Кад год осетимо да нисмо храбри, него Цркву користимо само као скровиште и заклон – далеко смо и од Христа и од Светог Георгија
Славимо Светог Ђорђа, Светог Георгија.
Нема кога да не зна да је Свети Георгије онај витез на белом коњу који убија аждају.
Славе га сви. Не само православни. Слави се у Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Канади, Каталонији, Португалу, Русији, Србији. Славе га градови, еснафи, витешки редови, удружења, организације, славе га многи Срби као породичну Крсну Славу.
Зашто је Свети Георгије толико важан?
Из добре породице, пошто му је отац хришћанин страдао, преселио се с мајком из Мале Азије где је рођен између 275. и 280-е, у Палестину – где се прославио.
Прво се прославио као војник. У двадесетој години већ је као гардиста стигао до једног од тадашњих највиших војних чинова.
Исти цар који му је донео испуњење сна сваког младог војника, Диоклецијан, покренуо је са својим савладарима велики прогон хришћана.
Парадоксално, хришћани су били проглашени атеистима пошто нису поштовали римске богове и државну религију. Млади, али умни хришћанин Георгије се припремио. Да не би његово имање било заплењено после његовог сигурног страдања, ког је био свестан с обзиром на шта се одлучио, разделио га је сиротињи.
И изашао пред највише власти да протестује против бесмисленог суровог прогона хришћана.
Ухапшен је због побуне и непоштовања цара и бачен као издајник на муке. Са могућношћу да се покаје и да као римски грађанин буде погубљен без мучења.
Георгије не само да није изабрао да се одрекне хришћанства, него није пристао ни да умре док не прослави Христа и Божију моћ.
Издржао је мучење на точку са ексерима, оштрицама, удицама. Кад су сви мислили да је мртав – Георгије се усправио.
Закопали су га у живи креч, тровали га – Георгије је сведочио Христову моћ. Најзад су га, немоћни да га сломе, погубили одсецањем главе.
Многи који су били сведоци Георгијевих мука и његове вере и сами су поверовали у Онога који му даје снагу.
На његовом гробу у Лиди у Палестини, су се од почетка дешавала чуда.
Георгија не славимо зато што је био велики војник, а био је. Призивамо га у тренуцима великих несрећа па и рата, али није он онај који сече наше непријатеље. Он је Христов војник против зла. Отуда она аждаја – персонификација зла.
Наш Свети Николај научио нас је да треба да волимо своје непријатеље као и своје пријатеље, јер мало њих зна да човек и нема непријатеља ван себе. Непријатељи су само сурови пријатељи који нам помажу да постанемо јачи и бољи. Наравно, ако научимо да побеђујемо. Као Свети Георгије.
Георгије није окупио групу истомишљеника и организовао атентат на паганског цара. А као гардиста могао је и тако да размишља. Георгије се устремио на зло. А ђавола ђаволом нећемо истерати, нити ватру ватром угасити.
Георгије Победоносац је показао како се са Христом побеђује, по цену личне жртве. И због тога га славимо.
Било је много светлих Христових мученика. Због чега толико баш Георгија тако посебно поштујемо? Због тога што су нам његов живот и његова смрт и његов вечни живот оставили важну поуку.
Свакоме од нас је дат избор.
Они који су имали могућност да лако изаберу удобнији и једноставнији пут а изабрали су да сведоче Луду Љубав Божију лудом љубављу према Богу – они су нам велики путокази. А младић сјајне каријере, Георгије, имао је избор. И те како. Има га и свако од нас. И они међу нама који мисле да је њихова могућност избора бедна, имају избор. Да ли ћемо бити губитници или победоносци са даровима које има свако од нас а који не морају бити као Георгијеви? Да ли ћу бити кисели губитник, или ведри пријатељ? Да ли ћу бити злобно осветољубив или ћу покушати да разумем да су непријатељи само сурови пријатељи? Храбар или кукавица?
Храброст, браћо и сестре, храброст и наш слободан избор – то је могуће сваком од нас. Кад год осетимо да нисмо храбри, него Цркву користимо само као скровиште и заклон, кад год осетимо да морамо да бисмо преживели у овом свету да будемо близу Христа, а не да Га волимо слободно, свим срцем – далеко смо и од Христа и од Светог Георгија. Ма колико то сурово звучало, тако је.
Није лоше овога да се сви овога подсетимо, а поготово они који су преко своје Крсне Славе духовни наследници Светог Великомученика Георгија Победоносца.
Срећан празник, срећна Слава.
(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)
Categories: Преносимо
Teško je samo izmeriti koliko su štete ovom društvu naneli bivši studenti FDU, od Čede Jovanovića, Biljane Srbljanović, Prokića, do Nenada Ilića
@Stanovnik bivše Ho Ši Minove ulice, Novi Beograd каже: “Teško je samo izmeriti koliko su štete ovom društvu naneli bivši studenti FDU, od Čede Jovanovića, Biljane Srbljanović, Prokića, do Nenada Ilića“. Мада нисам из “овог друштва“ и не занимају ме остали поменути, ипак ме јако занима шта тексту последњег поменутог – Н.Илића конкретно замерате… колику је то штету он Вашем друштву нанео нпр. овим својим текстом (а и осталим текстовима)? Наведите пример(е)…
Поштујем што користиш старо име Ресавске улице…
Ево да ти објасним шта му замерам. Један од „сигурица“ патриота, који зна да се не замери „тамо где не треба“. Недај Боже да помене да нам земља од 2000те има губитке као да је у рату, док је народ пљачкан брутално, док је губио имовину, посао, док нам је егзистенција била све више угрожена, док пропадају институције, он нам се церио са досовских телевизија са својом женом и причао успаванке. Недај боже да му се омакне да каже нешто против система, не против власти, него против пљачкашког система који траје од 2000те до данас, који претвара целу нацију у ходајуће зомбије без будућности, без имовине, без здравља, без уштеђевине… многима ће само бубрези преостати за продају.
