Бошко Мијатовић: Глумац и политичар

Између глуме и политике постоје велике сличности. Живот глумца је живот претварања, лагања да је он нешто што није: краљ, љубавник, сиромашко. Слично је и са политичарима

Победа украјинског глумца Владимира Зеленског на тамошњим председничким изборима поново је отворила питање односа глуме и политике, макар преко глумаца који радо учествују у политичком животу својих земаља не само у свету, већ и у Србији. Ту су Бранислав Лечић, Воја Брајовић и браћа Трифуновићи.

Између глуме и политике постоје велике сличности. Живот глумца је живот претварања, лагања да је он нешто што није: краљ, љубавник, сиромашко. Слично је и са политичарима; претварају се да брину за људе, за народ, дају лажна обећања и шта све не само ради популарности и победе на изборима. Питали на почетку кампање Роналда Регана, осредњег глумца и америчког председника, како то да један глумац покушава да постане председник, а овај одговорио: а како да председник не буде глумац?

Једина разлика између глумаца и политичара је то што публика зна да глумци глуме, док многи то за политичаре не знају. Политичари су обично бољи глумци од самих глумаца јер често већина публике не схвата да се ради о глуми и даје им гласове, наивно верујући да се ради о озбиљним људима који брину о народу и државним интересима. Како рече једна ауторка, добар глумац наведе човека да размишља, док добар политичар учини да човек не размишља.

Глумци поседују неке важне предности у  односу на политичаре. Обично боље изгледају, што је важно због наступа у јавности. Бољи су говорници, макар у техничком смислу (дикција и сл). Школовани су да глуме. Чак, у старту су већ популарни због претходне глумачке каријере. Сећам се Лечића из времена теразијских протеста: све време је искључиво избацивао досадне политичке пароле, али је и то деловало доста добро и ефектно. Глумац. Са друге стране, јадни политичару морају све те вештине да стекну, било да их науче, било да имају природан таленат, па морају да стекну препознатљивост, па уверљивост…

Са глумцима постоје и проблеми. Основни је да обично немају појма о политици, па не знају шта се може, а шта не може, како се управља државом и сличне трице и  кучине. Стога им, када успеју, обично добију министарство културе (Лечић, Брајовић), ваљда као неважно, на коме не могу да направе велику штету. Али, да не будемо неправедни према глумцима: нико нема монопол на незнање! И међу политичарима има дилетаната колико хоћеш. Сваки дан их гледамо.

На крају, највећи глумац међу глумцима је, у ствари, Александар Вучић, пошто је очигледно да је постигао највише – постао је председник Републике. То свакако није постигао својим бриљантним идејама или потезима, пошто их нема, него вештом, прорачунатом глумом у контролисаном медијском амбијенту. Када говори о унутрашњим стварима, он патетично и плачљиво „брине“ о сваком појединцу и народу у целини, а када говори о спољним пословима, он је борбени бранилац државних и националних интереса, иако је у суштини све супротно: бескрајно властољубиви политичар који би да влада што дуже не обазирући се на штету коју  прави. И вешт је у томе.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 12. 5. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s