Јован Пјешчић: Копитар заслужује споменик, али негде другде

Копитар је обављао послове цензора словенских књига, те је разумно препоставити да је као и сваки други цензор у било које друго време савршено добро знао циљеве Хабзбуршке монархије према Србима

Јернеј Копитар

У службеном листу Града Београда број 93 из 2018. године објављена је одлука о подизању споменика Јернеју Копитару, на основу међународног реципроцитета, будући да је у Љубљани постављен споменик Вуку Караџићу. Споменик Јернеју Копитару који се намерава поставити, поклон је Града Љубљане.

Поклону се у зубе не гледа и хвала Љубљани на намераваном поклону. Чврсто верујем да су представници Београда донели поменуту одлуку у исправном убеђењу да је у интересу српског народа складан однос са Словенцима. Али ту брига о српском националном интересу престаје, јер како кажу ђаво лежи у детаљима, а овде је битан детаљ – ко је био Јернеј Копитар. Додуше, тај детаљ не би био битан да је реч о личности која није имала контакта са српским народом или да његов рад није утицао на Србе, попут азербејџанског композитора Узеир Хаџибејли коме је подигнута биста у Новом Саду или казашком песнику Жамбалу Жамбајеву чија се биста налази у Београду.

Напротив, Бартоломеј Јернеј Копитар (рођен у Репње код Водица у Горњој Крајини, Словенија, 21. август 1780. године – Беч, 11. август 1844. године) био је образован и свестран полиглота, који је свој радни век провео као цензор словенских (читај: претежно српских, прим. аут.) књига у Бечу, а касније и скриптор дворске библиотеке.

Сажето посматрано, на позицији цензора Јернеј Копитар:

1) Сазнаје за Вука Караџића, интелигентног али нешколованог српског прогнаника, који по пропасти Првог српског устанка долази право у Беч (не у неко мање насеље у Јужној Угарској) и то без знања немачког језика. Сазнање се дешава када Копитар као цензор oдбија објављивање дела Вука Караџића које говори о пропасти српског устанка;

2) Први контактира Вука са идејама о реформи и увођењу ,,народног језика“, упућујући га константно на Вуковог претходника по делу Саву Мркаља, односно наговара га да се бави нечим што је већ покушао са већим бројем других Срба;

3) Налази Вуку место за живот у Бечу, где се Вук заљубљује у ћерку власнице стана који изнајмљује, да би се венчао том девојком у римокатоличкој цркви. На венчању се Вук унијати, а Јернеј Копитар му кумује.

4) Наредних тридесет година Копитар и Караџић настављају заједнички рад на реформи језика којим се користи српски народ, при чему српски филолог Александар Белић констатује следеће „Teшко је рећи где престаје Вук, а где почиње Копитар.“[1]

Ако за потребе овог чланка занемаримо страховито јаке ефекте који су Вуков и Копитарев рад имали на српски језик, као и националне и политичке последице тих реформи – управо да се расправа не би свела на чувено „за и против Вука“ – онда као битна чињеница преостаје врста посла који  је Копитар обављао.

Наиме, Јернеј Копитар је обављао послове цензора словенских књига, те је разумно препоставити да је као и сваки други цензор у било које друго време:

  • Савршено добро знао циљеве Хабзбуршке монархије према Србима;
  • Свој рад усклађивао са тим циљевима, због чега је и успевао да опстане на том месту;
  • Као лојалан поданик, служио у најбољем интересу Аустријске империје.

У то време и након тога је Хабзбуршка монархија – и поред свих предности једног уређеног друштва за којим Срби са севера и запада, с правом, и данас осећају дозу сете – имала према Србима однос који краси следећи арсенал мера из „колонијалне лабораторије“:

