Другосрбијанци не виде „егзодус Срба“ у Црној Гори, али патријархове речи описују као „злураде и паклене речи“. Затим повезују речи патријарха СПЦ и председника републике Србије, иако знају да је Александар Вучић пријатељ и савезник Мила Ђукановића
Никола Варагић
Другосрбијанци су потпуно необавештени и не знају чињенице што се тиче положаја Срба у Црној Гори. Након изјаве патријарха Иринеја о положају Срба у Црној Гори, у којој је упоредио Црну Гору са НДХ, многи су изјавили да патријарх није обавештен и да не зна праве чињенице, те га осуђују да је претерао и да шири говор мржње. На то се надовезују приче о српској хегемонији, српској кривици за ратове, балванима, радикалима и зарђалим кашикама… Последњи у том низу је Златко Паковић, у листу Данас. Ево неколико цитата из његовог текста:
„Prvo je patrijarh Irinej prozborio, zastrašujuće neodgovorno, pogubno neodgovorno, one neistinite reči o položaju Srba u Republici Crnoj Gori kao o položaju Srba u genocidnoj NDH koja je imala sisteme logora za masovno ubijanje ljudi… Prvo krenu da kolaju iz usta crkvenih poglavara i akademika reči u žanru farse, poput onih o ‘ostacima zaklanog naroda’, o ‘najskupljoj srpskoj reči’, o ‘srpskim zemljama svuda tamo gde su srpski grobovi’, o ‘položaju Srba u Crnoj Gori kao u NDH’, reči o posvemašnjoj ugroženosti nacije izvan matice a na vlastitoj grudi, pa se zatim ta farsa premetne lako u tešku tragediju, kao što se u menjačnicama jedna moneta jednostavno pretvori u drugu… Setimo se groteskne farse, gotovo sotije ‘Slučaja Martinović’, koju su proizveli književni fariseji u Ulici Francuskoj br. 7, a koja se pretvorila u horor aparthejda za albansko stanovništvo na Kosovu, da se završi tragedijom egzodusa Srba sa Kosova! Setimo se farse ‘balvanizacije’ Hrvatske, koja se pretalila u sramno granatiranje Zadra i Dubrovnika i rušenje Vukovara, a završila se kao tragedija egzodusa Srba iz Hrvatske! I šta sada čovek koji je sve to doživeo i preživeo da očekuje od ove farsične groteske patrijarhovih zluradih, paklenih reči o Crnoj Gori, osim naveštenje novog kruga balkanskog pakla i novu naslednu bruku zločina i novi egzodus Srba?… Činjenični sud jasno i razgovetno dokazuje da patrijarh SPC i predsednik Republike Srbije ne govore istinu kad govore vrednosno o egzistencijalnoj ugroženosti srpskog naroda u Crnoj Gori. Ali, zašto bi oni govorili istinu? Zašto bi govorili istinito kad ne poštuju onu instancu koju nazivaju ‘srpski narod’?“
Златко Паковић не зна чињенице и није добро обавештен. Да ли је необавештен зато што ни он не поштује „ону инстанцу коју назива српски народ“?
Чињенице су следеће. Положај Српске православне цркве у Црној Гори је веома тежак – црногорски режим прогони свештенике СПЦ, брани им служење у црквама СПЦ и ствара вештачку или лажну „црногорску православну цркву“. У Црној Гори се прогони ћирилица, прогоне се професори српског језика, убијају се Срби само зато што су Срби, затварају се српски медији, онемогућава се рад српских странака, намештају се избори и референдуми, измишља са пуч који предводе неки Срби и Руси, у државној служби се врши притисак на запослене Србе, стварају црногорски језик и писмо. Због таквог притиска, неки Срби се изјашњавају као Црногорци да би задржали посао или сачували живот, неки напуштају Црну Гору. Срба би било више, да није у току тихо етничко чишћење Срба у Црној Гори, чланици Нато алијансе.
Када све то знамо, јасно је да је патријарх Иринеј у праву када пореди Црну Гору са НДХ.
Режим Мила Ђукановића данас има добре односе са усташама из Хрватске. Црногорска мафија има добре односе са албанском мафијом. Свакоме ко мало боље зна историју овог региона и садашње стање у Црној Гори, јасно је да Мило Ђукановић следи политику Анте Старчевића и Секуле Дрљевића. Мило Ђукановић жели да раскине све везе између Црне Горе и Србије са СПЦ, исто као што председник Украјине Петро Порошенко раскида са свим што Украјину везује са Руском империјом, СССР и РПЦ. Ђукановића и Порошенка подржавају са Запада исти они који су подржавали Независну државу Хрватску и после Другог светског рата спасавали и штитили усташе. Дакле, нацисти, фашисти, расисти…
Другосрбијанци не виде „егзодус Срба“ у Црној Гори, али патријархове речи описују као „злураде и паклене речи“. Затим повезују речи патријарха СПЦ и председника републике Србије, иако знају да је Александар Вучић пријатељ и савезник Мила Ђукановића, и да је Вучић ушао у сукоб са СПЦ због Косова и Метохије, где је Мило Ђукановић послао своје војнике да подрже Тачија и Харадинаја. Да ли су то чињенице или нису? Вучић се брине за Србе из Црне Горе, колико и за Србе са Косова и Метохије. Он то ради искључиво због маркетинга, да би сачувао гласаче на десници и међу русофилима, као и председник СПС и министар спољних послова. Свесни су тога и другосрбијанци.
