Зоран Ћирјаковић: Утисци о васкрслом „Утиску недеље“ – зашто је пукла Оља Бећковић

Неколико старих теза и нова размишљања о парадигми нашег разорног елитизма, (једнодимензионо) талентованој селебрити журналисткињи, која је добила своју битку – газећи успут преко леша српског новинарства

Зоран Ћирјаковић (Извор: Археофутура)

Пре десетак година, тада неподељена Друга Србија мрзела је госпођу Ољу Бећковић колико и Војислава Коштуницу. То значи да једно људско биће није могуће мрзети много више. Данас њене грађанистичке сестре по подједнако великој мржњи према Александру Вучићу, а чини се и нове пријатељице, које је недавно наградила престижном наградом – Светлана Лукић и Светлана Луковић су тада на свом утицајном интернет порталу објавиле текст под насловом „Пукла Зоља Бећковић“. Проказана „Зоља“ је за део, у међувремену упокојене, Друге Србије поново постала Оља, али је грчки мешетар, капиталиста неславне предузетничке биографије, убрзо спречио да настави да са његове телевизије „пуца“ по Вучићу.

Ту почиње тужна и ружна прича о отуђеној елитисткињи, која је неколико пута показала да не мари за новинаре. Штавише нисам сигуран ни да је ова талентована и изузетно интелигентна селебрити ћерка, која је и сама успела да постане селебрити, новинаре икада истински видела као своје колеге. Не могу да заборавим када је на Б92 рекла да је уопште не занима шта – по налогу њених моћних пријатеља из Демократске странке – лојална партијска уредница ради унутар информативне редакције. Ако се не варам, отприлике, презриво ‘ја сам на Продукцијској групи Мрежа’ било је мера њене срамне несолидарности.

Штавише, писао сам о томе у неколико наврата, госпођа Бећковић је директно служила, баш као и касније Зоран Кесић и Иван Ивановић, као селебрити камуфлажа за етичко и професионално чишћење две угледне (и огледне) редакције информативног програма. Свесна тога или не, она је саучесница у чињеници да је новинарство у Србији сведено на спој селебритија, мешавине дворских луда и умишљених мисионара „европеизације“, и (селективно) истраживачких новинара, у суштини пуких аутоколонијалних батина – уз пар изузетака занемарљивог друштвеног и политичког значаја. Мржња, изгледа, храни амнезију, па је неопходно стално подсећати госпођу Бећковић и њене фанове да је темељ овдашњег медијског зла постављен за ваката њеног Бориса и креативних јој пријатеља.

Извор: Блог Зорана Ћирјаковића

Ако је на Б92 и могла да има неки изговор, за каријеру у лажном НИН-у не постоји оправдање. Ту ме подсећа на њену селебрити колегиници Анђелину Џоли, која, за разлику од госпође Бећковић, свој месијански импулс није ограничила на само једну државу – већ је пожелела да спасава цео (не-западни) свет. Наиме, док су Џоли називали „крадљивица мужева“, госпођа Бећковић је у лажном НИН-у претходних година зарађивала као – крадљивица новинарских послова.

При томе, она је у лажном НИН-у уверљиво, и прилично бахато, демонстрирала две ствари. Прва, колико су две, само наизглед сродне, конверзацијске форме различите – била је лоша у новом жанру, у лажном НИН-у, онолико колико је била добра у старом, на Б92. Друго, такође корисно за све новинаре, колико је важно да, без обзира на искуство, почну да уче када се нађу на новом новинарском терену.

Наравно, госпођа Бећковић није украла НИН од Србије. Али, она нам се скоро сваке недеље смешила из кружића на насловној страни само зато што је заузела места, која су, као и сам НИН, украдена. Она је – без извините, без било каквог израза солидарности и разумевања према протераним новинарима „националистима“ – опортунистички и сасвим неколегијално, пригрлила прилику потпуно игноришући начин како је НИН отет и разлоге зашто је баш ту добила простор да утоли селебрити жеђ.

