Милош Ковић: Новогодишњи интервју

Преносимо новогодишњи интервју професора Милоша Ковића, дат администраторима његове Фејсбук странице

Милош Ковић у Великој Хочи

Поштовани професоре Ковићу, како се дошло на идеју да се организује студентска посета Косову и Метохији? Да ли је екскурзију организовао Филозофски факултет? Одељење за историју?

– На Универзитету у Београду, колико је мени познато, екскурзије на Косово и Метохију већ годинама организују Правни факултет, Учитељски факултет, Факултет политичких наука, али не и Филозофски факултет, од кога би се то, на основу његових традиција и наука које се на њему проучавају, најпре очекивало. То понешто говори о својеврсној кризи у коју је запала ова наша добра, стара, заједничка кућа. Одељење за историју је у тако жалосном стању да се добром вешћу може сматрати већ и то што није покушало да нас спречи да путујемо на Косово и Метохију.

Јер, ову екскурзију организовали су студенти историје. Они су осетили потребу да посете Косово и Метохију, они су пронашли превозника, направили план и позвали професоре да им се придруже. Одазвали су се, са мном, доценти др Маја Николић и др Небојша Шулетић. Тако смо имали стручњаке и за средњи и за нови век. Са нама је кренуло и неколико постдипломаца са Одељења за историју уметности, који су нам тумачили фреске и архитектуру наших средњовековних манастира и цркава. Са нама је било и неколико колега из института. Одзив студената је био изнад свих очекивања. Аутобус од преко педесет места био је попуњен за само неколико дана. За још петнаестак студената који су се такође пријавили, на жалост, нисмо имали места.

На Газиместану

Која места сте обишли том приликом и да ли су ваши студенти изразили жељу да опет посете Косово и Метохију?

– Унеколико сам променио првобитни план, додавши му посете Великој Хочи, Ораховцу, селу Бостане код Новог Брда. Хтео сам да студенти нешто науче о нашој духовности, историји и споменицима на Косову и Метохији, али и да се суоче са стварним светом у коме живе, да својим виде шта значи данас тамо живети, одрастати у гету, ван закона, бити свакодневно изложен претњама и насиљу. Зато сам им, када смо полазили, рекао да ће свако са Косова понети своје утиске, али да је једно сигурно – ово путовање никада неће заборавити.

Сваки покушај да испричам шта смо видели, кога смо срели и са ким смо разговарали, трајао би предуго за један интервју. У најкраћем, посетили смо манастир Бањску, потом Газиместан, па Грачаницу. Потом смо прешли у Косовско Поморавље, где смо посетили Ново Брдо, Бостане, да бисмо преноћили у манастиру Драганац. Следећег дана ујутру били смо у манастиру Зочиште, Великој Хочи, Ораховцу и Призрену. Преноћили смо у Светим Архангелима, ујутру стигли у Дечане, потом у Пећку патријаршију. У повратку смо посетили и Косовску Митровицу.

Ораховац

Студенти су, на крају, тражили да поново организујемо овакву екскурзију. Учинићемо то првом погодном приликом, вероватно већ на пролеће.

Како су вас дочекивали Косовци и Метохијци и какве су биле реакције ваших студената, посебно оних који су први пут на КиМ?

