Револуционарна и интернационалистичка левица која се усправља и бори у независним држава уобичајено нема времена за високопарне дебате. Иза нас су Москва, Пекинг, Каракас, Хавана, Ла Паз, Дамаск и многи други дивни градови – које треба да одбранимо

Извор: Shutterstock/Vadim Sadovski

(Off-Guardian, 17. 2. 2018)

Уистину је срамота, и заморнo, но, није ништа ново: сада влада тотална збрка међу тим безбројним „прогресивним“ и „умерено левим“ западним интелектуалцима, публикацијама, покретима и политичким странкама.

Кукавичлук, препотентност, изостанак дисциплине и интелектуална ситничавост су чести кривци, али то није све.

Сада је сасвим јасно да је западна левица поражена несумњиво и бестидно. Она готово да нема никакву моћ, она нема храбрости да се бори или да ризикује, и не може да рачуна са правим политичким следбеницима у Европи, Северној Америци, Аустралији или на Новом Зеланду. „Масе“, те пословичне „потлачене масе“, у скорије време су бирале и изгласавале различите полуфашистичке популисте, нескривене десничарске демагоге и мејнстрим пробизнис силнике.

Целокупна марксистичка „теоријска извесност“ урушила се пред нашим очима. Или се барем то десило на Западу.

***

У великој мери, оно што се сада дешава је апсолутно природно. Европска левица је издала још 1980–их година, тако што је постала сувише мекана, одвећ недисциплинована, превише опрезна и претерано егоцентрична. Она је истакла прагматизам изнад идеја. Брзо је усвојила речник идеолошки либералног естаблишмента, све скупа са западним сагледавањем људских права, демократских принципа и политичке коректности. Она је престала да буде револуционарна; суштински је прекинула све револуционарне активности, и напустила је средишњи елемент сваког истинског левичарског идентитета – интернационализам.

Без макар неких основних интернационалних принципа, левица је сада суштински сведена на некакав локални синдикални ниво: „Хајде да се боримо за боље услове раде и здравствену заштиту код куће, и дођавола са тим неоколонијалним пљачкама у свету које би требале да плате сву нашу добробит. Све док добро једемо и имамо дуге одморе, зашто бисмо се бунили, зашто бисмо се борили?“

Западна левица је такође пропустила да искрено сагледа глобалну историју и посебно улогу који су и Европа и Северна Америка у њој имали. Многи тобожњи „прогресивни“ западни мислиоци су суштински усвојили империјалистичку реторику и реваншистичку интерпретацију различитих кључних историјских догађаја, чиме су сами постали „антикомунисти“.

Након тога, готово све је било изгубљено. Пуштено низ воду.

Револуционарне заставе су спаљене, барем метафорично. Стари добри слогани су стрмекнути у јарак.  Потом, уместо на  маршевима и борбеним демонстрацијама и сукобима са властима које представљају режим, милиони омлитавелих тела заваљено је у удобне кауче испред телевизијских екрана високе резолуције.

***

Сада бесни заиста мучна борба око поделе све мањег колача. Троцкистички теоретичари и маоистички теоретичари хватају се за гуше. Ту су, разуме се, и лењинисти, и многи, многи други.

Ствари су, међутим, отишле доста даље: ових дана, на Западу, већина „прогресивних“ бави се „појединим питањима“, и одбија да се обавеже свим срцем на било шта више од тога. Овакво гледиште је све више у моди, и у суштини се своди на слоган: „Ја имам сопствену филозофију. Није ми потребна никаква идеологија.“

Ниједна револуција није извојевана на овај начин. Али на Западу, нема жеље за истинском револуцијом. Припадност левици је углавном само поза, уз налог на друштвеним мрежама и селфи. Није ништа озбиљно, а није се ни намеравало да буде.

Ту су, наравно, анархосиндикалисти са својим осећајем супериорности и узвишеним теоријама које би без размишљања одбацила и исмејала велика већина истински потлачених људи на местима као што су Азија и Африка.

На крају, чак ни не знам више ко је ко у том малом и ситничавом свету. Не пратим шта се у њему дешава, и једва да учествујем у теоријским расправама.

Пишем и објављујем углавном у двама публикација, одакле је моје писање упућено јавности, на различитим језицима.

Али тај „мали и ситничави свет“ очигледно посматра мене. И оно што виде им се уопште не свиђа.