Да је подсетим. Убијени, прави НИН су од Србије украли „њени“ ортаци – председник Борис и екипа. И то док је она са Тадићевим најближим саветником годинама, пред скоро сваку емисију претходне инкарнације „Утиска“, седела у кафићу у улици Господара Јеврема, на „горњем“ Дорћолу. Прикупљала информације и чепркала по мозгу власти; режима који је, као и данашњи, Србијом владао из једног кабинета. Све са фикус премијером и фикус министрима и, зазвучаће познато шетачима заслепљеним презентизмом, свемоћним заменицима и државним секретарима. Не бих да набрајам имена тих интелектуалних и моралних патуљака – Тадићевих карикатуралних „министара“ и „министарки“. Само се нешто не сећам. Да ли је и њих цртао Душан Петричић – један од селебрити фалсификатора (затрте) НИН-ове отворености?

После патетичног бивствовања на месту селебрити интервјуерке у лажном НИН-у, госпођи Бећковић су моћни непријатељи њеног данас највећег непријатеља коначно вратили „Утисак недеље“. Поново је у новинарском жанру у коме је врхунска – нажалост и једином којим је овладала. Ипак, можда најтужније у причи о њеном повратку јесте да је емисија лоша, парохијална и досадна – у истој оној мери у којој је госпођа Бећковић претходних недеља показала да је остала она стара, углавном истински одлична.

Зашто?

За почетак, на њену жалост, овде немамо једно већ два „али“. Прво, некако разумљиво, јесте Вучић. Друго је елитизам, једна од најгорих патологија српског друштва, тежак камен око наших вратова. Госпођа Бећковић је ту један од шампиона, вероватно случајних, блажено несвесних давитељки, али ипак давитељки. Зато ме не чуди да је – и док је радила и док је била без телевизијског посла (и припадајуће му славе) – каријеру градила газећи преко леша српског новинарства.

Као и за већину њених садашњих обожавалаца, мање или више привилегованих припадника отуђене грађанистичке елите, за њу као да не постоје „обични“ новинари. Не постоји ни извештавање, камен темељац сваког одговорног и друштвено релевантног новинарства. Постоје само селебрити журналисти и „истраживачки новинари“, који су постали селебритији. Како је у ускршњој емисији нехотице показао Добрица Веселиновић – привлачни хипстерчић по мери веселих деведесетих у берлинском Кројцбергу, за ово, ваљда, на Балкану загубљено племе „правих Европљана“, Срба који су се искоренили, истраживачки новинар је синоним за доброг новинара.

Много страшнији је био други гост. Архитекта, „академик“ Драгољуб Бакић – који је народ назвао „овцама“. Да одговорим његовим речником, овај елитистички ован је, поред сопствене беде, истакао и велики проблем васкрслог „Утиска недеље“. То је емисија која се углавном обраћа онима који не говоре истину када кажу „Србија је свет“. За њих је овде Београд, само Београд – и Србија и свет.

Госпођа Бећковић и њени досадашњи гости, са изузетком двоје, превидели се не толико колико је цела Србија данас свет већ колико је данашњи, стварни свет другачије од њиховог имагинарног света замрзнутог у прошлости – света који је нестао 11. септембра далеке 2001. године. Мехур армиран носталгијом и амнезијом у који су се затворили је бизарни елитистички ријалити, временска машина. У том свом имагинаријуму, не-Задрузи, могу да гаје слатку илузију да и даље воде смислене политичке борбе и да се заваравају да неко напољу, у реалном свету, мари за њихово стварно или лажно жртвовање и њихове жалопојке. И то је то.

