Борис Јовановић: Зашто сам уличар

Зато што је ових дана лијепо бити уличар у Подгорици и у Београду… Зато што улица братими разбраћену браћу… Зато што је Подгорица Београд, а Београд Подгорица…

Зато што то није обична улица… Зато што ова улица постаје улица слободе… Зато што су уличари у кабинетима… Зато што су кабинети на улици… Зато што су уличари у кабинетима у кабинете дошли са улице… Зато што уличаре у кабинете није довела ова и оваква улица… Зато што је часно бити уличар на овој улици… Зато што је уличар важније звање од свих звања, знања и титула која су нас избацила на улицу… Зато што титулари морају да погну главу пред уличарима… Зато што ће ова улица истјерати ове који су дошли са улице… Зато што је улица слободе најважнија институција у уличној државици… Зато што су од свега направили улицу, а улици одузели слободу… Зато што је слобода могућа само на улици… Зато што ће слобода са улице процвјетати и замирисати свим улицама… Зато што је улица једино мјесто које нема везе са улицом…

Зато што је ових дана лијепо бити уличар у Подгорици и у Београду… Зато што улица братими разбраћену браћу… Зато што је Подгорица Београд, а Београд Подгорица… Зато што улица слободе ослобађа од напасника са улице…

Зато што је једино рат гори од оваквог мира… Зато што смо против уличних ратова… Зато што ово и није мир, већ нерат… Зато што сте додијали и Богу и људима… Зато што се и Бог и људи могу спознати на улици. Зато што је улица слободе право мјесто за сусрет са Богом и људима… Зато што су храбри уличари прави апостоли слободе… Зато што човјек мора бити човјек… Зато што постоји дивотна улична поезија… Зато што они уличари са овом улицом немају ништа… Зато што ови у кабинетима никада нијесу имали чуку да изађу на улицу… Зато што они који немају чуку по правилу немају ни образ..Зато што су чука и образ ових дана једино важни уличарима…

Зато што је грађанин човјек… Зато што је Србин човјек… Зато што је Црногорац човјек… Зато што је Србин грађанин… Зато што је Црногорац грађанин… Зато што нација нема ништа са овим… Зато што се улица бори за права свих нација… Зато што се нијесмо окупили због нација, већ због права…

Зато што је: може и горе била једина наша перспектива… Зато што су нас тако учили они дилбери којима је увијек било боље од нашег горе… Зато што је: има и горих, једини њихов успјех… Зато што су природне љепоте једине наше љепоте… Зато што су и природне љепоте продали за неприродне грозоте… Зато што ће неприродне грозоте ускоро постати наше природне љепоте…

Зато што никада нијесте били лијепи и паметни… Зато што сте постали млади тек кад сте остарили… Зато што су лични комплекси постали једина идеологија важе зликовачке стрховладе… Зато што сте подли, а мислите да сте паметни… Зато што је ваша памет најплића дубина наших плићака… Зато што лисице нијесу паметне него лукаве… Зато што је ваше лисичење неподношљиво и огавно… Зато што су вас учили подлости и лукавству да би вас опаметили… Зато што сте лисице, а не вукови… Зато што сте вуци лисичје ћуди… Зато што сте увијек у чопору… Зато што сте без чопора нико и ништа…

Зато што је подвијени реп симбол вашег јунаштва… Зато што је лисичја нарав знамен вашег чојства… Зато што је вучија глад слика вашег карактера… Зато што сте карактер претворили у растегљиву жваку… Зато што неодољиво подсјећате на ижвакану жваку… Зато што се све мијења, само ви трајете… Зато што је од свих трајања ваше политичко трајање најјадније и најпогубније… Зато што сте се често мијењали, али увијек на горе… Зато што ваш пад нема дна… Зато што је ваше морално дно постало наша егзистенцијална јама… Зато што сте нас гурнули у јаму да би ви остали у рупици…

Зато што је горе за вас увијек боље… Зато што је боље да нам буде горе… Зато што би нас и душмани више вољели… Зато што ћемо се од ваше љубави тешко опоравити… Зато што ћемо се од вас опоравити кад се опоравимо од живота који сте нам наметнули… Зато што смо сви скупа били много бољи док ви нијесте постали најбољи… Зато што су најгори постали најбољи…

Зато што сте нам украли најљепше године… Зато што су наше најљепше године постале наша ноћна мора… Зато што сте нас водили у изгубљене ратове… Зато што су ваше војсковође дезертери срама… Зато што вам је срам незастидан… Зато што и своје потомке учите да се диче сопственом срамотом… Зато што сте релативизовали апсолутно зло… Зато што је релативно све осим Твога апсолутизма… Зато што је Твој апсолутизам релативна ствар… Зато што је и наш живот релативан…

