Игуман Петар (Драгојловић): Сто година мученичког страдања Свете царске породице Романових

Убиство царске породице које је организовао Јуровски, сматра игуман Петар, представљало је ритуални, сатанистички чин

Игуман Петар Драгојловић (Извор: Јутјуб)

У Београду је 17. јула, православном литијом, обележено сто година од мученичког страдања руске царске породице Романов. У Руској цркви на Ташмајдану његова светост патријарх српски Иринеј је служио свету архијерејску литургију а литија се одатле упутила ка споменику цару Николају II у улици Краља Милана.

Поводом стогодишњице ове трагедије у емисији „Личност и заједница“, водитеља Дејана Стојадиновића на телевизији Храм, о Романовима и њиховом мучеништву говорио је игуман Петар (Драгојловић). На почетку разговора игуман Петар је указао да је заиста реч о великом јубилеју, јер мученичка кончина царске породице није обележила само руску, него укупну светску историју.

Игуман Петар је проценио како је руски цар Николај, као последњи велики хришћански владар, својим подвигом и државном политиком коју је водио чинио читаво светско устројство стабилнијим. Отац Петар је подсетио на речи светог владике Николаја (Велимировића) према којима мучеништво руског цара Николаја подсећа на мученичко страдање кнеза Лазара, да је он „руски Лазар“.

„После страдања руске царске породице Романових, после њихове погибије, то зло је у свету добило једну велику силу“, истакао је игуман Петар. Он је наставио разјашњењем кључних догађаја у биографији цара Николаја – од упознавања са Александром, будућом супругом и царицом, преко ране смрти његовог оца, руског цара Александра III, због чега је релативно неприпремљен ступио на царски престо и других  дешавања из његове тешке владавине. И сам цар Николај је говорио да није спреман за царевање пошто се превасходно припремао за војнички позив а тек касније је, према замислима свог оца, требало да буде инициран у све тананости државничког позива. Према суду игумана Петра, од огромног значаја је била подршка царице Александре и њена потпора коју је пружала у свакодневном животу. То је, како је рекао, подразумевало један пун православни живот и развијену евхаристијску свест. Њихов породични живот је био оличење православне породице, „мала црква“ у којој су сви – поред различитости карактера – у суштини представљали једно, нагласио је игуман Петар. Он је указао да је у тадашњем свету, онаквом какав је био, једна таква породица била осуђена на страдање.

Игуман Петар је подсетио да је цар Николај током целокупне своје владавине био мета ужасних клевета, почев од пребацивања да су криви за погибију која је настала током прославе крунисања 1896. године па на даље.

Он је подвукао драгоцену чињеницу за историју православља – у време светог цара Николаја Другог канонизовано је више руских светитеља него у целокупном периоду између владавине Петра I (1682–1721) и његове владавине. У време Николаја II канонизован је, поред осталих, и свети Серафим Саровски (1903). Када је изнет предлог Синода Руске православне цркве да се он канонизује, „цар је у том тренутку скочио од радости и рекао ‘Нека то буде одмах!’“, подсетио је игуман Петар. За царску породицу то је био изузетан догађај у коме су и сами учествовали. Игуман је указао и на државничке успехе цара Николаја и његових сарадника, посебно првог министра Петра Столипина.

Убиство царске породице које је организовао Јуровски, сматра игуман Петар, представљало је ритуални, сатанистички чин.

Говорећи о царевом животу током рата, игуман Петар је указао да се он у целости посветио војним пословима и организацији руског ратног напора који је био огроман. Тај ратни напор, према игумановим речима, и поред великих тешкоћа давао је резултате – Русија је опстајала на фронту и представљала претњу по немачке и аустроугарске снаге, уз сталну могућност да на Истоку доживе одсудни пораз. Подршка револуционарним метежима и уопште превратничким активностима у руској држави за Немачку је било моћно средство вођења рата. „Не може се највећа одговорност за то бацити на страни фактор [за револуцију, прим. М.М]“, разјаснио је игуман Петар, „без обзира што су у томе учествовали не само непријатељи Русије из редова Централних сила већ и неки Савезници!“ Што се тиче личног живота царске породице током рата, нагласио је игуман Петар, он је у потпуности био подређен добробити руског народа.

Коментаришући однос цара Николаја према српског народу игуман Петар је навео да је он био васпитаван у духу свог оца цара Александра III, који је често показивао србофилне склоности. „Та руска жртва [улазак у рат 1914, М.М.] и руског цара и руског народа то је жртва коју не могу да отплате ни векови ни покољења“, подсетио је игуман Петар на речи владике Николаја. Зато је веза између српског народа и цара Николаја тако снажна. Игуман је подсетио да у српској престоници постоји споменик светом цару, а да то није случај у многим руским градовима – где се о њему често говори клеветнички, необавештено и под снажним утицајем совјетске антицаристичке пропаганде. „Истина продире полако у руски народ и Руси полако схватају колика је он био духовна громада, какав стуб у цркви, држави и руској историји“, подвукао је игуман Петар.

Приредио: Милош Милојевић

Позивамо вас да погледате игуманово надахнуто и исцрпно слово о Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовима:

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s