– То је однос међусобног препознавања и охрабрења. Срби који, упркос свему, остају и опстају на Косову и Метохији, опкољени су мржњом, затворени су у гето, али су у себи слободни и чврсти у одлуци да се не предају, да сведоче и истрају. Ми долазимо из размаженог, поколебаног света измишљених проблема и лажних невоља, морала и памети анестезираних медијима, заробљени и раслабљени празним, хедонистичким, материјалистичким филозофијама и животним стилом. Њима, који осећају и знају да их је ова држава напустила, потребан је сусрет и разговор са сународницима, којима могу да пренесу поруку о томе шта се на Косову и Метохији заиста догађа и зашто је важно сачувати Завет предака. Нама је потребно да све то чујемо и разумемо из прве руке, а не из медија. Већина нас носи у себи осећање стида, јер не чинимо довољно да бисмо прекинули ово срамотно стање и зато што живимо у земљи која је спремна да се одрекне својих грађана, уместо да учини све да би их одбранила и да би им помогла. Све су нас дирнули доброта и гостопримство владике Теодосија, игумана и братстава манастира Дечани, Драганац, Бањска, Зочиште, сестринстава Грачанице и Пећке патријаршије. Ипак, посебно су били емоционални сусрети и разговори са Живојином Ракочевићем у Грачаници, са професоркама гимназије у Ораховцу Оливером Радић, Јованом Баљошевић и Добрилом Витошевић. Тешко је речима описати оно што осетите када вас Јована Баљошевић води кроз Велику Хочу, заборављени, угрожени драгуљ српске културе, или када, пошто се напољу, чак ни у јединој улици која нам је ту преостала, више не може гласно говорити, у Цркви Успења Пресвете Богородице у Ораховцу, слушате Оливеру Радић како пева „Ораховцу башто рајска“, песму врлог Ораховчанина Гаврила Кујунџића.

Ораховац, Црква Успења

Да ли за тако кратко време може да се сагледа положај Срба на Косову и Метохији, и да ли се код њих најпре примети бол и патња или вера за опстанком на заветној земљи?

– Чак и кратак боравак на Косову и Метохији и разговор са људима неупоредиво су важнији од најбоље телевизијске репортаже или новинског текста. Ипак, нема сумње да се на Косову и Метохији мора дуже живети да би се у потпуности разумело оно што се тамо догађа. Вера и патња ту су нераздвојни. Србима на Косову и Метохији, нарочито јужно од Ибра, међутим, најтеже од свега пада осећање да их сопствена држава издаје и напушта. Тек у последњих неколико година код многих се осећа озбиљна посусталост. При томе, потребно је да се разуме да положај Срба није исти у свим срединама на Косову и Метохији. Није свеједно да ли живите у Ораховцу или Звечану, Грачаници или Митровици, Ранилугу или Лепосавићу.

Да ли мислите да управо та вера може и треба свима нама да буде подстицај и охрабрење у борби за опстанак КиМ у саставу Србије?

– Верујем да би управо на Косову и Метохији могло да отпочне буђење, отрежњење српског народа из вековног мамурлука. Ми смо данас доспели на ивицу провалије, јер коначно имамо власти спремне да изврше корекцију граница са „Косовом“ и да предају наше сународнике на Косову и Метохији Великој Албанији, са све Пећком патријаршијом, Дечанима, Грачаницом, Љевишком и свим осталим светињама. Ако се сада, на Косову не пренемо, после ће бити касно. На Косову и Метохији видите јасан доказ да је Косовски завет већи и јачи од свих искушења. Ту срећете добре, часне и честите људе који га дословно живе, који су спремни да за њега дају све. Потребно је само да се угледамо на њих, да будемо слободни и храбри као они. Остало ће, потом, доћи. То је пут у победе.

Пећка патријаршија

На студенте је посебан утисак оставило ваше обраћање на Газиместану једним средњовековним текстом? О чему је реч?

– Говорио сам им о необичној, шестовековној трајности Косовског завета, као једне од кључних идеја и порука српске историје. Мењао је имена и форме у различитим епохама, али је тако дуго остао суштински исти, што заиста подстиче на размишљање. Читао сам им делове из Слова о Кнезу Лазару патријарха Данила III, из којих се види да већ тада (1392-1393), у време Косовске битке, постоји уверење да су кнез Лазар и његови војници, „велики имали“, себе принели на свесну жртву, у име одрицања од варљивих материјалних вредности и опредељења за Царство Небеско, за добро свога „српског отечества“. Није било времена за све, али могао сам да им прочитам и епску песму Пропаст царства српскога коју је, по сведочењу Вука Караџића, у перо казивала нека „слепица из Гргуреваца“. Ту је, четири века касније, дословно иста порука о слободном, Косовском избору кнеза Лазара и његових војника: „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Живети и умрети за Небеско царство и небеску Правду – пре много векова Свети кнез Лазар и пре њега Свети Сава поставили су нам високе задатке. То је нашој историји дало хришћански, страдалнички и победнички смисао.

