Милош Ковачевић: Аустроугарска забранила ћирилицу „као највећу препреку уласку Срба у европску цивилизацију“

Округли сто о Првом светском рату и словенском свету, у оквиру Међународног конгреса слависта. Једина се Србија 1918. одрекла чисте српске језичке политике и прихватила заједништво

Београд успешно организује састанак највећих познавалаца словенских језика и културе (Фото: З. Јовановић)

Нije никакво чудо да се највећа борба између два рата код самих Срба водила око ћирилице и латинице. За сто година то је толико ескалирало да данас ретко ко хоће да каже да је ћирилица била осмовековно једино српско писмо, него поручују да имамо апсолутну равноправност и једног и другог писма – каже, за „Новости“, професор Милош Ковачевић, један од учесника округлог стола који је, у оквиру 16. међународног конгреса слависта, јуче организован на Филолошком факултету.

Тема округлог стола, једна од три специјалне теме Конгреса, била је утицај Првог светског рата на словенски свет, тачније како су друштвене и политичке промене имале утицаја на развој језичких норми словенских језика у послератном периоду.

Једина се Србија 1918. године, према Ковачевићевим речима, одрекла чисте српске језичке политике и једина је прихватила заједништво унутар језичког решења и назив српскохрватски језик:

– Прихватила је аустороугарско решење као оно које би задовољавало Србе, али и саме Хрвате. Сама промена назива језика у Босни и Херцеговини после Великог рата показала је да Хрвати ни тада нису мислили о заједничком језичком решењу. Решење именовања језика у БиХ за време Аустроугарске заправо је предодредило ситуацију, не само после Првог, него и после Другог светског рата. Још више је предодредило ситуацију у самој Србији. Српскохрватски језик је у БиХ установљен под директним утицајем Аутроугарске, док је Србија то језичко решење имала као окупационо, о чему сведоче београдске новине које су излазиле на српскохрватском, мађарском и немачком. Једине граматике које су писали Срби из БиХ, Владимир Ћоровић 1913. и Никола Симић 1916, биле су граматике српскохрватског језика – објашњава Ковачевић.

Након завршетка рата 1918. године, додаје наш саговорник, Народно веће Срба, Хрвата и Словенаца за БиХ доноси одлуку да језик у БиХ треба звати српски или хрватски:

– Другим речима, преузима се одлука Хрватског сабора из 1867. године. Срби, и најзначајнији међу њима Александар Белић, потпуно преузимају језичко решење које је БиХ напустила и усвајају назив српскохрватски језик. То језичко решење је еволуирало све до 1954. године, када постаје заједничко свима.

Ковачевић напомиње и да Срби до Великог рата нису имали готово ништа писано латиницом, те да је Аустроугарска забранила ћирилицу „као највећу препреку уласку Срба у европску цивилизацију“.

Милош Ковачевић (Извор: Вечерње новости)

– Крфском декларацијом из 1917. одређено је да ће у новој ослобођеној краљевини ћирилица и латиница бити равноправна писма. Тиме је Србија направила неку врсту компромисног решења. Чим је латиница дошла као равноправна, почела је да истискује ћирилицу, јер су Срби у новој заједничкој држави, тежећи што већем заједништву, све више попуштали под утицајем других – каже Ковачевић.

У свом излагању осликао је и контрадикторну ситуацију да је, у време Великог рата, Аустоугарска на терену Србије и БиХ употребљавала назив српскохрватски језик, али да је у Црној Гори и Хрватској био коришћен назив хрватски језик. Такође, подсетио је и да су прокламовани циљеви Крфске декларације – заједнички језик и употреба оба писма – били изневерени већ у првом уставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у којем је наведен српско-хрватско-словеначки језик, који није ни постојао.