„Утисак недеље“ је данас метузалем, диносаурус који је оживео. У убрзаном ритму гугла и друштвених медија, деведесете делују као доба Јуре, далека ера пре него што су спаљене слатке постидеолошке илузије, заграда времена у којој се још могло говорити о стварима важним за елите и сањарити о естетизованој, „лепој“ политици. Нажалост, трагедија Србије није само у томе што су, као у остатку света, илузије нестале а остао идејни банкрот политичких елита, које одржавају све таблоиднији мејнстрим медији.

Живимо у земљи изложеној јединственом неколонијалном завртању руку и увртању мозгова, коме је овде мало ко у стању да се одупре. Зато мислећи човек у Србији може или да покушава да живи и да се радује у неком свом свету или да бесни ламентирајући над оним што, бојим се, није ни могло да буде. Да не буде забуне. Овај скромни избор нам је преписала „Европа“, баш као и самог Вучића, вођу по мери њених интереса, али, све је јасније, и духа популистичког 21. века. Зато ко у Србији ћути о „Европи“ – нека ни не проговара о Александру Вучићу.

Иако њени гости воле да помињу „свет“ и „нормалност“, они, за разлику од Вучића и његових западних пријатеља, не разумеју ни нови свет ни нову нормалност која га карактерише. Скоро све о чему се у априлу говорило у „Утиску недеље“ било је, у суштини, небитно, ван света и времена. Госпођа Бећковић је, заслепљена мржњом према Вучићу, из недеље у недељу наводила госте да говоре о утисцима, који се, у суштини, своде на један исти утисак. Нажалост, то није био онај кључни, за нас једини релевантан утисак. Миље у коме госпођа Бећковић плива и скупља ловорике не може да говори о „Европи“. Сувише би болело. Спалили би илузију која их покреће. Срушио би им се свет.

Дух времена је госпођу Бећковић вратио тамо одакле је кренула. Њеним априлским утисцима је било место на некој локалној, не толико београдској колико врачарско-староградској телевизији. Наравно, угурала је у емисију и презир према председнику Србије, који није у стању да контролише, али све што смо добили у новом „Утиску“ је вентил за мање или више привилеговане елите – којима се и даље може да живе мимо света. Као и пријатне суботње шетње килавих, лажних револуционара, много више жељних да уздигну себе него да подигну Србију, „Утисак недеље“ делује као вечерње посело селебрити згубидана. Они јако озбиљно и страсно анализирају небо, али упорно игноришу да постоји Сунце. Када сами себи не би били толико важни, заслуживали би сажаљење. Овако – можда само сендвич од СНС-а, ако је ишта остало.

Од свега што смо чули и видели у недељу, мимо елитистичког пљувања народа какво се већ годинама рециклира по друштвеним мрежама, вредан памћења је само пад хероине грађанистичке Србије – коју је неко у бројним коментарима прекрстио у „Биља Чорба“. Госпођа Бећковић је, без много напора, приземљила Биљану Србљановић – која се, покушавајући да ступи у креативни економски однос са антиелитистичким режимом а да јој ништа не уђе у урбану дистинкцију, запетљала у кучине сопственог елитизма и нарцисоидности. Али, то је била само још једна естрадна представа, скраћено издање „Задруге“ по мери писмених и урбаних. Не знам тачно ко је ту хтео да буде Луна а ко Станија, али видим да ни Београд, а камоли Србија, од свега није имао никакву корист.

И ускршњи пуцњи госпође Бећковић су били ћорци. Она ем наставља да гађа погрешну мету ем воли да се заварава да пуца сама, да је ту где је само захваљујући свом таленту. Зато чак и њена несумњива храброст остаје у дубокој сенци отужне самоправедности и непријатног елитизма, који је претходних година метастазирао и сада боде и очи и уши. Иако јој аплаудирају што поново „пуца“ по Вучићу, смело и, као и раније, углавном паметно, једино што је овог априла стварно пукло на мистериозном каналу, закованом за „двојку“ на мом даљинском управљачу – јесте Оља Бећковић. Некада убитачна „Зоља“ је остала без муниције. Не прави се више тај калибар.