Зато што вам не желимо зло… Зато што само желимо да одете… Зато што желимо да одете тамо гдје су били и много бољи од вас… Зато што то мјесто нема везе са слободом…

Луди вјетар

Дунуло је ових дана. Изгледа да је продувало. Накривио се торањ. Постао је кривљи торањ. Јер крив је одувијек био. Не може ни вјетар у лудим временима бити ништа друго него луди вјетар…

„Вјетар” (Adrian Sommeling)

Ако им не може доакати памет, може лудост. Ако их не могу одувати вјетрови, могу луди вјетрови. Јер лудило које нас је снашло само луди вјетар ће одувати…

А дува. Баш дува. Луди вјетар носио кровове. Луди вјетар раскровио цркве. Луди вјетар чупао дрвеће. Луди вјетар раскорјенио народ. Луди вјетар ће однијети лудост. Раскровиће лудаке. Раскорјениће лудило. То може само луди вјетар…

Накривио се торањ који је јахао на лудом вјетру. Мало треба да се стровали у ништавило јер је у ништавилу и нарастао, јер је у ништавилу и постао торањ чија је висина показност лудог унижења. Луди вјетар се окренуо против лудила које га је створило. Тако то некако бива. И са лудим вјетровима и са кривим торњевима и са лудостима које је луди вјетар однекуд донио…

Донио их луди вјетар, па расијао лудо сјеме. А лудо сјеме у слуђеној земљици брзо улудо проклијало и пребрзо дало луди плод. Тако је то кад луди вјетрови засијавају, расијавају и слуђују.

Накривио се торањ над торњевима, а за њим се криве и колчеви и кочићи и све што је паду склоно, а луди вјетар дунуо. Исти онај луди вјетар који их је донио, однијеће их на свом црном лудом крилу…

Кад торањ над торњевима, кад криви торањ над торњевима под налетом лудог вјетра падне, пашће и колчеви над колчевима и колчићи за колчеве и прикивке за закивке којим је криви торањ прикован за земљицу којом дувају луди вјетрови…

А баш је дунуло. И неће се лако смирити. Опасан је, страшан је луди вјетар који ће одувати све оне којима је некада служио. Све оне црнотворце који су мислили да су зауздали луди вјетар. А нијесу. Џаба су се надали…

Кад луди вјетар може да ишчупа храст, како не би могао да обали торањ који је одвајкада крив, а који се све више криви. Па ваљда је храст и у слуђеној земљици снажнији, храбрији и трајнији од кривога торња који једном мора пасти јер је од почетка био крив. Ваљда је битнији храст и његов дубоки коријен од кривог торња без коријена… Ваљда је … Луди вјетар зна…

Кад луди вјетар може да раскрови кућу и богомољу и остави без крова и мученика и богомољца, како не би могао да обурда торањ који је увијек био крив, а сада је кривљи него што је био… Па зар је закуцани прибијени криви торањ важнији од раскровљеног мученика, од разбаштињеног богомолиоца кога су луди вјетрови оставили самог под небом… Ваљда није. То ваљда и луди вјетар зна…

Кад је луди вјетар донио лудило, ваљда ће луди вјетар лудило и да однесе далеко и занавијек у прапостојбину лудога вјетра и да оконча ову луду причу која и овако и онако није рођена да вјечно траје, а чини нам се да траје и дуже од вјечности…

Такви су луди вјетрови. Дођу ниоткуд, задувају ни због чега, стишају се одједном, нестану као да више никад неће настати, па се опет врате да одувају оно што су донијели. Да доврше започето, да раскују раскровљено, да саломе ишчупано, да обале накривљено, па опет да оду тамо одакле су дошли…

Јер, ово овако не може. Мора луди вјетар да опосли свој луди наум. Мора да продува, раздува, разида и поравна, да би све једном кренуло из почетка. Кад криви торањ падне, биће то страшан тресак од којег ће попадати многе капе, а и неке главе, јер лудост не зна за милост…

Не може ово овако. Нити ово може без лудога вјетра који нема намјеру да тек тако стане. Хоће луди вјетар да намири своје рачуне и да истјера своје лудило до краја не би ли тако задовољио неку своју луду правду. Дугују му изгледа сви они који су му завјештали себе још онда кад их је однекуд из неке затајне јазбине донио да учине све ово што су у лудилу учинили. А учинили су све што су могли. Но, мало су могли. Морали су више и морали су до краја. Морали су да све слуде и сваког излуде… Зато их је луди вјетар донио. Зато ће их и луди вјетар и однијети…

А кад луди вјетар продува своје, кад се освети онима који су му обећали све, а баш све му нијесу дали, задуваће неки нови вјетрови. Вјетрови који ће насијати ову слуђену земљицу сјеменом слободе, среће и части…

Колумне су објављене на сајту Феномени.ме

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s