***

Након што сам објавио у једној од најмоћнијих публикација на Западу  (не желим да именујем која је публикација у питању, али ће моји читаоци, по свој прилици, знати о којој говорим) неких 300 есеја у последњих седам или осам година, буквално сам избачен крајем 2017. године. Никада нећу сазнати који је био прави разлог, но по свој прилици то се догодило због мојих „сувише левичарских“ уверења, претераног антизападњаштва и сувише јетке реторике.

У очима антикомунистичких, „ми се држимо тема“ западних медија, било какав „државно спонзорисани“ или „државно контролисани“ медиј је лош, веома лош!

Чак, иако припадају оним државама које се херојски боре против западног империјализма, покушавајући да спасу нашу планету. Или се можда сматрају посебно лошим ако припадају таквим државама. То се очигледно односи на кинеске, руске, венецуеланске, кубанске и иранске медијске куће. Све у свему – то се односи на било који медиј широм света који се бори да спречи да се одигра западни монструозни империјалистички завршни ударац; на медије који се боре снажно и посвећено, и са (у последње време) огромним успехом.

Уместо да покорно чекају на западну десницу или западну левицу, да дефинишу светске ствари, сада се Кинези, Руси, Латиноамериканци и становници Блиског истока нагло усуђују да редефинишу догађаје који се одигравају широм планете. Они интервјуишу саме Западњаке, док држе огледало усмерено према тим чудовиштима у која су се претворила и европска и северноамеричка друштва.

И уместо да пусте само Западњаке да причају сада се наједном Африканци, Азијати, Руси, Арапи или Латиноамериканци појављују испред камера.

Уместо оног „отменог“ „гледајте шта раде свету“, истинске жртве али и истински револуционари воде страствене дебате.

Уместо да неки професор са докторатом у Лондону расправља да ли је Кина истински комунистичка или не, сада кинески народ говори за себе, разјашњавајући шта њихова сопствена земља јесте а шта није.

Ни западној  левици се то не допада. Јасно је да се овакав развој њој ни најмање не допада.

Западна левица „не воли ни један медиј који спонзорише држава“. Она не воли када други говоре. Заправо, можда је у питању и нешто дубље од тога: изгледа да она заправо не воли никога ко се заправо бори и ко побеђује: она не воли левицу која је приграбила моћ!

Због тога што је западна левица више део Запада него део левице.

Зато што је, дубоко у сржи, она комотна са, па чак је и опседнута, својом изузетношћу.[1]

Зато што упркос томе што су Европа и Северна Америка  током ужасних векова колонијално и империјалистички пљачкале свет, она уистину не верује да су злочини почињени због западне културе и начина размишљања.

Зато што, дубоко у себи, она заиста мисли да незападне нације и њихови медији и мислиоци нису способни да исправно дефинишу и описују свет, па чак ни да тачно описују своје сопствене државе. Незападњацима се једноставно не може нити им треба веровати. Само западни интелектуалци имају неку врсту наслеђеног права да износе квалификована мњења о тако значајним темама као што су: да ли је Кина комунистичка или није, да ли је Русија под председником Путином напредна земља или не, да ли је Иран социјалистичка или само брутална верска држава, да ли је Асадова влада „легитимна“, да ли је севернокорејско руководство „сумануто“ или да ли је венецуелански председник Мадуро „отишао сувише далеко“.

***

Како се свет коначно припрема да се одбрани од неизбежне западне агресије, и како народи Азије, Русије, Латинске Америке, Африке и Блиског истока откривају своје сопствене гласове ућуткиване вековима колонијалном бруталношћу, и док владе ових држава доносе такве одлуке које чине платформе за дискусију могућим, западна левица завија на месечину, буса се у груди самоправедничким нарцистичким гестовима, и суштински вређа оне који се боре, стоје право, граде много бољи свет и да – владају!

У неколико јужноамеричких држава, левица је недавно била поражена баш зато што је била под превеликим „идеолошким“ (или прецизније речено „антиидеолошким“) утицајем тих слабих, застарелих и преопрезних западних псеудореволуционара. Латиноамериканци не би требали, и надајмо се да неће, починити сличне грешке у будућности.

Ниједна револуционарна држава још увек не може тежити савршенству. Револуција није кревет посут ружиним латицама, говорио је Фидел [Кастро]. Одбрана сопствене државе против бруталне стране инвазије није увек фин посао: у основи то је прљава и крвава работа.