Опрема: Стање ствари

(Блог Зорана Ћирјаковић, 30. 4. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

7 replies

  1. Господине Ћирјаковићу, умете Ви и боље. Не знам шта ми је било досадније: неки делови „нове“ Ољине емисије или Ваш исто-па-исто понављајући коментар. Да није реч о Вашем блогу помислио бих да Вас плаћају према задатом броју речи. Остали сте дужни објашњења шта Вам значи „Она ем наставља да гађа погрешну мету…“. Шта је по Вама права мета? И за Бога милога баталите те режимске мантре о мржњи. Изузев ако не мислите да је и овај мој коментар плод моје МРЖЊЕ према Вама.

    Свиђа ми се

  2. „Шта је по Вама права мета?“
    Рекао бих да је г. Ћирјаковић био јасан рекавши да „Европа“ омогућава и подржава постојање овакве ситуације у Србији, па је самим тим и права мета. Без критике „Европе“, критика Вучића нема правог смисла, већ само служи као терапија за оне који га критикују. Као што би и самокритика селебрити новинара била више него пожељна, што је аутор такође врло лепо показао.

    Свиђа ми се

  3. и да се заваравају да неко напољу, у реалном свету, мари за њихово стварно или лажно жртвовање и њихове жалопојке

    Зоране – мариш ти: трошиш енергију на испушене муштикле. Ти људи, та елитистичка 2-Србија, само се чине значајним, јер седе на мегафонима колонијалне управе. Они чак нису ни културни, ни образовани – јер колонијална управа такве заобилази, знајући да неког тренутка могу да му се отргну; јок – њему требају овакви – лажно образовани, лажно обавештени, лења деца скупих родитеља, која не могу без добре апанаже.

    Ви родољубиви коментатори губите време на бућкала која је окупатор посејао: све те телевизије, новине, политика, највећи део позоришта и концертне сцене – ту су да славе Молоха и да слуђују колико-толико још увек свесан народ. Е па слуђују и вас!

    Сад ћу по комунистички: оставите се критике будала, дајте неки конструктиван предлог )))

    Свиђа ми се

  4. Zoran je ovaj tekst napisao odlicno. Precizno je definisao Olju i njen Utisak nedelje od B92 do danas. To je ona.
    Da bi Olja mogla da izvuce neku pouku iz ovog teksta Cirjakovica morala bi mnogo da poradi na sebi i to uz pomoc dobrog psihoterapeuta, npr. Transakcione analize. Tek tad bi shvatila koju igru igra. Bez toga ostace u svom blazenom neznanju, umisljena da je vrh novinarske elite.

    Свиђа ми се

  5. Ја ћу се кратко и јасно у својем коментару осврнути на целокупно “ дело “ и Зорана Ћирјаковића и госпођице Зоље : “ Поштовани @dulebg, наклон и поштовање за истину у вашем коментару ! „

