Часлав Копривица: Шта после слома Вучићеве косовске политике

После краја политике „снажни“ (само) док уступамо

Часлав Д. Копривица

Српске власти су месецима уназад поручивале: „Са Србијом се сада другачије разговара“, „Србија је много снажнија“, „На Западу су спремни да саслушају мишљење Србија“. Ако је заиста тако, и ако „власти“ косметских Албанаца ништа не раде без претходног договора са Западом, пре свега с Американцима – што, исправно, понављају наше власти, како то да су ови недавно фактички забранили трговину између Косова и Метохије и остатка на Западу „уважене“ Србије? Притом је јасно – и у Приштини и у престоницама Запада – да ова мера није толико уперена против економских интереса Србије колико доводи у питање сам опстанак косметских Срба на својем завичају. Дакле, Албанци и Запад су нас, у већ традиционално уцењивачком маниру, довели у ситуацију да бирамо између опстанка Срба на КиМ и (какве-такве) легитимне одбране српских државних интереса на КиМ. Они који су током недавног понижења столећа Србије у Паризу, „пред 20–25 сведока“, како нам рече председник, рекли како су „Срби велики народ“, спремни су да, не трепнувши, државу тог народа убрзо поново доведу у болно понижавајућу позицију. Очигледно је, дакле, да не стојимо ни близу тако добро као што су то наше власти доскора процењивале – „доскора“, јер им је ваљда сада јасно да је Запад према нама суштински и даље ПОДЈЕДНАКО бескрупулозан и агресиван као 1999. и 2008. Наше скорашње дипломатске успехе у борби за КиМ, неспорне и вредне похвале, западњачки отимачи Космета схватили су као своје мале поразе, и зато су решили да нам се одмах освете – не директно, већ преко својих пријатеља на терену: наркодилера и трговаца људским (српским) органима, које они зову „косовске власти“.

После избијања последње кризе председник је, с правом, приметио да су „косовске власти“ преговоре са Србијом схватиле као праволинијски процес признавања њихове „независности“, а не као праве преговоре, чији исход није унапред познат и одлучен. На страну што је председник Србије, неовлашћено и противуставно, одлучио да ти преговори треба да се окончају исходом који излази изван оквира Устава и Резолуције 1244, према којем су Косова и Метохија целовито и недељиво део Србије, због чега не долази у обзир никакво ново повлачење граница у облику тзв. „разграничења“ (Србије са самом собом), којим би се лавовски део српске Покрајине бесповратно даровао Великој Албанији. А сада је постало и јасно – тачније, макар сада, јер, за разлику од високих српских чиновника, има нас којима је то све време било очигледно – да не само „косовске власти“ него и Запад сматра да бриселски „преговори“ морају да се заврше српским признањем „Косова“, у границама које су солидарно одредили и потврдили српски и југословенски комунисти и НАТО-бомбардери. Правих преговора током њихове вишегодишње бриселске инсценације никада није било, а тај трагикомични игроказ, најозбиљнијих посљедица по Србију и косметске Србе, трајао је само док је Србија постепено одустајала од разних нивоа и манифестација своје суверености на КиМ. А када су наше власти – због 10% илегалне „царине“, а не, рецимо, због 5 година онемогућавања Заједнице српских општина, унутар, наглашавамо, „косовског“ „правног“ система – решиле да због најновије дрскости ратног злочинца Рамуша само одгоде наставак „преговора“, суочиле су се, бруталније него раније, са правим и непромењеним ставом Запада: признајте Косово, а онда ћемо видети шта ћемо с вама. Чак се ни нечасна трампа Косово за чланство у ЕУ не ставља у изглед. Уосталом, већ има гласова на Западу да после „решења“ „косовског питања“ на ред долази „проблем“ Српске, претпостављамо с намјером да (поново) уцењена Србија дâ допринос њеном институционалном гушењу. Привид преговора повезан је с привидом наше, на „кооперативности“ са Западом засноване „снаге“ – у који су наше власти, у својој нарцисоидној конструкцији, нажалост поверовале, а читаво уображење било је потхрањивано нашом политиком пузајућeга признавања „косовске“ независности. Но одавно је прошло крајње време да српске власти схвате у каквој међународној реалности живимо, да Запад према нама од 1999. „ни за јоту“ није променио непријатељске циљеве, те да зато темељито преиспитају бриселске „преговоре“ и усредсреде се на одбрану остатака од суверености Србије на КиМ које досад још, на тадићевско-јеремићевском трагу, не стигоше да предају.

