Моја кућа је моје светилиште. Моја Нотр Дам. Уколико се моји захтеви не испуне, запалићу је у нади да ће ми међународна заједница помоћи са милијарду, а мој председник са милион евра
Баста терору у кући!
Забранио сам даље извођење кулинарских радова у кухињи сопствене куће која је у заједничком власништву, мом и моје супротне стране.
Супротној страни, која због очигледно поодмаклих габарита њене личности, замишља да је у већини, најстрожије се забрањује припрема доручка и других оброка по рецептима поскиданих са друштвених мрежа. Ту се, пре свега, мисли на доручак са семенкама и кефиром без обзира што је руског порекла, прженице без јаја због повећаног холестерола и буџетског суфицита и качамак без масти и млека што, по тумачењу неких нутрициониста, поспешује пробаву на власти.
Сендвичи не долазе у обзир јер су за аутобус а не за кухињу.
Такво понашање друге стране, која себе сматра за легитимно и легално владајућу компоненту брачне заједнице, оправдано називам најперфидније организованим штрајком глађу какав није приређен ни у Скупштини и другим институцијама без обзира што су мање важне од једне домаће кухиње.
Прање судова, које у слободној подели рада припада мени, оставља се на слободну вољу и самоизбор извођача наведених радова али без права на коришћење машине за судове и других гондола које би само нарушиле хармонију брачног кутка и угрозиле историјску породичну баштину где смо у време слоге, договора и напретка у изградњи домаћинства, врло успешно гајили парадајз, паприку, босиљак и међусобну љубав све док, због неслободних медија, нису, уместо обичних, почели да ничу кисели краставци.
Забрана ће важити све док се о новонасталој ситуацији не изјаснимо на референдуму на коме би узели учешће она и ја. Других нема.
У случају нерешеног исхода референдума, уколико је спроведен на фер и демократски начин, спреман сам да организујем сваке суботе протестне шетње испред дома за старе и изнемогле особе. И то би трајало све до потпуног испуњења три елементарна захтева срочених уз помоћ независних и незаинтересованих стручњака.
Први захтев је да се убудуће, или док се променом законских решења не би другачије дефинисало, укида свака дијета и њена насилна примена без обзира на озбиљност тренутка и нерешено питање разграничења са комшијом Пером;
Други услов је да се у кућу уноси само она штампа која има убедљив мирис олова и без карикатура које неко тумачи овако, а неко онако;
И трећи, али свакако не и најмање значајан, јесте да ми се толерише гласно сркање кафе и вруће супе као и мљацкање и шкљоцање вештачким зубима док се жучно расправљамо о горућим проблемима међународне ситуације и положаја нашег председника у таквом окружењу. Без неопходне толеранције и спремности на дијалог, могло би се десити да ми у жару изношења необоривих аргумената испадне протеза као један од три стуба ослонца како горе тако и доле.
До добијања дефинитивног одговора и позитивног решења на постављене захтеве, одбијам да је даље возим колима на пијацу и у Дом здравља на редовну терапију коју и не заслужује. Нека иде тротинетом.
Свака вест, која овим поводом буде дошла са њене стране, будући да је толико ситна и безначајна, са правом ће се називати – Вес(т)ић.
Моја кућа је моје светилиште. Моја Нотр Дам. Уколико се моји захтеви не испуне, запалићу је у нади да ће ми међународна заједница помоћи са милијарду, а мој председник са милион евра.
Онда ме захтеви више не би занимали.
Categories: Сатиристика
Оставите коментар