Милош Ковић на Газиместану

Одржали сте и предавање у Шилову крај Гњилана. Колико жива реч значи преосталим Србима?

– У Народној библиотеци „Јанко Веселиновић“ у Шилову говорио сам о стогодишњици Првог светског рата. У њему су Срби само од 1915. до 1918. прошли пут од потпуног слома до највеће победе. Четири царевине, које су 1914. изгледале тако моћно, до 1918. разбијене су у парампарчад. Народи који су 1914. били робље, 1918. стекли су слободу. Историја је, заиста, препуна поука. Сала је била препуна, млади људи су цело предавање престајали, питања су била изванредна. То је образован свет, који све прати и много боље од публике у Београду, Ваљеву или Крагујевцу разуме све што се догађа.

Да ли историја може да се разуме на прави начин без обиласка аутентичних локација, као на оваквим путовањима?

– Историја није кабинетска наука. Уколико је разведена од живота, настала искључиво у кабинетима, она је досадна, беживотна и бескорисна. Добар историчар мора да има сопствено животно искуство. Из њега се црпи инспирација, оно нам поставља права, суштинска питања. Путовање на Косово и Метохију није само сусрет са средњим веком, „златним добом“ српске историје. То је данас оно право, непосредно суочавање са историјом, у свој њеној драматичности, трагизму и непредвидивости.

Предавање у Шилову код Гњилана

Шта треба у овом тренутку да нам буде дужност и обавеза? На који начин свако од нас може да се бори за опстанак Косова и Метохије, и за опстанак Србије?

– Морамо прво да схватимо да не можемо да побегнемо од личне одговорности за оно што се догађа са нашом земљом и са нашим суграђанима на Косову и Метохији. Остаје да, потом, свако учини онолико колико је у његовој моћи. Ни мање, ни више. Решење је у акцији. То може да буде хуманитарна активност, или упорно настојање да у јавност продру чињенице о Косову и Метохији, које се, очигледно, крију и у српским и у западним медијима. Коначно, ту је политичка акција, јер мораћемо да спречимо највећу издају и срамоту у историји српског народа – намеру наших власти да се „разграниче“ са Косовом, српском историјом и голим разумом.

Високи Дечани

Како видите будуће односе Срба и Албанаца? Да ли ће Косово и Метохија остати део Србије?

– То ће, опет, зависити од нас. Баш као и 1389, слободна одлука, али и одговорност, само су на нама. Заслужићемо Косово ако будемо паметни и смели потомци својих врлих предака. Изгубићемо га ако будемо довољно глупи да поверујемо у пропаганду о ЕУ и САД као извору и утоци сваког морала, правде, истине и демократије. Не живимо крај историје и окончање НАТО хегемоније одавно се назире. Испратили смо одавде толика царства, од Османлија, преко Хабзбурговаца до Трећег Рајха. Видећемо крај и овоме. Морамо се спремати за тај тренутак. Заборавимо на политику етнички чистих територија, која нам је толико зла нанела. Последице етничких чишћења, пљачки и убистава не могу се узимати за „реално стање“. Злочини не застаревају. И на Косову људи морају да изнова науче да живе једни поред других, под заштитом закона, који мора да буде исти за све.

Текст и фотографије: ФБ страница Милош Ковић – Miloš Ković

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

8 replies

  1. Преко нам је потребна чистка, на скоро свим нивоима, а посебно на Универзитету, на коме заиста има квалитетних људи, попут нашег професора Ковића, али има и неописивих фукара и фосила из мрачног доба титоизма.