    Свиђа ми се

  6. @Читалац

    „Европа“ је мета српског „патриотизма“ ма шта он значио. Тако велите. Штавише, то да је „Европа“ мета, а не Вучићев издајнички режим, био би веродостојни и аутентични знамен нареченог патриотизма. Оно што не мисли и не осећа тако и није „патриотско“. Тако по Вама и Ћирјаковићу. Само, како би стајало? Зар за то што сте назвали Европом не вреди у јоту и у зарез исто што Ћирјаковић и слични аутори веле за Србију? Европа је окупирана и колонизована; исто као и Србија; од АD 1945, она је лишена војног суверенитета, аутономне и суверене политике, па чак и саме политичке идеје, или шире културне идеје, која би се могла назвати европском. Европа је амерички посед: са америчком војском као „заштитницом“, или тачније политичким контролором. Сама политика тзв. „Европе“, тачније Уније коју су Европљани основали по америчком налогу и иницијативи, јесте тек сегмент америчке политике, нешто постављено из америчког интереса, у функцији поменутог интереса, а никако зарад остваривања и афирмације еминентно европских циљева. Тих циљева ни нема. Ако ћемо право – тако је. ЕУ ни сама није европска, она је тек сегмент глобалистичког пројекта, односно у власти је интернационалистичког либерализма, његовог пројекта властите универзализације, реализације „универзалног човечанства“ које искључује оно традиционално европско као нежељени „реликт прошлости“, нешто неусагласиво с духом еманципације, са духом модернизације и прогреса. Европом влада тај дух; исто као и Србијом; и сама Европа, уистину у грчу, несигурно, опипавајући, или још пре слепо бауљајући, покушавајући са аморфним „популизмом“, једнако као и сама Србија, без готово икаквог изгледа на успех, авај покушава да се ослободи од стиска – од либералног, глобалистичког стиска – који прети да је бесповратно угуши. У чему је тада разлика? У томе што Европљани умиру „удобно“, у релативном материјалном благостању, док ето Србија издише у беди? Та разлика је занемарљива. За оног који умире или је на путу к пропасти, или је још тачније суштински сахрањен, у политичком и духовном смислу, питање о удобности те постегзистенције, тог својеврсног „живота у смрти“, „гробног“ или „мртвачког“ обитавања, да извините, али суштински је споредно. Да ли је мртвац положен у луксузни сандух, или у сиротињски, лимени ковчег, или директно у „мајчицу земљу, да ли су га сахранили у добром оделу, или су га одрпаног и у сиротињским прњама положили у неку заједничку гробницу, у гроб за безимене и бескућнике, уистину и није од неког суштинског значаја. Његова будућност – осим ако не се не догоди чудо, па овај мртвац волшебно васкрсне, јесте одређена и крајње једнозначна: предстоји труљење, распад тела, претварање у црвоточну смрадну масу, све до потпуног мешања са елемнтима: више нема „ја“, нема центра живота и воље, нити духа, нити душе, нити тела. Одело је ту небитно; небитан је овакав или онакав сандук, овакав или онакав укоп, „грандиозан“ или „сиротињски“. Оно једино важно за „мртваца“, за ово смрћу захваћено бивствујуће, било оно народ, појединац, традиција, било држава или религија или цивилизација, јесте управо поменуто чудо, оно избављујуће, спасилачко, оживљујуће, оно што изводи из смрти у живот, из бивствовоног Не у Да, из тмине подземног гроба у висину светлости и потврде. Ако оно изостаје и нема га – нема будућности. Битно је једино чудо: чудом овде називам провалу оживљавајуће божанствености, оног надвременог или вертикално бесмртног, – бесмртног у вертикалном смислу, – оног надљудски афирмишућег и златног, и уједно златом прожимајућег и дарујућег, у поноћи сунчаног и сијајућег, у оскудно и самртничко време. „Операција Сунца“. Битна је божанственост која обожанствењује, зачараност која опчарава, чудотворац који чудотвори. Оно што преокреће казаљку судбине, и блиста, светли у ноћи. Ватра превазилажења. Оно што буди, разгорева у божанство, у оно изнад и преко „ја“, у пламен надљудске потврде у којој су игра, светљење, расветљавање, грабљење, растакање, спаљивање, in summa свеукупно стварање и уништавање – оно занавек бесмртно и неусловљиво. Репер је само Бог. Само