Славица Гароња Радованац: Колико је било жртава у Јасеновцу

Иво Голдштајн није навео основну чињеницу да је Јасеновац био „проточни логор”, тј. колико је становништва дотерано, толико је истог дана логораша побијено

Фотодокументација Политике

На недавно (4. априла 2019) одржаној промоцији књиге др Иве Голдштајна, угледног историчара из Загреба, „Јасеновац” (српско издање „Академска књига” из Новог Сада), уз аутора и издавача, учествовали су и проф. Латинка Перовић и проф. Милош Ковић. О актуелности теме сведочила је и препуна сала Центра за деконтаминацију (Бирчанинова 21), где је промоција одржана. Нема сумње да је аутор, како је сам изјавио, ово истраживање урадио „са страшћу” за истином и очигледно, у најбољим намерама. Међутим, како је читаво једно поглавље књиге посвећено и фамозном броју жртава Јасеновца, и кроз ово издање се, на основу јединих – писаних извора – тј. непотпуног списка од тек око 83.000 поименичних жртава овог логора, ова цифра, на коју сам аутор додаје још највише „20 одсто” жртава, провлачи као једина меродавна и, нажалост, на тај начин сада и у српску читалачку публику, са тенденцијом да буде ускоро верификована као коначан биланс страдалих у овом логору ужаса.

Међутим, када се након излагања из публике за реч јавио и један средовечан господин – наводећи да му је мајка пореклом из села Кусоња код Пакраца, и да су у познатом погрому 13. августа 1942. усташе сравниле са земљом ово село Западне Славоније (163 становника спалиле у цркви или побацале у оближње бунаре, а прецизном цифром – 497 житеља отерале у логоре Стара Градишка и Јасеновац), из којег је његова мајка, тада 15-годишњакиња, само случајем преживела, док на десетине чланова њене породице нису – поставио је питање (након рата су преживели житељи свих села самоиницијативно почели да праве спискове по сећању, по кућама, по укрштају података о несталима) да ли проф. Голдштајн зна шта је било са тим списковима и да ли су они укључени у ту процену, односно, да ли су икада ти спискови стигли у неку послератну архиву о Јасеновцу.

Славица Гароња Радованац

Др Голдштајн је тада направио чудну формулацију „да цифре нису важне”, са опширним дигресијама, које су стигле све до сукоба деведесетих. У једном је био у праву – да је логор Јасеновац усташка власт у Независној држави Хрватској пажљиво локацијски изабрала – јер је то место било на прузи (згодно за масовне депортације) и усред подручја најгушће насељеног српским становништвом са обе стране Саве, тј. у Босни и у Славонији, усред „обе Крајине”, што је подразумевало веома прецизно направљен план о темељном или тоталном геноциду (и у већој мери спроведеном) над српским народом свих узраста са овог простора, од деце до старих бака, и читавих породица, о којима није имао ко да сведочи. Мањи део физички способних у почетку је отпреман у Немачку (и захваљујући томе, неки су остали у животу).

Иво Голдштајн није навео основну чињеницу да је Јасеновац био „проточни логор”, тј. колико је становништва дотерано, толико је истог дана логораша побијено, рачуна се да је 300–400 сваког дана одвожено на Градину, или чак побијено испред улаза у логор, „јер није било места ”, а врхунац је представљао Божић 1942, када је побијено више од хиљаду заточеника (неки и не ушавши у логор).

Треба прочитати књиге Николе Николића, Душана Јеринића, Дане Павлице (тек недавно обелодањена сведочења и документа), па спознати све размере тих страдања српског народа на територији Славоније, Поткозарја и босанске Посавине, али и из читаве НДХ. По тој простој, али страшној рачуници, када се зна да су читава села западне Славоније и босанске Крајине на тај начин збрисана са карте (само после козарачке офанзиве страдало је око 80.000 њених становника, цивила, који су углавном завршили у Јасеновцу), могу се замислити размере страдања, која сада „позитивистичка наука” (нема имена, нема жртве), и овом књигом уводи као једину релевантну чињеницу и истину. Да је реч о минималним разликама, не би било спорно, али је реч о озбиљном размимоилажењу, које се разликује скоро десет пута од, нажалост, реалног стања ствари. Човек из публике је додао, а и сама се с њим потпуно слажем, да је после рата било довољно (политичке) воље да се упореде спискови становника српских села по попису из Краљевине Југославије пре 1941, и након рата 1945/46, могло је да се види која су све села збрисана и колико је њиховог становништва нестало у рату.

Да се од тог броја и половина односила на остала усташка стратишта широм НДХ, цифра страдалих само у логору Јасеновац вишеструко би премашила овај број, који, нажалост, протежира и нова књига о Јасеновцу др Иве Голдштајна. И да се подвуче, уз част и поштовање за све жртве – Јевреје, хрватске антифашисте и Роме – да је логор Јасеновац био, пре свега, логор за уништење Срба, у којем је 95 одсто жртава било из редова српског народа преко Дрине, односно с обе стране Саве и из Срема, а у духу доктрине о етнички чистом хрватском и католичком простору – геополитици старој више од сто педесет година, која се некажњено спроводила и након Другог светског рата, може се рећи све до краја 20. века.

Славица Гароња Радованац је професор универзитета

Опрема: Стање ствари

(Политика, 22. 4. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Зашто би било ко, а нарочито професор универзитета, уз име једног пропагатора усташтва ставио „уважени“ или слично? Онај који фалсификује чињенице је лажов и њега не треба уважавати. То што он „само“ ублажава и разводњава, а не негира, не мења ништа. Суштина је иста. Циљ је тотално испирање истине. Ту нема ништа научно, ма колико формалних титула имао онај који се наводно бави истином. Тотално је промашено причати о добрим намерама. То што је у Хрватској немогуће објавити истину, не значи да је добра намера лагати.
    Нама нису потребни уважени странци, ни из Хрватске, ни из Израела, ни одакле. Нама требају школе у којима ће наша деца учити истину. Истину знају часне старине, а не квази научници. Истина су докази, а не недостатак доказа.

    Свиђа ми се

  2. Поштовање и захвалност професорици. На жалост, на власти у Србији су и данас политички унуци оног који је врло успјешно спријечио сваки покушај да се утврде размјере геноцида над српским народом, па тако и у највећем стратишту- Јасеновцу. Чини ми се да би Броз, да се којим вампирским чудом поново појави у Србији, опет побиједио. То је довољно да опише сав ужас нашег односа према прецима и њиховим светим жртвама.
    Послије ове промоције имамо „велики напредак“ у расвјетљавању размјера овог геноцида, од 40 тисућа Фрања Туђмана, до 83 тисуће плус још највише 20%, „угледног историчара из Загреба др Ива Голдштајна“. Опште је познато да Њемци знају име сваке своје жртве и мјесто погибије, у свим ратовима и на свим меридијанима. Херман Нојбахер, одлично обавијештени водећи њемачки дипломата за подручје Балкана у Другом св. рату, у својим Мемоарима процјењује, на основу извјештаја који су стизали до њега, да је број невиних, ненаоружаних, закланих Срба око 750.000, а не један милион, како су се хвалисале усташке вође.
    Оно што изненађује и посебно погађа нас Србе је однос већег броја припадника јеврејског народа према Србима и српским жртвама, не само у последњем свјетском рату.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s