    Свиђа ми се

  2. Кажи ДА СРБИЈА неће да трпи западног окупатора и колонизатора, издајнике, компрадоре, експлоатацију, пљачку и понижавање.
    Кажи ДА СРБИЈА неће да се са самом собом разграничава нити да се “уз помоћ милосрдних анђела“ и албанских терориста и сепаратиста самоуништава и самопоништава.
    Кажи ДА СРБИЈА неће да паразитира као експлоатисана колонија и вегетира као гомила самопрезирућих кукавица и покорних идиота.
    Кажи ДА СРБИЈА неће да тупо и равнодушно робује никоме нити да историјски нестаје и малодушно изумире “у миру и стабилности“.
    Кажи ДА КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКА СРБИЈА хоће да живи слободарски, суверено, еманципаторски плодно и људски достојанствено своја на своме у вишенационалном богатству налазећи начина да се (од)брани кажњавајући терор, (ауто)шовинизам, сепаратизам, криминал, мултикорпорацијско и тајкунско уништавање домаћих фабрика и радничко-сељачке класе, распродају наших природних и генерацијама ствараних духовних и материјалних богатстава. Обнављајући антиимперијализам, антифашизам, народно-ослободилачку борбу, државотворност, свима доступно бесплатно образовање и здравство, домаћу снажну привреду кроз национализацију, изградњу и подруштвовљавање ресурса и праву могућност запошљавања у људски достојним условима живота СРБИЈА ЋЕ СЕ УСПРАВИТИ И ПОНОВО ПОНОСНО СТВАРАТИ СЛОБОДАРСКУ ИСТОРИЈУ.
    СМРТ ОКУПАЦИЈИ И ИЗДАЈИ – ЖИВЕЛА СЛОБОДНА СРБИЈА!

    Свиђа ми се

  3. Кажи НЕ ? Врло радо. И то не једанпут. Три пута кажем НЕ, али не демократском Западу, него црвеној банди која нам је под овом заставом са петокраком донела крв и мржњу, уништила сељачку и грађанску Србију (и Русију), и која се још 1928 год у Дрездену заложила за независно Косово.

    Свиђа ми се

  4. Одличан путопис и блистав потез студената, да са својим професорима посете Космет. Надам се, да ће овај пример да «зарази» не само студенте Београдског универзитета, већ и све нас, који нисмо равнодушни према судбини српског народа. А пре свега овде мислим на ђаке у доби од 14 до 18 година, да и они, у договору са својим наставницима (из Србије, Републике Српске, Црне Горе и Срби из расејања), крену пут Косова и Метрохија, како би сазнали, – не преко РТС-а или Пинка, – него из прве руке, како живе њихови вршњаци у Грачаници, Косовској Митровици и осталим гетима и резерватима, где их је сместила «међународна заједница». Најзад, зар и та деца нису будућност нашег народа?

    Свиђа ми се

  5. Титоизам је посадио корен тумора који је израстао на југу наше земље.

    Тито и његови српски „социјалистички“ изроди су камен око врата који српство вуче у понор.

    Свиђа ми се

  6. Ковић : „Није било времена за све, али могао сам да им прочитам и епску песму Пропаст царства српскога коју је, по сведочењу Вука Караџића, у перо казивала нека „слепица из Гргуреваца“. Ту је, четири века касније, дословно иста порука о слободном, Косовском избору кнеза Лазара и његових војника: „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Живети и умрети за Небеско царство и небеску Правду – пре много векова Свети кнез Лазар и пре њега Свети Сава поставили су нам високе задатке. То је нашој историји дало хришћански, страдалнички и победнички смисао.“

    Ако и Ковић тако , онда… , нема нам спаса … Опредељење за непостојећа царства оних у стадима , које слепци воде на пашу – забрињава , али када се за такву филозофију ‘опредељује’ и препоручује је српском народу један историчар , који мора да се бави фактима , подучава нашу децу , то је више од забринутости , то избезумљује народ , који очекује више од залуталих учитеља и вођа …
    П.С. Г. Ковић је срео , и помиње само тзв. ким-елиту – попове и учитеље . Где суВам обични људи , без титула…?

