Радио Слободна Европа: Шта значи правно обавезујући споразум Србије и Косова?

Правно обавезивање иде са „коначним и свеобухватним“, што значи „споразум који има за циљ да ће једном и заувек, затворити ово поглавље, које се више неће отварати“, сматра Лоик Трегур

Протест против Бриселског споразума у Београду (Фото: Андреј Исаковић / АФП)

Иако је дијалог о нормализацији односа Србије и Косова тренутно у ћорсокаку, европска и међународна страна настављају да шаљу поруке, како Београду тако и Приштини, да је споразум неопходан ако земље желе да напредују у интеграционим процесима.

Овај споразум, кад год био потписан, требало би да доведе до потпуне нормализације односа и да реши сва отворена питања између Косова и Србије. ЕУ званичници, а тако и остали међународни фактори, такође експлицитно инсистирају на „легално обавезујућем“ карактеру овог уговора.

У скоријој историји на Западном Балкану је постигнут низ међудржавних споразума и, без обзира што су сви договори по дефиницији обавезујући, ни у једном случају до сада није инсистирано на одредби „правно обавезујући“, као што је случај са споразумом који би постигли Србија и Косово.

Из кабинета Високе представнице Европске уније за спољну политику и безбедност Федерике Могерини поручено је да је правно обавезујући споразум „предуслов да се осигура то да пуна нормализација односа Србије и Косова буде примењива, одржива и да решава сва питања између обе стране, једном и заувек, и у складу са међународним правом и правним наслеђем ЕУ“.

Маја Коцијанчич (Фото: Dursun Aydemir/Anadolu Agency)

„Да би се решила сва питања пуне нормализације, важно је да споразум буде у оквиру документа који дефинише и јасноћу у вези са законским одредбама“, рекла је за Радио Слободна Европа (РСЕ) Маја Коцијанчич, портпаролка шефице европске дипломатије.

Такав приступ ова канцеларија није имала када је њеним посредовањем постигнут Бриселски споразум (званичан назив „Први споразум о принципима нормализације односа Београда и Приштине“, потписан 19. априла 2013. у Бриселу) или када се говори о осталим ранијим споразумима, попут Преспанског (Споразум Северне Македоније и Грчке о решењу спора и имену македонске државе, потписан и ратификован под покровитељством УН на Преспанском језеру у јуну 2018. године).

Курт Басуенер (Kurt Bassuener) из Политичког савета за демократизацију (берлински thinkthank Democratization Policy Council – DPC) наглашава да би у осталим приликама спецификум да споразум буде правно обавезујући „обично био сувишан“, будући да потпада у домен међународног права. У овом случају, како тврди Басуенер, Србија не признаје Косово као државу, те је Европска унија, укључујући и неке земље чланице, „отворена за могућност да договор не постигну две суверене државе“.

„То је део онога одакле произилази српско средство утицаја: стварање ограде око тога какву врсту косовске државе ће прихватити. То је, при том, разлог зашто такав договор не би био у складу са хелсиншким принципима (принципи из Хелсиншког договора из 1975, којим је призната неповредивост граница након Другог светског рата у Европи, а 35 држава потписница се обавезало да ће поштовати људска права и темељне слободе и сарађивати у економским, научним, хуманитарним и другим областима). Дакле, ако би се постигао споразум, Београд би задржао ту своју ‘полугу’ кроз имплементацију, а пре признавања“, мишљења је Басуенер.

Све је ово разлог зашто, према његовом мишљењу, јесте потребна нека врста спољне обавезујуће силе како би се осигурало да Србија испуни свој део споразума, што подразумева пријем Косова у УН и неометање у процесу приступања у ЕУ и остале организације.

„То је највероватнији разлог за тако експлицитно обавезивање. Чини ми се да би се ЕУ укључила у ту интерпретативну, извршну улогу, с обзиром на то да ЕУ одлучује о чланству за обе земље, иако улога САД-а, која је до сада била кључна за Косоваре, остаје нејасна у том сценарију“, тврди Басуенер.

За Лоика Трегура (Loic Tregoures), професора политичких наука на универзитетима у Паризу и Лилу, Бриселски споразум из 2013. године је намерно написан тако да би га обе стране тумачиле по својој вољи, те сматра да ЕУ неће више поновити такав приступ.

„Пре свега, могу да замислим, на пример, да ће се споразумом експлицитно рећи да Србији неће бити дозвољено да се изјасни о процесу интеграције Косова, што је супротно правилу о једногласном одлучивању о питањима проширења“, каже за Радио Слободна Европа професор Трегур, који подсећа на неугодну позицију у којој се нашла ЕУ због спора Словеније и Хрватске око границе у Пиранском заливу и што ће се, сматра, највероватније дешавати између Хрватске и Србије.

„Можете замислити како би то изгледало да Србија има право гласа о процесу интеграције Косова“, подвлачи он.

Лоик Трегур (Loic Tregoures/Фото: Приватна архива)

Међународно инсистирање на легалном обавезивању, према Лоику Трегуру, представља јасну поруку да Србија мора да призна Косово и да ће се морати тога придржавати.

„Формулације ЕУ су написане на дипломатски начин, како би се покушавао сакрити ‘слон у соби’, односно то да ће Србија на крају морати да призна Косово ако жели да се интегрише у ЕУ“, тврди Трегур.

Према његовом мишљењу, обавезе ће важити како за Београд, тако и за Приштину. Француски професор тврди да правно обавезивање иде са „коначним и свеобухватним“, што, сматра, значи „споразум који има за циљ да ће једном и заувек, затворити ово поглавље, које се више неће отварати“.

Друга легална, али и политичка непознаница око будућег споразума тиче се примене и тога које ће бити кључно тело које ће просудити да ли се стране придржавају оног што су потписале. У постојећој ситуацији где Косово није међународно признати субјекат, оно неће бити у могућности да се евентуално обрати било којем међународном правосудном телу.

Званичници ЕУ су одбили да одговоре на ово питање РСЕ, правдајући се да не желе „да спекулишу око садржаја коначног споразума“.

Остали саговорници РСЕ се слажу у оцени како ЕУ верује да је од суштинског значаја да споразум подржи преосталих пет чланица Уније које нису признале косовску независност, јер у супротном, не постоје изгледи да тај споразум функционише.

Бод

Бодо Вебер (Bodo Weber/Фото: Весна Анџић/РФЕ/РЛ)

Бодо Вебер (Bodo Weber) из берлинског Већа за политику демократизације, који је добро упућен у процес дијалога, мишљења је да се у оним западним круговима који теже ка стварном, одрживом споразуму, размишљање мање односило на питање ко ће формирати тело које би било коначан ауторитет за тумачење финалног споразума. Уместо тога, каже, више се радило на томе како осмислити детаљан, дугорочни план имплементације који потписницима не оставља простора за маневрисање и манипулацију, те истовремено обезбеђује да се свеобухватна имплементација оконча пре него што Србија уђе у ЕУ.

„Законски обавезујући карактер споразума никада није довољна гаранција да се политички неће угрозити у будућности. Стога су политичке гаранције, засноване на политичким утицајима, увек једнако важне као и оне правне“, тврди Вебер.

Gjeraqina Tuhina

(Радио Слободна Европа, 1. 4. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s