Режим Мила Ђукановића има добре односе и са другосрбијанцима и са напредњацима, а нема добре односе са СПЦ и православним родољубима.
Зашто се сваки родољуб и православни Србин, који указује на чињенице да се права Срба у Црној Гори, или у било којој другој држави у региону, не поштују и да постоји прогон над Србима, од стране другосрбијанаца одмах проглашава необавештеним и доводи у везу са екстремистима и псеудоправославцима?
Зашто другосрбијанци нападају патријарха СПЦ, а не критикују црногорски режим, који је од Црне Горе направио мафијашку државу, у којој не постоји владавина права и у којој се прогоне Срби? Зашто они критикују Вучића због истог понашања у Србији, а бране диктатора Ђукановића? Другосрбијанци као да нису обавештени да су Вучић и Ђукановић под контролом Запада и да имају исте газде. Да ли они стварно верују да Ђукановић, када би му се указала прилика, не би правио логоре за Србе и све своје противнике?
Док се спроводи прогон над Србима који живе у НД Црној Гори, НД Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији, Албанији и на КиМ, левичари из „круга двојке“ се чешљају или нису обавештени и не знају све чињенице. Они су такви због тога што је, да парафразирам Андреа Влтечека, српска левица више део Запада него део левице, а најмање је српска. Парадоксално звучи, али је тако – више смо ми, умерени десничари и искрени верници, левичари, него другосрбијанци који сами себе називају левичарима.
Зато је бесмислено, и сада већ дегутантно, доводити у везу екстремисте и фолиранте као што су Шешељ, Палма, Вацић, др Петровић, Паровић и слични, са умереним десничарима и искреним верницима, као што су Милош Ковић, Слободан Рељић, Владимир Коларић, Милан Брдар, Светозар Поштић, Владимир Димитријевић… Шешељ је део режима колико и Чеда Јовановић, а Ковић, Рељић, Коларић, Брдар, Поштић, Димитријевић… у опозицији. Више угледних православних интелектуалаца и свештеника се оградило од људи као што је др Петровић речима да се ради о секташу и сатанисти.
Исто тако је постало дегутантно стављати знак једнакости између већине добрих владика и свештеника СПЦ, и оне мањине која је пала и није достојна Христа. Такође, бесмислено је и оптуживати све академике САНУ, а зна се да су последња два председника Академије Хајдин и Костић. Другосрбијанци се боре против генерализације и колективне кривице, али они сами генерализују и намећу колективну кривицу другима.
Разлика између другосрбијанаца и нас је у томе што ми знамо за покајање и грех, и знамо колико смо грешни, колико је зла у нама, и злих међу нама, али, ми то знамо и сами себи, другима и Богу признајемо, и против тога се боримо, и побеђујемо грех и зло у нама, и око нас, са вером у Господа Исуса Христа. Ми знамо и да се покајемо и да опростимо. Ми се искрено трудимо и да благосиљамо наше непријатеље и прогонитеље, јер желимо да се свако покаје и да сви људи буду спасени. Да смо другачији, не бисмо били православци или хришћани. Једно је бити неправославни националиста, а нешто сасвим друго је бити православни родољуб. Од нас, православних родољуба, подједнако су далеко идеолози и припадници и „црне“ и „црвене“ интернационале. Ми правимо разлику између умерених и екстремних левичара. И левичари имају своје шешеље, попут Петра Луковића, па их ми не стављамо „у исти кош“, тј. не стављамо знак једнакости између пристојних, културних и толерантних левичара и екстремиста и шарлатана са левице. И Вулин је левичар, зар не? Вучић је десничар, колико су Вулин и Дачић левичари. Али, ми никада нећемо рећи да су исти Вулин и, на пример, професор Јово Бакић. Ја не мислим да је Златко Паковић исти као, на пример, Братислав Југовић, или Чеда Јовановић, и баш зато пишем коментар или критику на Паковићев текст. Исто тако ми, православни родољуби, разликујемо добре људе међу Црногорцима, Хрватима, Бошњацима или Албанцима, од лоших и према нама Србима недобронамерних људи у тим народима, али се чак и за њих молимо. Ко искрено верује у Христа, не може да има „двоструке стандарде“ у моралу и не може никога да мрзи (разликује грех од грешника).
Другосрбијанци верују да су савршени и да су само други зли и грешни и да само други морају да се боре са злом у себи. Они не знају за покајање и никоме не праштају. Због тога што верују да су изузетни, постали су искључиви. А са искључивим људима је немогуће водити дијалог, они не могу да буду толерантни према другима и другачијима. Посебно ако пласирају јефтину пропаганду, као агенти страних интереса.
Како другачије може да се објасни њихова подршка режиму Мила Ђукановића и напад на патријарха СПЦ? Запад пружа подршку и Другој Србији и режиму Мила Ђукановића, и режиму Вучића, и Харадинају и Тачију. Другосрбијанци и напредњаци су само „потрошни материјал“, корисни су све док су употребљиви за борбу против православне Србије.
Они нас мрзе само зато што смо православни Срби и као такви препрека за остваривање њихових циљева. Када се бранимо, оптуже нас за „великосрпску хегемонију“. Нађу пар екстремиста и псеудоправославаца као пример, и онда све нас сатанизују преко медија.
Categories: Разномислије
Оставите коментар