    Свиђа ми се

  7. @ако је тако , онда ништа…

    Факат је, драги мој, да бисте Ви данас носили фес и клицали Ердогану, или пак неком султану, да се Ваши преци нису држали вере, и дичили тиме што су део Христовог стада – нешто с чим се Ви, који сте подлегли духу титоистичког (не)времена, овде спрдате.

    Свиђа ми се

  8. ДА СМО НАЧИСТО
    Нећемо ни мало претерати ако кажемо да је неблагодарна, краткорочна, комунистичка, фабијанска, интермаријумска, бундистичко-бољшевичка бивша Југославија имала три антисрбска устава од 1946 до 1974. године, по којима се даје право народима и републикама на отцепљење.

    То је посебно истакнуто у првом „југословенском“ антисрбском уставу од 1946. године, у којем су омеђене југословенске републичке границе.

    Члан 1, дословно гласи:

    „Федеративна Народна Република Југославија је савезна држава републиканског облика, заједница равноправних народа, који су на основу права на самопредељење, укључујући право на отцепљење, изразили своју вољу да живе заједно у федеративној држави“.

    Члан 2, гласи:

    „Федеративну Народну Републику Југославију сачињавај: Народна Република Србија, Народна Република Хрватска, Народна Република Словенија, Народна Република Босна и Херцеговина, Народна република Македонија и Народна Република Црна Гора.
    Народна Република Србија има у свом саставу Аутономну покрајину Војводину и Аутономну косовско-метохијску област.“ (Види: Устав ФНРЈ -1946, „Службени лист ФНРЈ“, бр. 10-19469).

    Стање последњег Брозовог Устава из 1974. године у многим питањима било је неодређено и спорно. Набројано је шест федералних држава и две аутономне покрајине, које су од самог почетка биле диференциране републичким и покрајинским антагонизмима, са супротним националним тежњама, економским и политичким интересима. Броз је створио друге народе на србски рачун, омеђио њихове републичке и покрајинске границе.Ударио је темељ Хабзбургшком великохрватском и спољњем програму у Југославији, која је по свему личила на минијатурну Аустро-Угарску. Помоћу „српских“ полтрона-интернационалиста, бечко-берлинских марксиста баљезгара трајно је разбио и осакатио србски народ.

    Констатовали бисмо да је др Мирослав Свирчевић у току 2009. године дао најбољу оцену о Брозовом Уставу из 1974. године у једном одговору г. Грујићу, где дословно стоји:

    „Поштовани господине Грујићу, у уставноправној теорији и политичкој науци се сматра да је Устав од 1974. предвидео неки чудновати федерално-конфедерални тип државе с потпуном превагом конфедералних елемената. Оно што је најважније, савезни органи су били потпуно развлашћени а све најважније функције су биле пренете на републичке и покрајинске органе који су имали карактер правих државних институција. При
    свему томе, Србија је највише била оштећена (знамо због чега). Примена његових
    одредби директно је проузроковала општу ерозију југословенског друштва и крваве
    грађанске ратове на тлу бишве Југославије. Што се тиче Ваше примедбе, она би
    могла да буде основана ако би се Устав језички тумачио (а то тумачење није баш
    поуздано). Управо је Милошевићева власт инсистирала на тој врсти тумачења и
    због тога је била жестоко оптуживана за великосрпски хегемонизам комунистичког
    типа, и што је најважније, читав српски народ је стављен на стуб срама у
    западној пропагандној машинерији. Милошевићева неразумна политика је у великој
    мери погоршала ситуацију која се бар мало могла окренути у корист Срба након
    крајњег циља Устава од 1974 – нестанка Југославије. Милошевић је најпре
    поништио Устав од 1974. (што је било оправдано) на територији СР Србије,
    омогућивши јој да успостави власт „од Хоргоша до Драгаша“. С друге стране,
    Милошевић је бранио исти тај Устав када је Туђман поништио Србе као
    конститутиван народ у Хрватској. Све то је допринело да Срби буду доведени у
    бесмислену ситуацију што је продужавало конфузију. Но, ако бисте употребили
    циљно тј. телеолошко тумачење (тумачење норми у целини у складу с духом ставног
    система) добијате слику да су републике а не народи имали право на самоопредељење
    до отцепљења. Није битно које су речи били употребљене него је битан дух
    комплетног Устава. А он је онакав како је то проценила Бадинтерова комисија. Па
    ипак, посао још није завршен. После признања Косова потребно је још Војводини
    вратити државност…

