Милош Милојевић: Вечери београдске антиполитике

На крају остаје питање: треба ли се прикључити опозиционим активностима нејасне садржине и усмерења? Одговор је – наравно

Српска застава на протесту „Стоп крвавим кошуљама“ у Београду, 8. децембра 2018. (Фото: M. M.)

У Београду је прошле суботе, 8. децембра, кроз централне градске улице, прошла протестна шетња. Неколико хиљада грађана, можда пет–шест хиљада, можда и десет како извештавају опозицији наклоњени медији окупило се прво на Платоу испред Филозофског факултета, одслушало кратко обраћање глумца Бранислава Трифуновића – које је, верујем услед проблематичног озвучења, било прилично тешко чути – а онда су се упутили даље, преко Трга републике кроз шљаштећи, претпразнични центар града.

Протест, назван помало морбидно, помало патетично „Стоп крвавим кошуљама“ организатори су одредили као „грађански“, без политичких обележја или говоранција. То је, уистину и био, и у том смислу је и успео. Више хиљада људи је изразило своју солидарност са жртвама политичког насиља а посебно са Борком Стефановићем и другима који су мучки и брутално нападнути у Крушевцу половином овог месеца.

Подоста сам вагао да ли да одем на овај протест. Снажно средство одвраћања био је списак говорника који су објавили организатори – поред Бранислава Трифуновића, коме се осим гротескно пренадуване граџанштине не може много шта замерити, најављени су и глумица Мирјана Карановић и кошаркашки тренер Душко Вујошевић. Обоје посведочени у јавности као успешни у својим професијама но, што је у овој ствари важније, као дрчни политички егзибиционисти, титоистичке, југоносталгичарске и последично антисрпске оријентације.

Међутим, тас дужности је превагнуо у односу на тас (не)симпатија и тако сам се обрео, наречене децембарске вечери испред Филозофског факултета, подаље од Његоша, код оног степеништа које води у Кнез Михаилову.

Као што рекох, као шетња солидарности окупљање јесте успело, но као протест бојим се да није. И верујем да је ово важно уочити како се не би целој ствари придало значење које нема а опозиционари самострмекнули у помрачину самозаваравања. Можемо наговестити да се ствари већ крећу у правцу самозаваравања – процене окупљених доживљавају инфлаторни раст а већ за данас најављен је нови протест. Шта је уопште представљао онај протест од прошле недеље?

Протест „Стоп крвавим кошуљама“, Београд, 8. децембар 2018. (Фото: Фонет/Марија Ђоковић)

Предузетни народ Сједињених Држава, познато је, од свега уме да направи бизнис. Тако да постоји читава једна индустрија поновног креирања историјских догађаја – ту су оружја, оруђа, костими, кулисе, мостови, амбари и раскрснице који као јаје јајету личе на оне где су – то је најчешћа тема – снаге одмеравали северњачки и јужњачки војници. Очито да у ситој нацији чија је економија заснована на услугама мањка узбуђења.

Чини ми се да се нешто слично десило у суботу. Извесна, подношљива и одмерена доза политичког узбуђења била је, изгледа и суботњи „свети грал“ окупљених. Неколико пута у врло кратком временском периоду имао сам прилике да чујем од сашетача, углавном средовечне господе и још више госпођа, како све много личи на „деведесетшесту/седму“, односно ондашње вишемесечне протесте поводом изигравања изборних резултата. Није средишњи проблем у томе што осим по ниској температури контекст врло мало подсећа на протесте одржане после локалних избора пре двадесетак година. Прво, тадашњи демонстранти имали су јасно артикулисани политички циљ. Хтели су верификацију изборних резултата односно да мандати у градским скупштинама припадну оним људима које су изабрали. Друго, они су могли да рачунају на, иако одгођену и у почетку стидљиву, подршку западне моћи. Сада би, из бројних разлога (овде), да окупљени буду растерани картечом, као у ноторном масакру код цркве Светог Рока, можда уследио прекорни „твит“ Јоханеса Хана. А можда и не би.

Иако су организатори протеста некако успели да у задњи час ескивирају хитац који су сами ка себи испалили непромишљеним избором говорника други хитац, нажалост није мимоишао хрому опозициону ногу.

У питању је хитац носталгичарске антиполитике, пабирчење елемената формативних искустава који са садашњом ситуацијом имају мало везе. Када су совјетски руководиоци имали прилике да се упознају са својим новим кубанским друговима груди им је надимао осећај како све то неодољиво подсећа на њихову младост и револуционарне јурише на које су заборавили седећи заваљени у комесарске фотеље. Осећали су се подмлађено и поново пробуђеног револуционарног жара, сведочили су касније. Међутим, иако су понекад фетишизовали револуционарну иконографију ову глобалним интригантима носталгија није мутила практично расуђивање. Они нису, негде на пропланку код Хаване, међу суптропским палмама градили реплику Зимског дворца да се мало поинграју. Напротив, увек су били спремни и вољни да поставе суштинско политичко питање – питање власти.

Када хитац носталгичне фетишизације протеста погоди опозиционо ткиво сва је прилика да се оно затрује гангреном антиполитике. Опори задах те гангрене осећа се у, на пример, недавној изјави једног од лидера Савеза за Србију Драгана Ђиласа у којој каже да је суботњи протест „против свега лошег у друштву“.