надљудско, дионизијско бивство, пламен који игра. Да овог пламена и његово велико, растачуће Не – Не које се не каже некој Ољи Бећковић, које се не каже тек „мрским либералима“, малограђанским парвенујима глобализације, већ целокупном модерном бивству почев од јакобинског унификујућег национализма, преко либералне демократије и социјализма, либералног, демократског конзервативизма, па све до различитих инваријанти глобализације, Не свукупном смислу модерне, њеном нивелишућем и попрошћујућем духу – тек такво Да и Не, под условом да је спасење „сапасење од модерне“, од недуха нихилистичке нивелације, заслужују да се назову спасилачким. Спасење је из божанског и у божанском; или ако вам је драже – из надљудског. Нама су једно те исто и комунистички и капиталистички глобализам, али и новолевичарско улагивање маси, односно негри-хартовском „мноштву“, којем је близак и овај тужни Ћирјаковић. Ћирјаковић је ко? Феминизовани патриотски левичар који је у потпуности поседнут егалитаризмом, дакле чисто модернистичким нихилизмом, и који се као ex-другругосрбијански узалудник свети својим бившим саборцима, управо себи од јуче и прекјуче, свом некадашњем укусу и хабитусу, а у вечном и отужном наклону пред „пакленски поштеном народом“, тј. социјализмом расточеном масом. Његово нова, популистичка вера, која је и даље левичарска вера, вера која меша масу с народом, која не разликује етнос и демос, међутим потпуно је лишена квалитета, у потпуности отпала од традиције, она не поседује појам божанског, она је чисто, безостатно модерна, сведена на апсолутну афирмацију квантитета, на бестидну апологију пучког, она је и сама облик смрти, гробног, самртничког батргања у обезбоженој и плебеизованој стварности. Оријентир је Бог. Не „multitude“ новолевичарских популиста, не „и национално и демократско“ конзервативаца, не већина или срећа већине, не врлудава мњења гомиле, не провинцијано копирантство либерала, не вучићевски плебејски вестернизам, већ вечни, трагични човек, човек диониске самопонесености у ваздух, игравости и лакоће у најтежем, аполонске удаљености и самоће, човек зевсовске ударности и радости. Он је „стуб и тврђава Истине“, неугасли, наугасиви оријентир, наша вечита основа и сунце. Само одавде полазећи, овоме се враћајући, одавде (мата)политички наступајући, настојећи на теугијској, обожанствењујућој култури, на десној, племениташкој политици, на здруживању воље за моћи са вољом за преображај и обожанствењење, инсистирајући на „задружној привреди“, државном корпоративизму у економији, на социјално одговорној држави, на сталешком, хијерархијском уређењу над којим бди монархијско AUGEO – инсистирајући на владавини надљудског – надљудских вредности и идеала – на тоталном REGNUM-у апсолута, управо може се пропутити пут, пробити и отворити стаза која из „таме смрти и гроба“, из ужасног Не ове данашњице, води у радост и пуноћу времена, у аутентично и пуновредно Да. Овај садашњи српски патриотизам нема своје Да. Он је пуко Не либерализму, и у бити не разликује се много од „Вулина“, то јест вулиновског невољног кемпераја. Ћирјаковић је слично што и Вулин: у њиховој памети, укусу, циљевима и нема неке разлике. Ћирјаку је место код Линвуа, то јест код „српског патриотског Мадуроа“ којег је однеговао „српски Саи Баба“: Вучела лично. Оно што вреди за девојачког Ћирјаковића, углавном вреди и за огромну већини ових данашњих српских патриота: они су безнадежно модерни, безнадежно отпали од Неба, отпали од Традиције. Овдашњи „патриоти“ су ничему…

    Свиђа ми се

  7. УТИСАК НЕДЕЉЕ је српска ТВ емисија на каналу НОВА С, чија је ауторка и водитељка Оља Бећковић.

    Оља сваке недеље у госте доводи неколико личности из јавног живота са којима разговара о темама које су биле актуелне претходне недеље.

    Синоћ сам у СЛОБОДНОЈ ЗОНИ гледао Ољине госте Татјану Лазаревић (поздрав храбрици !), Вука Јеремића и Александра Шапића.

    Одлична емисија !

    Између осталог, сазнали смо да ће Александар Вучић ускоро признати државу Косово јер српски народ није прихватио његове предлоге и његова решења.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s