  1. Присутан је био отворени римокатолички прозелитизам (нпр. у Далмацији непрекидан али посебно јак талас у периоду 1831–1836), подржаван од стране државе где се није презало ни од пребијања православних свештеника, као ни било које друге гадости. Сликовито је то описао Симо Матавуљ у приповеци ,,Пилипенда“, где се током неродне године, државна помоћ становништву у храни условљава  преласком на католичанство;
  2. Преласком на римокатоличанство се условљава и напредовање у официрске чинове, што је илустровао и Милош Црњански у роману „Сеобе“;
  3. Форсирање хрватске нације и хрватског језика уз државом подржане напоре и притиске да се Срби римокатолици изјасне као Хрвати;
  4. Анексијом Босне и Херцеговине и форсирања ,,бошњачког“ народа уз стално сејање мржње према Србима;
  5. Пред напад на Србију, у складу са политиком „Serbien muss sterben“, организовање спонтаних руља које су уништавале српску имовину и убијале Србе, организовање озлоглашеног „шуцкора“, преки судови[2], интернације по логорима, бестијални злочини над српском нејачи у Мачви и другим крајевима, биолошки рат остављањем рањеника заражених пегавим тифусом, итд.

Ако се вратимо на Копитара свакако да су илустративне, примера ради, следеће његове две изјаве:

а) „Српска православна црква, чувањем старог језика светог Саве, жели сачувати и језичку разлику између православних и католичких Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека на превођењу Срба у католичанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе, пасти у руке.“[3]

б) „Ја ћу се у мом бечком центру тако умрежити да ћу опажати кретање својих словенских муха у Београду или Лавову, Прагу или Љубљани“.[4]

Дакле, остају два кључна питања око мотива подизања споменика Јернеју Копитару у Београду:

1) Да ли је Јернеј Копитар био пријатељ Вука Караџића?

То је питање на које би само Вук Караџић могао дати тачан одговор, али судећи према њиховом тридесетогодишњем односу, кумству и бројним другим чиниоцима, делује да су били пријатељи. С тим у вези, на Музеју језика и писма у Тршићу је, пре три године, подигнута спомен плоча Јернеју Копитару где се и наводи да је исти био Вуков кум и пријатељ. То је урађено, уз учешће словеначких партнера.

2) Да ли је Јернеј Копитар био пријатељ српског народа или бар неутралан према Србима?

Веровати у пријатељство између народа или држава (опет уз уважавaње специфичности  појединих односа), а не ценећи своје и туђе интересе, представљало би наивно схватање света, које смо као народ много пута скупо платили. А о Копитаревом односу према Србима, свако нека сам да суд након читања горе наведеног, као и друге доступне литературе (нпр. релaтивно кратка и изврсна студија Меше Селимовића из 1967. године, „За и против Вука“, доступна на интернету).

На крају, желим да верујем да ће руководство Града Београда има довољно мудрости да  препозна све танане нити ситуације и у договору са словеначким партнерима омогући подизање споменика неког другог Словенца који није имао однос према Србима као Копитар (нпр. можда Даворин Јенко).

Као и што верујем да ће једног дана Београд имати булевар или улицу названу по Светим јасеновачким/пребиловачким/пашким/пивским или неким другим новомученицима, јер нас на то обавезује сећање на њихову жртву и веру православну због које пострадаше.


[1] Зоран Милошевић, „UNIJA – политика Римокатоличке цркве према православним Словенима“, Центар академске речи, Шабац, 2015, стр. 86

[2] O преком суду и убијању виђенијих требињских Срба је прелепу и тужну причу пренео владика Григорије у његовој књизи „Преко прага“.

[3] Предраг Р. Драгић Кијук, „Хришћанство без Христа“, Рашка школа, 2011, стр. 379.

[4] Зборник радова са научног скупа – Вук Стефановић Караџић, издавач САНУ, „Вук као историчар, узори и дело“, Ђорђе Ђурић,  стр. 542, фуснота 20.

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Не бих се сложио са аутором.

    Тачно пре 200 година, генијални Вук је 1818 издао „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“. Речник је садржао 26 700 речи. Превод на латински и немачки урадио је словеначки слависта и Вуков пријатељ Јернеј Копитар.

    Чак и да је само овај превод урадио (а урадио је много више), Копитар заслужује нашу захвалност и споменик.

    Свиђа ми се

  2. Не улазећи у дискусију о лику и делу Јернеја Копитара, свакако подржавам предлог да се подигне споменик неком другом, мање проблематичном Словенцу.

    Даворин Јенко је свакако је добар предлог.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s