Часлав Д. Копривица, Факултет политичких наука, Београд

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 1. 12. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

3 replies

  1. Г. Часлав Копривица треба да се бави политиком и да нас спасе!
    И да нам у српско окриље врати родну Црну Гору!
    Од писања слаба вајда.

    Свиђа ми се

  2. Caslav je jedan od retkih paznje vrednih autora (i prevodilaca) u oblasti filozofije i po kvalitetu rada i po kvantitetu.Medjutim, u sferi politike, njegova retorika je isuvise natopljena „srpstvom“ i „identitetskim“, a premalo povezana sa gradjanskim i indivudalnim.Kao neko ko nema srpski identitet, ne moram se osetiti pozvanim takvom retorikom.Ali, kao gradjanin ove drzave, moja je zakonska obaveza i moralna duznost da je branim, jer time branim, ne svoj „identitet“ kao pripadnistvo necemu (naciji, veri, zvezdinim navijacima), vec naprotiv, kao svoju individualnost koja nema identitet van svog pristanka, ali ima obaveze i duznosti kao i sve druge individue, bas zato sto smo svi individue.Braneci KiM, ne brani se srpstvo, vec univerzalno, i to kao pravo svake drzave na suverenitet i teritorijalni integritet, i kao univerzalno pravo svakog pojedinca da o sebi i svojoj drzavi suvereno odlucuje, a ne da se iznad njega i njegove drzave nalazi volja jedne sile.Srbiji nije potrebno ujedinjenje sa Srpskom, vec kontrola nad celom BiH (vec sada BiH mora da glasa stalno na istoj strani kao i Srbija) koja se moze ostvariti kroz federalno uredjenje.Umesto stvaranja jedne drzave, bolja je kontrola dve.Uz razvoj ekonomskih veza i politicku podrsku protiv hrvatskog entiteta, BiH se lako moze pretvoriti u saveznika.Isto vazi i za CG.Ona je suvise dugo drzava da bi se utapala u Srbiju i onda ponovo vracala svoju drzavnost, pocevsi od prica o tome da li je na zastavi plava ili plavetna.Srbija sutra moze da ima ratnu mornaticu u CG, a da CG bude suverena drzava.Srbija nema ozbiljnih sporova sa Rumunijom (jednog dana mozemo posredovati izmedju RUS i RUM u pogledu Moldavije) i Bugarskom, BiH lako moze biti pod srpskom kontrolom, sa CG,MAK, Grckom imamo istog neprijatelja, albanski ekspanzionizam.Dakle, vrlo lako se stvari mogu preokrenuti, a svi susedi biti pretvoreni u saveznike.Moramo se odreci ideje ujedinjenja (u velikoj meri natopljene „identitetskim“) i okrenuti ideji ujedinjenja interesa i principa (npr. odbrane suvereniteta i teritorijalnog integriteta, odbrane od albanskog ekspanzionizma).Uslov za to su gradjanske drzave u kojima je pravo iznad politicke moci, a gradjani iznad svega pojedinci jednaki pred zakonom.Tada nece biti vazno da li je Zinedin Zidan Alzirac, musliman, ako nam donese titulu prvaka sveta kao gradjanin Srbije.

    Свиђа ми се

  3. Лош је савет Копривице да се “наше“ власти “усредсреде на одбрану остатака од суверености Србије на КиМ“. Филозофија и политика ангажовања треба да иде у смеру да је Космет покрајина Србије. Ако је Космет био саставни део Србије и за време реал-социјалистичке Југославије, треба да остане и данас и сутра.
    ЖИВЕЛА СУВЕРЕНА СРБИЈА!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s