Слаба и мекана западна левица може да захтева од не-западних револуционарних режима и „чистунство“ и „приступ у свиленим рукавицама“, само зато што нема представу (или је није брига) како је то управљати државом коју чине милиони мушкараца, жена и деце који су били принуђени да живе у потпуном брлогу, након што су све опљачкали европски и северноамерички гоничи робова.

***

„Претерана осетљивост“ западне левице заправо је фасада, она није стварна.

Примера ради, уредници горе споменутог магазина који је тако изнебуха прекинуо објављивање мог рада, никада нису показали интересовање за моју добробит или безбедност. Мислим, да сам погинуо у некој од ратних зона из одакле сам извештавао, они тешко да би приметили. Чланци и есеји испод којих би стајало моје име једноставно би престали да се појављују. Свако је, после свега, замењив. Било би испод њиховог достојанства да понуде било какву подршку. Али да упитају, редовно, за читалачку финансијску подршку, никада није било.

„Државно спонзорисани“ медији у револуционарним државама другачије третирају своје људе. Макар неки од њих.

***

Препирке се настављају. Изгубио сам интерес за детаље. Све то гута време и неважно је.

У међувремену, осећам се све више и више комфорно када пишем за оне нове и поносне медије широм света, који се уређују далеко од Запада. Волим када моји другови јачају, када побеђују. Желим им да владају и да владају успешно. И желим да њихове земље преживе.

Ствари су тако једноставне!

Велика је част да прикажем моје филмове на Телесуру и Ал–Мајадину, да пишем за Њу истерн аутлук (New Eastern Outlook), Чајна дејли (China Daily), Каунтеркурентс (Countercurrents) и Раша тудеј (Russia Today). Уживам да се уживо појављујем, редовно, на Прес ТВ–у (Press TV).

Осећам да је свака вест коју напишем или изрекнем путем тих медија намењена мојим пријатељима, мојим друговима, нашој борби и много бољем свету.

Хајде да поновим: желим да моји пријатељи и другови победе, да успеју и напослетку, да владају!

Западна левица може да настави да се препире, да мрмори: „Ко је шта рекао? Ко је права левица а ко није? Ко је чист марксиста а ко је само социјалдемократа?“

Нису сви западни левичарски медији као ови које само описао. И даље има сјајних писаца и уредника на Западу. Но, целокупна ситуација у Европи и Северној Америци се погоршава.

Револуционарна и интернационалистичка левица која се усправља и бори у независним држава уобичајено нема времена за високопарне дебате. Иза нас су Москва, Пекинг, Каракас, Хавана, Ла Паз, Дамаск и многи други дивни градови – које треба да одбранимо. Теоријом ћемо се бавити касније, много касније, након што победимо, након што наступи прави мир, употпуњен правдом, након што сви ми на овој планети будемо могли да поносно будемо оно што заиста јесмо – ми које смо сами себе спознали.

Андре Влтчек је филозоф, романописац, филмаџија и истраживачки новинар. Извештавао је из десетина конфликтних подручја широм света као што су Ирак, Перу, Сри Ланка, Босна, Руанда, Сирија, Конго и Тимор. Његове најновије књиге су Exposing Lies of the Empire, Fighting Against Western Imperialism и On Western Terrorism: From Hiroshima to Drone Warfare (написао ју је заједно са Ноамом Чомским). Режирао је више документарних филмова за јужноамеричку левичарску телевизијску мрежу Телесур. Последњи међу тим филмовима бави се преиспитивањем званичног наратива о геноциду у Руанди. Есеје и коментаре објављује на сајтовима New Eastern Outlook, Countercurrents, Russia Today, China Daily и другима

Изворник: The World is Burning, while Western Left is Quarreling,  Чланак је првобитно објављен на сајту New Eastern Outlook под истим насловом али са различитим илустрацијама. 

Са енглеског посрбио и белешку о аутору написао: Милош Милојевић

[1] Прим. ММ: У изворнику аутор користи реч exceptionalism који се у политичким стварима користи као својеврсни технички термин и посрбљује се као „ексцепционализам“ (често „амерички ексцепционализам“). Но, преводиоцу ових редова делује да је у овом политичко-коментаторском есеју ова реч делује исувише рогобатно.

Categories: Посрбљено

Tags: Андре Влтчек, Милош Милојевић