Сад сви имамо осећај да се Црква, спора у реакцијама у свету, покренула. Можда су покрети спори, не иде све глатко, али почињемо да осећамо заједничку снагу. Буди се одговорност уношења Истине у свет
Ми смо Црква.
Ми смо православни хришћани.
Знамо то, наравно, али није нам то увек и свима подједнако важно.
Сада јесте. И кад је већ важно, а дешава се, не би било лоше да запамтимо како се Богочовечански организам буди и делује и ван храмова.
Тамо где је угрожен, оглашава се локална црква. У овом случају владика Теодосије и отац Сава из Дечана. Придружују им се верници са свих страна, митрополит Амфилохије, поједине владике и свештеници.
Код многих крштених расте нервоза што нема више реакција из врха Цркве. Ратоборнији очекују одлучне потезе.
Онда свештенство Шабачке епархије са својим владиком шаље писмо патријарху у коме га подржава и у љубави моли да нас све подсети на одлуке Светог Архијерејског Сабора и да сви заједно размислимо да ли је можда дошло време да се примене и оштрије црквене мере према онима који се оглушују на одлуке Цркве.
Онда и целокупно свештенство најугроженије, Рашко-призренске, епархије шаље свој апел.
Оглашава се и Српски патријарх, Иринеј.
Сад сви имамо осећај да се Црква, спора у реакцијама у свету, покренула. Можда су покрети спори, не иде све глатко, али почињемо да осећамо заједничку снагу. Буди се одговорност уношења Истине у свет.
Иако ништа није готово, него тек почиње, људи, па и они који често заборављају на своју Цркву, почели су да се присећају шта их одређује као најважније.
Припадност Христу, вера у васкрсење и високи идеали који стоје иза тога. И наравно свети преци мученици који бдију над нама.
Није ништа готово, иза сваког раста увек долазе падови, али диван је осећај да заједно ипак нешто представљамо. Да нисмо само разбијени и унижени народ.
А то нешто је Црква. И без обзира што би многи хтели да буде и брже, одлучније, оштрије, Црква се очигледно буди. Моли се али се и укључује у догађаје који утичу на верне.
Народ, притиснут малодушношћу и безнађем, све чвршће се окупља око своје цркве.
Да ли ће остати тако, да ли ће организам у језгру народа очувати народ у овим тешким тренуцима – не знамо. Молимо се.
Али, ако смо пажљиви, можемо да научимо како Црква функционише. Колико је то органско у њој важно. Нема централног комитета, нема менаџерске ефикасности – има само Богочовечански организам и сви ми у њему у мери колико се широко активирамо. И свештенство и верни.
Боже помози. Долазе још смутнија времена. Али не заборавимо – ми смо Црква и врата адова неће нас надвладати.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића, 22. 8 2018)
Categories: Преносимо
Искрено, саопштење од 29.4.2018.г је , с обзиром на раније стање, за мене било прилично изненађење. Сада патријарх то појачава што је, искрено речено, у раскораку са његовом ранијом изјавом да нам је сам бог послао Вучића. Бојим се да није закаснио, зар није требало раније да се конкретно и директно изјасни.
Оче Ненаде,
Уколико већ нисте видели, узимам слободу да Вас упутим на вансеријски текст Бранислава Матића, у коме улога Цркве заузима централно место:
https://stanjestvari.com/2018/08/21/matic-patrijarhova-vecera/