Умут Узер: Од мултинационалне империје до националне државе – успон турског идентитета

Турски национализам и пантуркизам проф. др Умут Узер види као природну реакцију на панславизам 

Умут Узер (Фото: Данко Страхинић)

У четвртак 17. јануара 2019. године Институт за европске студије у Београду организовао је у својој библиотеци предавање др Умута Узера на тему ,,Од мултинационалне империје до националне државе: Успон турског идентитета“. Догађај је својим присуством уприличила и његова екселенција амбасадор Турске у Србији Танџу Билгич.

Др Умут Узер је професор на Техничком универзитету у Истанбулу и један је од најбољих познавалаца турског национализма. Проф. Узер је на самом почетку предавања представио своју најновију књигу под називом ,,Интелектуална историја турског национализма: између турског етницитета и исламског идентитета“ коју је издао Универзитет у Јути. Сам наслов ове књиге говори о изузетно занимљивом истраживачком пољу које Узер изучава, које је контроверзно и још увек недовољно познато турској и широј јавности.

Узер је најпре истакао да је национализам, као политичка и друштвена појава, и те како релевантан и данас, баш као што је то био у прошлости. Он сматра да су погрешне оцене неких аутора да је национализам нешто што су Европа и свет оставили иза себе, те да га треба врло пажљиво изучавати због импликација које у пракси изазива. Национализам, сматра Узер, има ,,два лица“: са једне стране, он је добри, одбрамбени механизам једне нације, док се, насупрот томе, он може претворити у расизам. Тиме је указао на чињеницу да национализам може и те како бити нешто позитивно, што опет изазива сумњу код великог броја савремених аутора. Професор Узер је сажето, али веома инспиративно, представио нека од својих основних запажања када је реч о турском национализму. Он турски национализам у модерном смислу речи везује за пропаст Османлијског царства и рађање турске државе 1922. године. Османлијско царство посматра као мултинационалну империју која се, пре свега, заснивала на верским принципима, у којој су у повлашћеном положају били сви муслимани, било да је реч о онима који су туранског, арапског или словенског порекла. Узер не негира постојање турског националног идентитета у османлијском добу, али сматра да је он био на маргинама османлијског друштва. На неки начин, зарад велике османлијске исламске империје, Турци су кроз векове запоставили и готово заборавили сопствени национални идентитет.

Стеван Гајић, Умут Узер и Миша Ђурковић (Фото: Данко Страхинић)

Узер истиче да су политички и академски моменат били кључни за ревитализацију турског национализма. Под политичким моментом подразумева пораз Османлијског царства у Балканским ратовима, губитак великог дела територије, настанак албанске државе и зачетке будућих арапских држава, али и својеврсну вестернизацију коју Турска доживљава са Ататурковим доласком на власт. На другој страни, академски моменат подразумева досељавање великог броја учених људи туранског порекла са различитих територија некадашњег Руског царства, који су на академском пољу учинили много корисних ствари за уобличавање модерног турског национализма и националног идентитета. Упечатљив је пример Исмаила Гаспиралија, кримског Татарина, који је био један од пионира идеје о модернизацији турског друштва. Узер је више пута нагласио да су турански народи са простора Крима, Татарстана и Кавказа у великој мери допринели консолидовању турског националног идентитета, додавши да у пантуркизму не види ништа начелно негативно, већ напротив, у њему види један природан процес за све туранске народе. Турски национализам и пантуркизам види као природну реакцију на панславизам, што је занимљива теза за коју се може рећи да је непознаница домаћој јавности.

Младотурски покрет не треба олако окарактерисати као искључиво националистички, објашњава професор. У самој Турској се још увек воде дебате о томе да ли је овај покрет био чисто националног карактера или не. Једно је сигурно – турски национализам се јавља у периоду деловања младотурака, мада су и неки други друштвени актери били његови носиоци (попут организација ,,Турска држава“, ,,Турско срце“ итд.). У сваком случају, Узер подвлачи да је турски национализам имао вестернистички карактер – он је подразумевао равноправност жена са мушкарцима, равноправност међу нацијама итд. Важну улогу у изградњи турског национализма имале су емоције усађене у турском народу према својој отаџбини, али и верска компонента, јер Узер види ислам као један од мобилизирајућих фактора у рату за турски национализам.

Стеван Гајић и Умут Узер (Фото: Данко Страхинић)

Наравно, процес изградње турског национализма је са собом носио бројне изазове. Иако је појам ,,Турчин“ коришћен још у VIII веку, османски идентитет (као шири идентитет) вековима је имао примат. Са пропашћу Османлијског царства губи се и османски идентитет, а лингвистичка и политичка јединственост постају кључни градивни елементи турског национализма. Расно питање је било актуелно током свих претходних деценија изградње и надградње турског идентитета. Тако је и даље присутна дебата о томе да ли су Турци припадници европске беле расе или припадају монголској азијатској групи народа.

Узер закључује да, премда су у Турској увек живели и Турци (по етничком основу) који су били немуслиманске вероисповести, они никада нису успели да постану Турци у политичком смислу. Томе свакако доприноси чињеница да они никада у Османлијском царству нису били равноправни са Турцима муслиманима.

Рајко Петровић, Институт за европске студије


ИЗМЕНА: Овај прилог је измењен 28. 1. 2019. – додате су фотографије Данка Страхинића.



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Теза о пантуркизму као природној реакцији на панславизам, не само да је непозната домаћој јавности, већ је и чињенично неутемељена. Пантуркизам никако није могао бити природна реакција на панславизам, с обзиром да је до појаве савременог пантуркизма дошло тек деценијама након замирања панславизма. Штавише, пантуркизам се начелно разликује од панславизма, јер то није просто идеја о неком братству туркијских народа и потреби њиховог зближавања, већ покушај Турака да присвоје све туркијско и наметну свој савремени идентитет свим туркијским народима. Дакле, турски панславизам има једну империјалистичку црту. Да је тако, видимо и из чињенице да турска војска узима за датум свог оснивања, не 1922, када је и основана, већ 209. пре н. е. – годину које је владар неког, наводно туркијског, племена, ступио на власт. Дотични је, наводно, касније створио неки вид (релативно) организоване војске, што неки у Турској схватају као почетак њихових оружаних снага. Све је то савршено бесмислено, разуме се, али доста нам говори.

    Што се тиче турског националног идентитета, и национализма, професор је у праву. До пред крај 19. века, ниједан припадних владајућег сталежа, нити становник било града, није себе сматрао Турчином. Чланови владајућег сталежа су били Османлије, а туркофоно градско становништво је присвојило ромејски етноним. Турцима су звали искључиво сеоско и номадско становништво Анатолије. Тек крајем 19. века почиње да се образују савремени турски национални идентитет и национализам. Од самог почетка, турски национализам је имао изразито пантуркијски, а самим тим, као што је већ поменуто, и империјалистички карактер.

    Зато туски национализам, иако донекле у сукобу с исламизмом, никако није тако безазлен како га професор представља.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s