Та гангрена је опасна ствар. Она може да парализује опозицију. Може и да је тривијализује, учини нерелевантном и на крају тихо угаси. Можда брутално антиопозиционо насиље никада неће ни бити потребно. Уосталом, међу окупљенима је било подоста – а усудићу се да проценим да је реч о претежном броју – антиполитичких гласача који су став „против свега у друштву“ артикулисали гласајући редом за Доста је било Саше Радуловића, заштитника грађана Сашу Јанковића (али не и за политичког лидера Сашу Јанковића који је крајње непопуларан) или, на истим изборима, Луку Максимовића (тј. Белог Прелетачевића) и на крају на овогодишњим београдским изборима за иницијативу „Не давимо Београд“. Серија опредељења која је са собом носила добро узбуђење, енергију јефтине рејв журке и „хајп“ самоправедништва проистеклог из уверења да сте све прозрели а да вас истовремено нико не разуме.

Бити против свих значи, у коначници, не опредељивати се. Што, последично, значи не поставити кључно малочас споменуто питање власти.

Додуше, у Србији ово питање разрешио је Александар Вучић оног тренутка када је постао вођ највеће српске политичке странке. Он тој власти пружа легитимитет: његово утемељење је непрекинута серија изборних победа. Он влада у врло дословном и прецизном значењу те речи – доноси политичке одлуке (или како се то у савременијем жаргону каже „креира политике“), вага, премерава и опредељује. Када су посреди унутрашње ствари има још једно преимућство – отвара теме о којима ће се уопште доносити одлуке. Пошто је у његовим рукама владање напредњачка политичка скупина и добар део јавности који она представља неоптерећени могу да се посвете управљању, вођењу оних послова који не изизкују никакав изворни политички легитимитет.

Чињеница да је Вучић разрешио питање власти нама омогућава да разрешимо један тобожњи парадокс – како СНС под својим свемоћним крилом успева да одржи наизглед непомирљиву мешавину покрета, странчица и личности. Све је то симулакрум, парада лишена унутрашњег смисла. Питање визије је решено па представа може несметано да тече.

Чини ми се да опозиција не само да још увек није у прилици да постави питање власти но није довољно смела (или вољна?) ни да постави питање визије. Зашто је то тако?

Правац који је задао Вучић представља статус кво српске политике. Ако опозиција настоји да његову власт оспори она мора да тај статус кво преиспита. А то подразумева да мора да се опредељује – у ком правцу и на којим тачкама тај статус кво хоће и може да наруши. Један пример: да ли је потребно искочити из бриселских шина или је тим шинама потребно још брже и посвећеније ићи. То је једно, доста важно, питање на које се мора дати политички одговор без вавузела, пиштаљки и добоша.

Милош Милојевић

Но, нарушавање Вучићеве парадигме а не само критиковање управљања које изводе он и његови значи истовремено и почетак унутаропозиционог разврставања и опредељивања. Искорак из једног стања пасивности где је супротстављање Вучићу саморазумљива ствар у стање несигурности и можда почетак унутаропозициог сучељавања. Јер различите визије постоје и мање-више су артикулисане. Нека ће на крају да изађе као победник, друга ће претрпети срамоту пораза. Таворење у Вучићевој парадигми, која ако се прекид косовских преговора покаже као далекосежнији него што многи очекују, може се са опозиционе тачке гледишта стога разумети и као разборито решење. Pax Vucicica можда ће бити неологизам за који ћемо посегнути да објаснимо дуготрајан период политичке безидејне колотечине.

Ако је тако, бојим се да ће опозиционари још дуго постављати једно претполитичко питање: докле мислите да нас бијете.

И док неки наредни опозиционар буде тонуо у пределе несвесног, опаучен неким тупим предметом у пределу главе можда ће му се као химера указати пред очима лик председника који одговара – „Па докле хоћу“.

Апендикс

На крају остаје питање: треба ли се прикључити опозиционим активностима нејасне садржине и усмерења? Одговор је – наравно.

Ако је политичка енергија дифузно разливена без јасне концентрације и недвосмисленог правца онда и удаљени капилар може да генерише импулс који ће на целину имати снажније дејство но у другим приликама.

Ако опозиционари не знају за шта су и за шта протестују онда сви можемо да протестујемо за шта год хоћемо! Дошла су времена пребројавања. Зато, ако вам је при руци узмите српски барјак и прошетајте до центра Београда.

Advertisements


Категорије:Позови М. М. ради колумне

Ознаке:, ,

6 replies

  1. Izbori u Srbiji su uvek izbori manjeg zla, time se, malo po malo, zlo uvecava!

    Свиђа ми се

  2. @ Komentar je obrisan: Ех, да је увек избор мањег зла, још би било добро. Али понекад изаберемо веће зло, мислећи да је мање. Невоља је у томе што смо често у заблуди.

    Свиђа ми се

  3. @Razlog za brigu
    Izborom izmedju dva zla, jednaka ili nejednaka, zlo postaje stvar dobrovoljnog izbora i „mudrosti“ odmeravanja sta je „dobro“, ovo ili ono zlo.Tu vise nema ni dobrog ni mudrosti.

    Свиђа ми се

  4. @ Komentar je obrisan: Да, али приликом бирања ми мислимо да смо изабрали добро, а не зло. И увек смо после избора оптимисти, а ретко песимисти. Додуше, има и оних који су песимисти на изборима. Они обично не бирају никога – бели листићи.

    Свиђа ми се

  5. @Razlog za brigu
    U Srbiji niko ne misli da je izabrao dobro, u Srbiji se uvek bira zlo, jasno i svesno, opravdano sa „nisu ni oni, ali…“ ,“jesu oni bili vlast, ali…“. I, postoji stranacka vojska koja bira „dobro“, ali u smislu „dobro za mene“.

    Свиђа ми се

  6. …од два зла ја изабрах оба…колико се сећам ово је мисао Бране Црнчевића.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s