао је и богорадао у различитим телевизијским форматима.

Укратко: сви су се уротили против њега, домаћи издајници, страни плаћеници и свеприсутне службе радили су против плана а да га нису ни видели. Од сад ће и он, пратећи манир својих страних и домаћих политичких противника, да се прави „блесав“.

Наравно, реч је о једном демагошком маневру. Нико није видео план – осим различитих медијских одјека који су можда и потурани као својеврсно сондирање терена – али се, не само из бројних изјава него и из једног конзистентног низа повучених потеза, сасвим јасно могу наслутити елементи било каквог плана који би Вучић евентуално могао да усагласи. А међу тим елементима, на врло високом месту провејава, сагласје са нарушавањем територијалног интегритета Р. Србије и пуна афирмација државности косовских Албанца.

Напади на овако нешто, макар и врло оштри, нису нешто што би требало да изненади Вучића.

Сабор и избор

Два догађаја која су се одиграла у релативно кратком временском размаку – заседање Сабора СПЦ и локални избори у четири севернокосовске општине указују врло јасно кључне саставнице Вучићеве косовске политике.

Током посете владикама Вучић је, према речима владике Григорија, поручио да се „не заносе да је Косово наше“. Владика Григорије је рекао да сам Вучић није изнео план али да је поручио да смо „своју историјску шансу прокоцкали“, да су  без обзира на његов успех што је навео супротстављену страну „на правац против којег је она била од самог почетка“ ипак преговори кренули по злу „опструктивним деловањем које је долазило из домаће средине“.

Цео разговор у Патријаршији, судећи по овом интервјуу, претворио се у тираду против владике Теодосија.

„Лидери српског народа у Патријаршији“ (Потпис и фото: СПЦ)

С друге стране, уложени су значајни напори да огранак СНС-а за КиМ, тзв. „Српска листа“,  однесе убедљиву победу на тамошњим локалним изборима. Иако су кандидати „Српске листе“ били једини од српских кандидата, кампања је била толико жестока као да је реч о правим изборима.

Марко Јакшић, некадашњи одборник у странци почившег Оливера Ивановића, због објаве на Твитеру у којој је иронично резигнирано поручио да ће гласати за кандидаткињу албанске народности у Северној Митровици постао је жртва жестоке медијске кампање.

Директор владине Канцеларије за КиМ, Марко Ђурић, рекао је у вези са овим изборима да се „њима брани опстанак Србије на КиМ“ и да Срби имају прилику да гласачким листићима спрече Приштину да овлада простором севера Косова.

Ови наводи не могу бити даљи од истине. Избори се одржавају у оквиру правног система самопрокламоване државе косовско-метохијских Албанаца. то што су на њима победили људи српске, а не албанске народности, је потпуно ирелевантно – штавише, то је врло уверљива илустрација о поштовању политичких права српске мањине на територији Р. Косово. Поврх свега, били су ово први избори на којима, према појединим сазнањима, није могло да се гласа са документима Републике Србије већ искључиво са онима које су издале косовске власти.

Два догађаја, удаљена један од другог свега неколико дана, показују главну карактеристику Вучићевог бављења косовским питањем – жестину спрам унутрашњег непријатеља, био он Сабор СПЦ, опозиционе странке или неки угледници а постојано извршавање преузетих обавеза у односима са спољним фактором.

Јер локални избори на северу КиМ јесу спровођење Бриселског споразума који је друга страна уговорница листом изиграла. Шта год Марко Ђурић о томе мислио.

Марко ситну књигу пише

А Марко Ђурић, судећи по „Извештају Канцеларије за Косово и Метохију за потребе одржавања Двадесет друге посебне седнице Народне скупштине Републике Србије“, пише свашта. Овај документ, поднет Народној скупштини 23. маја 2019, на цирка сто страница, састоји се из два дела. У једном је реч о преговарачком процесу а у другом, прилогу, о новцима које је Република Србија уложила у српске средине на КиМ.

Прелогомена извештаја је изненађујуће искрена. По обичају се окривљују сви ранији, а посебно „жути“.

„Други елемент стратешког положаја Републике Србије спрам питања Косова и Метохије односи се на директно повезивање питања Косова и Метохије и европских интеграција земље“ –биће да се у овом, најпостојанијем остатку „жуте политике“, крилатици да „Европа нема алтернативу“, крије узрок свих уступака почињених на КиМ.

Документ нас подсећа да је још 19. априла 2013. потписан „Први споразум“ који предвиђа формирање „Заједнице српских општина, као посебног механизма за заштиту њихових колективних политичких права у покрајинском систему“. Притом постојање колективних права Срба је нешто што предвиђа и Устав Републике Косово па њихова реализација не би требало посебно да брине косовско-албански политички естаблишмент. Осим тога, папирната конститутивност, какву су Срби уживали и у СР Хрватској, неутемељена у политичкој снази него у вољи већине, сасвим лако може да се поништи када се та воља преуми.

Но, као што нам је познато, не желећи „Републику Додик“ (Харадинај) на државној територији до формирања ЗСО није дошло ни после више од шест година. Што, сазнајемо из даљег тога Извештаја, није спречило српске званичнике да потпишу и наредне споразума и дају албанској страни још понеки уступак. И да, на крају, „одабиром мировног принципа за активно и посвећено ангажовање у преговорима“ којим је „направила својеврсно стратешко изненађење“ почне „дијалог на високом политичком нивоу“.

Све у свему Извештај је тужна хроника процеса постепеног али постојаног укидања преостатака српске државности на територији КиМ.

Вучићев банкрот

Последњих седам година „косовске политике“ српских власти, може се закључити, има један несумњив учинак – укидање паралелних институција, како то кажу Албанци и њихови западни спонзори, са територије самопроглашене косовске државе. Албански политичари, који су чак и у драматичним данима око погрома 2004. године тврдили „да је основна невоља на Косову постојање паралелних институција и структура у Косовској Митровици које нису под контролом Приштине“ постигли су, захваљујући кооперативности српских власти свог циљ.

Милош Милојевић

То, пре свега, треба имати на уму, док буде текло вишечасовно логореично Вучићево излагање о домаћим саботерима, троцкистичким елементима и четничкој емиграцији који су, сви заједно, и уз помоћ западних обавештајних служби онемогућили његов државнички наум.

Нису овде посреди само Вучићева обећања и уверавања западних партнера на основу којих годинама добија политичку подршку. Не, реч је о ономе што је већ учињено и о динамици онога што ће, по свој прилици даље бити учињено, у складу са динамиком угнежђеном у Бриселски споразум.

Вучић је током првог потпредседниковања, премијеровања и сада као председник Републике дао поприличан допринос да се унутрашња независност косовске државе заокружи.Он је тиме, углавном, свој издајнички капацитет исцрпео. Мало тога је још преостало да се да, а да би се то дало – реч је о међународној афирмацији – много је важнија констелација међународних снага од воље београдског властодршца.

Вучић би скупштинским заседањем хтео да се из тешке позиције извуче уз што је могуће мању политичку штету. Тај инстинкт страначког првака је разумљив. На јавности је, колико може, да га у том последњем у серији политичких маневара што више онемогући.

Вучићева косовска политика је банкротирала.

Хоће ли се лако са тиме извући?

Categories: Позови М. М. ради колумне

Tags: Александар Вучић, КиМ, Милош Милојевић, Сабор СПЦ