Милановић: Траума због забране писма

У оквиру овог округлог стола професор Александар Милановић је образлагао одраз језичке ситуације у време Првог светског рата у српској књижевности. Милановић је запазио да је за Србе под аустоугарском окупацијом далеко већа траума била забрана ћирилице него екавског изговора, те да су се неки после рата побунили против латинице као хрватског писма. Кроз мноштво књижевних примера, Милановић је илустровао и однос према југословенству и преименовању језика.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 22. 8. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

11 replies

  1. Кад Милош Ковачевић каже “да Срби до Великог рата нису имали готово ништа писано латиницом”, он заборавља Дубровачку књижевност која представља највише домете књижевности хуманизма и ренесансе међу Јужним Словенима.

    Као најстарије дело ренесансе у Дубровнику узимају се три стиха која је 1421. године на празној страни „Царинског статута“, ћирилицом записао Џонко Каличевић.

    Свиђа ми се

  2. @ Деда Ћоле: Немојте мислити да су сви наивни/блесави! То што је неко у Дубровнику можда 1421 г. руком на маргини нечег записао ћирилицом, или било чиме, није масовна – јавна употреба ћирилице! Г-дин Ковачевић је у праву – а ево података о употреби српске ћирилице односно латинице у Краљевини Србији (период 1912-1915 г.). у штампаним делима: Књиге 98,4% ћирилица, 1,6% латиница. Периодика: 95,9% ћирилица, 5,1% латиница – с тим да је латиница употребљавана скоро искључиво за публикације на страним језицима. Шта кажете на то? Пресушила демагогија?

    Свиђа ми се

  3. Срби свакако јесу имали доста тога писано латиницом (и арабациом, а пре тога и глагољицом) пре 1918, али једино традиционално писмо целокупног српског народа, и једино писмо православних Срба од напуштања глагољице, јесте – ћирилица! Сва друга писма су тек историјска, имају далеко краћи континуитет – или га уопште и немају, јер се већ дуже не користе (глагољица и арапско писмо) – и углавном су коришћена од стране само једног дела српства. Што је још важније, чак и међу Србима римокатолицима и муслиманима, напоредо са латиницом и арапским писмом, коришћена је и ћирилица. Први редови исписани штокавицом (синоним за српски језик, јер се штокавица међу Хрватима појављује тек као последица католичења и кроатизације Срба, преузимања српског стандардног језика и присвајања штокавице од стране чакаваца и кајкаваца) међу нашим римокатолицима, настали су почетком 15. века, у Дубровнику, и били су исписани ћирилицом. Дубровчани настављају да користе ћирилицу, касније напоредо са латиницом, и у 16. веку, али латиница полако постаје доминантна. Што се тиче муслимана, њихово основно писмо је била ћирилица, Арапско писмо је користио само део њих, и то првенствено за текстове верске садржине. Данашњи Срби-лаиничари су латиничари практично од јуче. Нико од њих у школи није писао латиницом, нити су то чинили њихови преци. Да је међу нама остало нешто од оних римокатолика који се декларишу као Срби, имало би смисла да они – никако сви ми! – напоредо са ћирилицом користе и латиницу. С обзиром да није, прича о некој српској латиници губи сваки смисао, осим као опис за историјско (=мртво, ван употребе) писмо дела српског народа, слично глагољици и арапском писмом. Дакле, ни латиница нити било које друго историјско писмо српског језика, ни по ком основу не може се стављати у исту раван са ћирилицом, и данас нема ни једног јединог разумног аргумента који иде у прилог даљој употреби хрватске латинице (она је буквално склепана од слова чешке абецеде, и пар слова која је осмислио Ђура Даничић, као латинична транслитерација вуковске српске ћирилице) од стране Срба, осим за писање страних језика, одређених математичких знакова, хемијских симбола и сличног.

    Свиђа ми се

  4. Ево и допуне података о заступљености ћирилице у издаваштву. После аустроугарске окупације, када је ћирилица била апсолутно забрањена: у периоду 1919-1944 (Краљевина СХС/Југославија) са територије данашње Србије:
    Ћирилица Латиница
    Књиге 89% 11%
    Периодика 85,3% 14,7%

    Интересантно, и иронично је, да у току II Светског рата, за време немачке окупације (1941-1944 г.) за разлику од аустроугарске окупације у Великом рату, ћирилица, уопште није била забрањена, и то је имало за последицу чак и известан пораст њене заступљности:
    Ћирилица Латиница
    Књиге 92,5% 7,5%
    Периодика 92,5% 7,5%

    О садашњем стању ћирилице у јавном животу и издаваштву довољно је само осврнути се око себе и уверити се.