    Посао ће бити завршен када се Војводини врати државност, баш онако како нам је амбасадор Цобел то нагласио пре неколико месеци. И то је суштина Устава од 1974. Нису важне употребљене речи, него дух и контекст…“ (Види: Мирослав Свирчевић, Британска политика према Југославији 1941-1944 – основни извор Устава СФРЈ из 1974, Из архиве НСПМ, 12.05.2009, НСПМ – 22. новембар 2012).

    Између осталог, поменули бисмо проф. др Јована Ђорђевића (1908-1989), масона-марксисту, Павловог и Брозовог експерта за „федералистичко уређење“, који је рођен у Београду у чиновничкој породици, која води порекло по оцу из Шабца а по мајци из Панчева. На Универзитет је ступио и то на Правни факултет 1927 а завршио 1931. године. Од краја 1931 до краја 1933 године провео је у Паризу, где је на правном факултету свршио докторат из јавног права. При повратку из Париза, крајем 1933, ступио је на одслужење војног рока у Крагујевцу. Кад је свршио војни рок, вратио се у
    Београд и запослио као преводилац у Министарству финансија. Крајем 1935 изабран је за доцента Правног факултета у Београду на катедри „Уставно и државно право“. У току 1938. године пријавио се на конкурс Рокфелерове научне фондације за годишњу стипендију у циљу научног усавршавања као “visiting professor”. На препоруку његових париских професора, Ситон Ватсона и г. Слободана Јовановића и на основу научних радова, изабран је као једини питомац из Југославије. Ђорђевић је у Енглеској провео 3 месеца 1938 године. У Сједињеним Америчким Државама провео је у току 1939 године 9 месеци. Предмет његовог изучавања је обухватао: амерички федерализам.
    Ђорђевић је у Енглеској, поглавито у Лондону, радио на упознавању енглеске политичке науке, на усавршавању језика и упознавању људи и прилика. А, нарочито, на испитивању шта се све у Енглеској писало о предмету који је био главни проблем његовог научног изучавања: о федерализму.

    Од његовог активног рада било је ово: одржао је по једно предавање у чувеној „Лондонској школи за економске и друштвене науке“ и на Оксфордском Универзитету. Тема је била Уставни развој Југославије и стање друштвених наука у нашој земљи.
    Да би се добро упознао са Енглеском и енглеском науком, на препоруку Ситон Ватсона, професора Лондонског Универзитета и саме Управе Рокфелерове задужбине, разговарао је у Лондону са многим научницима, професорима, високим чиновницима и посланицима. Тако је имао прилику да подуже разговара и са Атлијем о политичким приликама у свету, у Енглеској и Југославији.

    Што се тиче проф. Ђорђевића, он је у Београду био познат као левичар у структури предратног колонијалног, монархистичко-масонског естаблишмента и као
    уставотворац у послератној Брозовој хабсбургшкој, републиканској, национал-социјалистичкој, великохрватској, интермаријумској, фабијанској,
    бундистичкој и бољшевичкој Југославији, која је постојала према речима Ота Хабсбурга
    само као фикција – “…either Croats or Serbs or Mecedonians, but they are no longer Yugoslav. The fiction has disappeared…” (Види: Gene H. Hogberg, Otto von Habsburg, man with a mission – A leading European Parliamentarian speaks out on the dangers and challenges confrontiung Europe today, Plain Truth – A magazine of understanding, Pasadena, California, USA,, March 1984, p. 11).

