Светозар Поштић: Пропорција, прихватљивост и ужас савремености

Икона и акатист не могу бити кич, јер су дате од Творца, а Господ представља, осим савршене доброте и љубави, и савршен склад и савршену лепоту. У Православљу је све истинска уметност

Света Тројица, икона Андреја Рубљова

„Витрувијев човек“ Леонарда да Винчија је вероватно најпознатији производ ренесансе у колективној свести модерног човека. Сваки образовани човек сигурно је барем једном у животу видео овај цртеж из 15. века. „Витрувијев човек“ је, пре свега, естетски исказ који дефинише епоху и објашњава начин на који су људи схватали уметност.

У истом веку, неколико деценија раније, Андреј Рубљов слика своју најпознатију икону „Тројицу“. Осим житеља православних земаља и понеког љубитеља уметности, ова слика је углавном непозната. Ово не чуди, јер Православље је ипак „најбоље чувана тајна“.

Витрувијев човек приказује нагог мушкарца са раширеним рукама и ногама уоквиреног кругом и квадратом. Он илуструје идеју савршене пропорције. Лепота је до не тако давно асоцирана искључиво са пропорцијом. Ако уметност схватамо као средство за изражавање естетске лепоте, и узмемо Витрувијевог човека као метафору за потребу за пропорцијом, боље ћемо разумети и прихватљивост, кључни концепт у уметности до краја 19. века. Прихватљивост се поставља у границе логичности, очекиваности и склада. Све се подвргава реду и дисциплини.

„Витрувијев човек“ Леонарда да Винчија

Са друге стране, циљ иконе никад није био да прикаже ствари онакве какве јесу, њену видљиву страну, већ другу, онострану димензију приказаног. Због тога ове слике нису савршено пропорционалне. Њена перспектива је свесно измењена. Иконе не поседују ни сенке, ни игру боја, ни неки други нарочити ауторски печат. Оне делују на једном другом нивоу који није лако објаснити општеприхваћеним идејама и општепознатом терминологијом.

И уметност речи је увек пливала у водама пропорција, прихватљивости. Књижевност је вековима користила одговарајућа средства изражавања у циљу стварања жељеног ефекта. Читаоци су обучавани да осете прихватљивост. Нико, рецимо, није био изненађен када су се на прашумском платоу у „Изгубљеном свету“ Конана Дојла појавили диносауруси. Исто тако, ниједан читалац није очекивао да у романима Онореа де Балзака наиђе на НЛО-е или ванземаљце, јер то једноставно није било складу са унутрашњом повезаношћу текста.

У романима Достојевског, пак, иако нас на сличан начин ниједна од карактеристика неког другог жанра или стила у њима не може изненадити, фабула и унутрашњи преображај ликова делују на различитом нивоу, тамо где нема пропорције и где се ништа не мери условом каква је прихватљивост.

Ф. М. Достојевски

Први реметилачки покрет у историји западне уметности вероватно је био романтизам. Писац романтичар на сцену уводи лик који превазилази идеју доброг или лошег. Квазимодо из Игоовог „Звонара Богородичине цркве у Паризу“ у стању је и да воли и да изврши убиство. Естетска лепота је у овој епоси престала да буде пропорција, већ се, напротив, манифестовала као диспропорција и дисонанца.

Од 19. века, столећа Маркса, Ничеа и Дарвина, суноврат прихватљивости се убрзава. Када су врата разваљена, натурализам, симболизам, надреализам, егзистенцијализам, постмодернизам гурају границе прихватљивости све даље и даље, док не понестаје граница за гурање. Гледаоци и читаоци сада су скоро потпуно неопремљени да одреде прихватљивост и да је употребе као критеријум.

За то време, житија се пишу утабаним стилом и са истим циљем: да пруже пример понашања и погледа на свет, да надахну и усаде у човека веру. Да посеју семе Царства Небеског. У житијима нема изненађења. За човека жељног оригиналности, она су досадна, али и Царство Небеско достиже се само упорношћу у понављању једноличних радњи. Преображај се догађа унутра, невидљив је и устаљеним методима непреносив. Егзибиционизам и самореклама су им потпуно страни.

Служба и житије Светог Георгија / преписао јеромонах Вартоломеј. – осма дец. 18. века. (Дигитална Библиотека Матице српске)

Европски модернизам је већ пола миленијума стар. Он нам је помогао да се решимо тако сурових ограничења каква су Бог, природа, чак и историја. У раном средњем веку, човек је био кротко биће под утицајем невидљивих сила. Модернизам је човека ставио у центар круга и квадрата, и одвојио га од Свете Тројице, од детиње среће и могућности покајања.

У средњем веку Бог је добар и праведан. У Ренесанси, Бог још увек постоји, мада није више тако значајан, а човек, ново средиште пажње, у суштини је добар. У 20. веку, људи су убеђени да је човек насилно и ирационално биће. Захваљујући Фројду, он поседује и „подсвест“ која се састоји од неостварених жеља и страхова, углавном сексуалних. Логика и пропорција се руше под ногама на ужас оних који су мислили да је све јасно и унапред утврђено.

Што је најгоре, модеран западни човек је престрашен. Мунков „врисак“ приказује запрепашћено биће које схвата да је остало без Бога и без историје. Кафкин Грегор Самса буди се као буба-шбава, једно Маркесово дете у „Сто година самоће“ прождиру мрави а друго се рађа са свињским репом.

„Крик“ Едварда Мунка

За све то време, једино православна црква пева исте кондаке и тропаре, и слика исте иконе. У њој нема запрепашћења, нема престрашености, у њој се стоји усправно, послушно и смерно. Али тај пут није за сваког, јер он води кроз уска врата (уп. Мт. 7:13).

Марсел Дишан излаже наопако окренути писоар, и следеће године почиње Први светски рат. Казимир Маљевич слика своју анти-икону, „Црни квадрат“, и две године касније сатанисти врше паклени преврат у граду Светог Петра, наше стене и наде, доносећи ужас милионима становника евроазијског гиганта. Две деценије касније, неостварени сликар прихвата Ничеову идеју о надчовеку, и потом приступа масовном уништавању људи у гасним коморама. „Јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду“ (Мт. 7:13).

Када се модеран човек нађе испред савремене слике или песме, он се може сетити времена кад је све било једноставно и прецизно, времена када је портрет био портрет, а у песми се све вртело око риме и метафора које нису доводиле у питање читаочеву способност да прихвати и разуме. Слике Пикаса или Дејмиена Херста узнемирују гледаоца до раније незамисливог степена. Када нема правила, унутрашњих кочница и унутрашње повезаности, све је могуће. Прихватљивост је вековима фунционисала као танка линија између праве уметности и кича. Са њеним нестанком, линија између кича и уметности се губи.

Икона и акатист не могу бити кич, јер су дате од Творца, а Господ представља, осим савршене доброте и љубави, и савршен склад и савршену лепоту. У Православљу је све истинска уметност.

Христос нам вели: „Ја сам пут, истина и живот“ (Јн. 14:6). Сви остали путеви воде у све већи несклад, диспропорцију, запрепашћеност и ужас. Уместо у живот вечни, они воде право у смрт.

Прочитајте још – важно:

Помоћ за „Стање ствари“ – август 2018.

Advertisements


Категорије:Стражњи дућан С. Поштића

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Oво је једно од бољих контрастивних поређења два увида у стварност у истину али и Истину. Хвала господину Поштићу за труд, јож више за једноставност и лепоту исказа. Ваљда ће нас то на крају спасити; та почетна једноставност….

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s