    @хаеул: слажем се с Вашим аргументима, али Ви губите из вида да се данас по овом питању ради о некој врсти патологије. Упоредио бих то са вирусном инфекцијом – virus iugoslavicus-ом. После дугогодишње индоктринације, добар процент житеља (а нарочито “елите“ која одлучује по том питању) инфициран је тим вирусом и пати од болести iugoslavitis-а. Они се о питању рехабилитације српске ћирилице чврсто држе девизе: No passaran! Закључите сами какви су изгледи…

    Свиђа ми се

  5. Скоро цела дубровачка књижевност је написана латиницом, НА НАШЕМ ЈЕЗИКУ, према томе она јесте наша књижевност. Све што је писано на нашем језику (глагољицом, ћирилицом, латиницом) спада у нашу културу. Тако да кад Милош Ковачевић каже “да Срби до Великог рата нису имали готово ништа писано латиницом”, он избацује из наше књижевности Држића, Ветрановоћа, Бунића, Гундулића, Палмотића и друге.

    Милош Ковачевић (и Иоанн Дубињин) заборавља да је Матица српска у оквиру едиције ДЕСЕТ ВЕКОВА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ објавила 2010 год књигу ПОЕЗИЈА ДУБРОВНИКА И БОКЕ КОТОРСКЕ и да припрема књиге посвећене Ивану Гундулићу и Марину Држићу.

    Наравно, ове књиге су биле оштро критиковане од Министарства културе РХ и Матице хрватске, који сматрају да је дубровачка књижевност искључиво хрватска. Да су живи, то би потврдили и Секула Дрљевић и Анте Старчевић.

    Свиђа ми се

  6. @Деда Ђоле: Ја ни у једном тексту нисам употребљавао термин „написано“, него искључиво „наштампано/објављено“, јер оно што је објављено се лако може пратити и квантификовати, док је оно „написано“ лако подложно разним интерпретацијама/манипулацијама- поготово у комбинацији са „језиком“. Заједно узето, то је изванредно погодно тло за демагогију. Нисам Србин, па зато нећу опширније коментарисати идиотски, југо-политички „коректан“ термин НАШ ЈЕЗИК, само ћи казати да живећи у више разних држава нигде нисам наишао на тај непојмљиви појам. Сви љиди у тим државама су за језик који се у њима говори употребљавали исправан назив (енглески, немачки, холандски, руски, грчки, итд.). Само у (екс)Југославији, и гастарбајтерима пореклом из ње, а нарочито међу Србима, југоносталгичарима, оболелим од iugoslavitisa још увек има оних који се те бесмислице упорно држе.

    Свиђа ми се

  7. Колико је европска и колико је цивилизацијска, говори сам наслов.

    Очигледна „равноправност“ подразумева све, осим права србског народа на своје, ћириличко писмо.( Али зато, „они“ свима осталима прихватају право на њихово писмо ( и језик)).

    Просто је невероватно, колико њима смета наше, а колико нама не смета њино.

    Свиђа ми се

  8. @Иоанне, смета вам назив “НАШ ЈЕЗИК” ?

    Институт за српски језик САНУ издаје часопис “НАШ ЈЕЗИК”. Покренут је 1932. године. Задњи број XLVII је штампан 2016 год.

    И једно питање : како Ви зовете језик којим говоре становници Сарајева, Ријеке, Подгорице и Смедерева ?