ФеДеУовац се појавио негде шосле петог октобра, још се ни скупштина није охладила од паљевине, ширио је досовски јапи оптимизам, градио своју хлеба без мотике сигурица каријеру углавном везујући се за про-западне кругове, нешто налик оном владики Григорију из Викиликса. Направио је једно петоро деце, и није био у оскудици ни један дан (син се хвалио тиме) док је већина народа осиромашила.
Он је типичан производ пост-Павловске СПЦ, као и његов син. Нећеш видети ни њега, ни било код свештеника тамо где извршитељи избацују српске грађане, нашу браћу и сестре. Њима је безобразно угодно, посебно господину из Амстердама, за разлику од већине народа, никад црква није била овако одлепљена од судбине народа, ђакон Авакум се у гробу преврће. Могу још 5х оволико да пишем, је ли довољно, или ти треба још нешто?
@Становнику бивше Хо Ши Минове улице, Нови Београд: Прво реч-две о имену моје бивше улице, у којој сам се родио, и не померајући д*пе променио 5 адреса: Кад сам се у њој родио, звала се 1) Франкопанова (до средине 1941 г.), па за време немачке окупације, до негде 1945 г. 2) Ресавска (старо име, од пре Великог рата), па после почетка комунистичке окупације 3)Генерала Жданова (до Титове свађе са Стаљином), па 4)Првог Маја (до Ждановљеве погибије на Авали), па онда 5) Генерала Жданова – а онда ми је то све (и не само то – него баш све) досадило, па сам се иселио… Те сталне промене имена сведоче о друштвеној и политичкој нестабилности тог трусног поднебља.
То исто би се могло рећи и за Ваш опис (дела) биографије јереја Н.Илића (уколико је опис тачан и објективан). Да ли му је сада – како кажете: “… безобразно угодно, посебно господину из Амстердама, за разлику од већине народа…“ – не верујем, јер питање је да ли је уопште добио и сталну дозволу боравка, а новим придошлицама данас није баш безобразно угодно (ма шта то треба да значи). Уосталом, то и није занимљиво. Међутим – што се тиче Вашег закључкне реченице: “Могу још 5х оволико да пишем, је ли довољно, или ти треба још нешто?“. Па….не треба ништа друго (јер ме Ваше гледиште о његовој “друштвено-политичкој подобности“ не занима), него само јасан одговор на моје питање: “…ипак ме јако занима шта тексту последњег поменутог – Н.Илића конкретно замерате… колику је то штету он Вашем друштву нанео нпр. овим својим текстом (а и осталим текстовима)? Наведите пример(е)…“. А Ви – о свему, осим о тексту о коме се овом приликом ради. Какав је то начин дискусије? Зашто?
Цензура а?
Не брините, нећу се више овде јављати, и онако нема сврхе, а за мене чист губитак времена. Један коментар ми не објавите и то је довољно, само ми је повод требао, *** *** **** ****** **** ****
******* * *** *******
@ Становник бивше Хо Ши Минове улице, Нови Београд
Господине, није да Вас нешто остављам овде, ко жели да иде нека иде – АЛИ О КАКВОЈ ЦЕНЗУРИ ГОВОРИТЕ? Ниједан Ваш коментар није стигао (данас) а да није објављен.
Последњи је стигао 2019/05/07 у 21:52 и он је објављен.
Ово истине ради, а што се осталог тиче – ПУТУЈТЕ, ИГУМАНЕ, И НЕ БРИНИТЕ ЗА МАНАСТИР!
Александар Лазић
можда је грешка нека, кад сам слао коментар добио сам поруку од прилике „не можете слати 2 пута исти коментар“.
Тако да мој одговор није стигао
@…
Покушаћу да репродукујем шта сам писао, мада немам времена да пишем исте поруке два пута.
Ненаду Илићу, свештенику, замерам што не обавља своју дужност, дакле није уз паству, него уз капиталистичко колонијално пљачкашко окупаторске битанге које плански уништавају овај народ од петог октобра до данас. Ако се овај тренд настави још неко време, са овим нивоом губитака, материјалних, људских, укључујући и егзодус, од Србије и Срба неће остати више ништа.
Појавио се негде после петог октобра на досовским телевизијама, где нас је са својом женом славодобитно „уводио“ у нову еру пљачкашког капитализма, успављивао народ и чувао леђа овом режиму који је нетакнут од 5. октобра. Сад се упустио „крајње наивно“ у борбу између две окупационе управе, бивше и садашње, ваљда да нам покаже „како Србија заправо има председника“. Као не зна ФеДеУовац ко заиста влада овом државом, ко располаже ресурсима, ко пише уредбе и законе, а ко глуми власт.
Узгред, баш ме брига за историјат твоје улице штовани Господине из Франкопанске, моје је право да бирам најзвучније име. Без Генерала Жданова у Београду би још увек седели Немци, нема тог Пеке Дапчевића, Драже, или Недића који би их истерали, све и да су се удружули.
Moрам да додам једну малу исправку. Можда је претеривање стављати у исти кош Ненада Илића са Биљаном Србљановић, Ненадом Прокићем, Чедом Јовановићем. У функционалном смислу није велико претеривање, али је ипак претеривање. Ето, објавите ову малу ограду.