    Такође, имајући на уму, да је Броз учланио федералну државу Хрватску (Croatia) и федералну државу Словенију (Slovenia) у Хабсбургшку заједницу Алпе Адрија, која је формирана 1978. године – “Unigue Alpe Adria Community crosses Europe’s political divide, incorporating regions of EC countries Italy and West Germany; states of neutral Austria; rebuplics of nonaligned Yugoslavia; and counties of Hungary, which is part of COMECON…

    It is in this region that the Alpe Adria Community was founded nine years ago, in 1978. It is an axample, says a brochure promoting the organization, ‘of how, in Europe, gegions of different nationalities, but united by their cultural identities and common problems, have undertaken to work together’…( Види: Gene H. Hogberg, Europe: “The Great Market”, The Plain Truth – A magazine of understanding, Pasadena, California, USA, October 1987, p. 24/26).

    С обзиром и на то, да је проф. др Јован Ђорђевић, Рокфелеров стипендиста, био аутор између осталог и „Организационог питања Комунистичке Партије Југославије“ на којем је радио по извесним информацијама уочи и у току Другог светског рата, где дословно стоји:

    „ Шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну ћелију…

    На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве Партије)…

    Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

    Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:

    Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:

    За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
    За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
    За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
    За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
    За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну
    Гору.
    За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за
    Босну и Херцеговину.
    За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за
    Војводину.
    За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за
    Косово и Метохију.

    Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“ ( Види: Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, Издање
    Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, Београд.
    1943).

    У овом контексту напоменули бисмо да се комунистички програм у Југославији у односу на србски народ као целину, у потпуности поклапао са фабијанским, бундистичко-бољшевичким и Брозовим Хабсбургшким, интермаријумским, великохрватским национал-социјалистичким програмом, што сведочи између осталог и Четврта конференција Комунистичке Партије Југославије, где дословно стоји:

    „ПИСМА ЦК КПЈ ПОКРАЈИНСКИМ КОМИТЕТИМА ЗА ХРВАТСКУ И ДАЛМАЦИЈУ О УКЉУЧИВАНЈУ БАЊАЛУЧКЕ И НЕКИХ ДРУГИХ ПАРТИЈСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У КП ХРВАТСКЕ

    5. фебруар 1935. „Драги другови! IV Конференција наше партије донијела је између осталих, веома важну одлуку о реорганизацији наше партије, односно оснивању комунистичких партија Хрватске и Словеније…

    Питање разграничења. У КП Словеније ући ће организације на територију наставаном Словенцима у Југославији, тј. на територију данашњег ПК Словеније. У КП Хрватске ући ће све организације у Хрватској и Славонији, укључујући Вуковар и Винковце, затим све организације у Далмацији, укључивши Дубровник, и напокон Бањалука, Ливно, Дувно, десна обала Херцеговине искључујући Мостар, тј. западне области Босне и Херцеговине, насељене хрватским становништвом, које граничи са Далмацијом. Ако евентуално накнадно искрсне питање припадности којег мјеста односно организације у тим пограничним областима ЦК КПЈ ће донијети специјално рјешење о томе…“ (Види: Зборник Хисторијског института Славоније, бр. 10, 1973; према: У. Даниловић, Сјећања, II, На партијском раду у Босни и Херцеговини, приредио: З. Антоние, Београд, 1987, 200—202).