    Свиђа ми се

  9. @Деда Ђоле

    „Институт за српски језик САНУ издаје часопис “НАШ ЈЕЗИК”. ?
    Читај како је написано!
    Лепо написано ЋИРИЛИЦОМ – “НАШ ЈЕЗИК“!
    И, шта је ту нејасно?
    Којим језиком се говори у земљама Комонвелта –
    КОМОНВЕЛТСКИМ/“НАШИМ“ или ЕНГЛЕСКИМ
    језиком?
    Становници Сарајева Ријеке, Подгорице и Смедерева говоре
    срБским језиком, само са различитим наречјем/нагласком/!
    @Деда Ђоле, немој да за**баваш

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  10. @Деда Ђоле : Мада се у дискусији ради искључиво о писму, Ви упорно – к`о Шваба тра-ла-ла о језику. Па, добро, нећу да се џапам к`о Грк у `апсу (мада то у ствари јесам), одговорићу: питате како ја зовем језик којим говоре становници Сарајева, Ријеке, Подгорице и Смедерева? Сигурно знам да се у Смедереву говорило и говори српски, а искрено – ни пре ме дибидус нису занимали Сарајево, Ријека и “Титоград“ (Подгорица), а од последње деценије XX века за мене су тамо, фигуративно речено, црне рупе. Пошто Вас то питање очигледно јако голица, препоручујем да се прошпацирате мало д`онде и јасно и гласно им “priopćite“ да се и тамо у ствари говори српски… може се претпоставити да ћете се, најблаже речено, провести к`о бос по трњу.
    А сада о питању часописа “НАШ ЈЕЗИК“: Подаци о њему се не могу наћи чак ни у каталогу САНУ ( http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?id=0749266424642926 ). Опа… како то?? Добро, можда су мало шлампави, или нису за тако кратко време од његовог излажења до данас – кажете… беше то од 1932 г., стигли да га унесу у каталог? Деешаава се то… претрпани су послом. Кад смо већ код 1932 г. – то беше оно идилично време интегралног југословенства и пароле “БРАТ ЈЕ МИО – КОЈЕ ВЕРЕ БИО“? Логично је претпоставити да је и код тог (за сада у каталозима невидљивог) часописа главна мирођија у чорби био неизбежни Александар Белић, проф., др., академик, и шта све још не (а Бог зна – био је и подоста тога још), а познат и као главни кувар бирцуза “Новосадски Договор 1954“…. мамурлук од кога никако да прође. Да, била су тада то и (поновљена) идилична времена пароле “Братство-Јединство“. Вера, истина, тада није смела да се помиње, али ефективност те пароле је остала иста, као и оне из претходног периода, о чему сведоче и догађаји историјских периода 1941-1945 г., и последње деценије XX века. Кад смо већ код језика, да Вам искрено признам – од свих језика које познајем највише волим и ценим телећи, за који Вам препоручујем рецепт Langue de boeuf à la sauce Madère. Верујем да ће Вам се допасти, и да ћемо се бар у томе сложити, и тиме завршити нашу дискусију о језику – а о писму ћемо се ћерати још.

    Свиђа ми се

  11. @Иоанне,
    Кажете да је добар процент житеља инфициран вирусом и пати од болести iugoslavitis-а.

    Што се мене тиче, погодили сте, честитам. И ја сам тиме заражен али сам сретан. И поносан. Југославија је моја земља, Југословени су моја браћа. Верници и неверници, православци, муслимани, католици, сви људи који говоре мојим језиком (НАШИМ ЈЕЗИКОМ) су моји земљаци, моја крв. Брат је мио које вере био. И зато се у Сарајеву, Ријеци, Подгорици и Смедереву осећам као код куће. И сматрам да је дубровачка књижевност и србска, мада је штампана латиницом.

    
Југославија више не постоји. Победили су њени противници : Аустроугарска, усташе, Ватикан, НАТО и наравно, наши властодршци који су нас, да би лакше владали, поделили на шест народа, сместили у шест република и две покрајине, свакој дали право на отцепљење и, кад је пао Берлински зид, распалили национализам и покренули грађански, верски и пљачкашки рат.

    Једино што нас данас спаја, то је језик.
    Од Смедерева до Ријеке, НАШ ЗАЈЕДНИЧКИ ЈЕЗИК.
    И “југославитис”.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s