Зорка Вукмировић: Осиромашени уранијум забрањен у Белгији 2009. године

​Од кључног је значаја да НАТО и његове чланице појединачно признају своју политичку и хуманитарну одговорност за последице употребе ОУ у току 78-дневног рата против бивше СРЈ

Алексинац априла 1999. године (Фотодокументација Политике)

У Риму је 4. априла поводом обележавања годишњице усвајања извештаја Италијанске парламентарне комисије о оболевању учесника војних мисија одржан скуп на којем је оцењено да НАТО никада више не би смео да користи осиромашени уранијум (ОУ).

Белгија је много раније донела закон о забрани производње, складиштења, продаје, превоза и употребе оружја са осиромашеним уранијумом. Закон је ступио на снагу половином јуна 2009. године, после двогодишње упорне борбе социјалистичког посланика Дирка ван дер Маелена. Том приликом је отворена изложба потресних фотографија жртава у Ираку, посебно деце рођене са деформитетима. Представницима медија г. Ван дер Маелен је изјавио да су на њега вршени притисци, а на његово изненађење, два пута су га посетили амерички представници убеђујући га да треба да одустане од иницијативе за доношење закона о забрани оружја са ОУ. Њихови аргументи били су да САД имају велике залихе тог оружја и да би их много коштало да их униште. Дакле, нема потребе коментарисати ове аргументе, јер би се само оваквом политиком могло објаснити зашто је ТВ релеј на Пљачковици код Врања гађан ОУ муницијом, а у његовој близини није било војних формација. Седморо радника од њих осам који су чистили терен није више у животу, а и последњи је оболео.

Зорка Вукмировић

Није случајно што је Белгија прва усвојила такав закон, упркос томе што је седиште НАТО-а у Бриселу. Наиме, у Белгији је 2003. године основана Међународна коалиција за забрану уранијумског оружја (МКЗУО). Ова коалиција окупила је 160 група из 33 државе. Посланик Ван дер Маелен добио је све доказе о опасностима употребе оружја са ОУ од ове коалиције. Из Белгије се званична канцеларија преселила у Манчестер у Енглеској.

Велика Британија вршила је пробе гађања тврдих мета овом муницијом код Ескмилса. Пробе су започете 1960, а вршене су све до 1995. и биле су најинтензивније у осамдесетим годинама. Истраживачи са Универзитета у Манчестеру објавили су 2010. податке о физичкохемијским особинама аеросола ОУ и контаминацији земљишта честицама ослобођеним при удару, као и деловима експлодираних метака.

У Енглеској је постојало вишедеценијско сазнање о опасностима употребе овакве муниције. Шкотски „Санди хералд” објавио је 2. августа 1999. да је особље Министарства одбране Велике Британије на Косову упозорено да се држи подаље од подручја која су била погођена муницијом са осиромашеним уранијумом и да тамо могу боравити само ако имају пуну заштитну одећу. Међутим, избеглице које су се враћале у јако контаминирана подручја нису обавештене о опасностима. Министарство одбране тврдило је да одговорност за упозоравање на опасност имају хуманитарни радници Уједињених нација (УН). У алијанси није било никаквог договора о чишћењу контаминираних зона и препорука како треба да се понашају затечено становништво и повратници. Портпарол Министарства одбране Британије тада је изјавио да НАТО треба то да координише. Чишћење је извршено само на местима на југу Србије ван КиМ, као и у Црној Гори у периоду од 2002. до 2007, у организацији наше војске и Института у Винчи, где је загађена земља ускладиштена као радиоактивни отпад.

По обављању своје мисије у Енглеској, канцеларија МКЗУО се крајем 2018. године преселила у Берлин. Прошле године на Међународном фестивалу филмова о уранијуму у Берлину документарни филм „Уранијум 238 – моја прича” Миодрага Миљковића, рађен на основу породичне трагедије адвоката Алексића из Ниша, добио је посебно признање.

Ова коалиција разматра у којој су мери судске тужбе од стране цивилних жртава ефективан метод за одговорно држање НАТО-а. Поред тога, истиче да људско право на здраву животну средину важи и у току и након рата. Од кључног је значаја да НАТО и његове чланице појединачно признају своју политичку и хуманитарну одговорност за последице употребе ОУ у току 78-дневног рата против бивше СРЈ. Оне треба да подрже став УН изнет у низу резолуција Генералне скупштине, а недавно у бр. 73/38, да се поштују:

  • начело предострожности у заштити животне средине по коме се у недостатку прикупљања научних доказа не одлажу ефикасне економске мере за смањивање штете,
  • потпуна транспарентност података о координатама места дејствовања,
  • помоћ и подршка погођеним областима.

У 70. години од оснивања НАТО-а, критика ове коалиције је посебно усмерена на Савезну Републику Немачку, која не поседује уранијумско оружје, али годинама омета активности УН у решавању проблема његове употребе опструктивним понашањем, посебно уздржавањем од гласања на Генералној скупштини.

На крају треба нагласити да су акти коришћења ОУ муниције, бомбардовања објеката хемијске индустрије и великих трансформатора у Србији, као и коришћење савремених експлозива и убојних средстава у току НАТО агресије 1999. имали очигледне последице по животну средину, које су констатовале и мисије УН, па се поставља питање: зашто држава Србија није благовремено покренула код УН примену начела предострожности? Стручним санирањем последица у животној средини умањио би се ризик по здравље.

Зорка Вукмировић је научни саветник у пензији Института за физику у Земуну

Опрема: Стање ствари

(Политика, 20. 4. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s