    У овом контексту није без интереса да поменемо, да је београдска-јосипградска „Политика“ од јула месеца 1972. године објавила чланак Д. Рибникара под насловом „После откривања непријатељске групе у Београду…“, где стоји:

    „После откривања непријатељске групе у Београду Запљењено више стотина летака – Слободан Суботић и Радисав Мићић у притвору, поднесена кривична пријава против још пет лица…

    Објавили смо већ информацију да је у Београду откривена непријатељска група екстремних националиста. Додали смо да је, по подацима из обично добро обавештених извора, ова група штампала и растурала летке непријатељске садржине. Коначно, написали смо и да су притворена два лица: адвокат Слободан Суботић и Радисав Мићић, за кога смо јуче сазнали да је инжењер електротехнике. У Мићићевом стану је, нејвероватније организовано умножавање летака.

    Иако су органи државне безбедонсти запленили више стотина различитих летака нађених у канцеларији адвоката Суботића и стану инжењера Мицића, успели смо да – не ометајући истрагу, – доспемо до ових материјала. Леци су различити по тематици, неки су дугачки по десет густо куцаних страна, а неки не прелазе двадесетак редова. Сви. без изузетка, упућени су српском народу…

    Најперфидније је, нема сумње, срочен летак „промена Устава“. У њему се каже да је у дебати о најновијим уставним амандманима одржан и симпозијум стручњака за уставно право у Новом Саду и састанак на Правном факултету у Београду. Из ових излагања изабрани су – као типични – добро познати ставови професора др Михајла Ђурића, који су, по објављивању у „Аналима Правног факултета“, у јавности јасно оцењени као
    шовинистички. У истом летку има и неколико цитата из излагања Косте Чавошког и
    др Стевана Врачара, пажљиво одабраних да би одговорили сврси овог летка – да у
    Југославији влада један хаотичан неуставан поредак, у коме су Срби обесправљени (!)…“ (Види: Д. Рибникар, После откривања непријатељске групе у Београду, „Политика“, Београд, 12. јул 1972).

    Цитирали бисмо још један чланак који је објављен у загребачком „Вјеснику у сриједу“ под насловом „Адвокату Суботићу 14 мјесеци затвора“, где дословно стоји:

    „Адвокату Суботићу 14 мјесеци затвора

    Кривично вијеће београдског Окружног суда изрекло је прије неколико дана пресуду адвокату Слободану Суботићу од 14 мјесециу затвора због кривичног дјела непријатељске пропаганде извршеног помагањем. Слободан Суботић, бивши предсједник Адвокатске коморе Србије, како је тијеком претреса доказано, помагао је осталим оптуженима, Јовану Зубовићу и Радисаву Мичићу у вршењу непријатељскњ пропаганде. У Суботићевој канцеларији пронађен је летак „Српско име и српски језик“ непријатељског садржаја, који је, како је утвршђено, писан на Суботићевом писаћем строју. Суботић је такођер новчано помагао Зубовићу у штампању књига националистичког садржаја „Србија у прошлости“ и „Крајина и Крајишници“. Другооптужени проф. Јован Зубовић осуђен је на двије године затвора увјетно, а трећеоптужени Радисав Мичић на годину дана строгог затвора“ (Види: Вјесник у сриједу, Загреб, 12. VII 1972).

    Ни после незапамћених злочина и геноцида у усташкој „Независној Држави Хрватској“ над србским народом од 1941 до 1945. године инфантилни „српски“ комунисти-интернационалисти, бечко-берлински марксисти баљезгари нису одустали од спровођења антисрбског, фабијанског , бундистичко-бољшевичког, интермаријумског, великохрватског и Хабсбургшког бечко-берлинског програма.

    Међутим, а шта смо могли и очекивати од Јосипа Броза Тита, самопроглашеног „маршала“, међународног агента, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког
    витеза, каноника цркве св. Јеролима у Риму, аустро-угарског каплара из хрватског села
    Клањца, који сада труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јоспграду у Србији, где му се и данас клањају „српски“ интернационалисти, ренегати и полтрони на срамоту јуначке Србије и нашег несрећног србског народа. Није их брига што је свео Србе у бившој Југославији на ниво Курда, а Србију на ниво Палестине…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s