Комнен Бећировић је, иако усвојивши француску цивилизацију, остао вјеран својој, што свједочи његова акција свјетских размјера вођена из Париза за спас Његошевог храма на Ловћену
Париска издавачка кућа Апопси уз подршку Министарства културе објављује на јесен, обимну књигу Комнена Бећировића на преко 500 страна под насловом Далеки сусрети, коју чине материјали настали у већини прије више од пола стољећа.
Ради се о сусретима које је наш аутор имао током шездесетих година прошлога вијека са читавом плејадом најзначајнијих француских аутора, објављених навелико у НИН-у, али и у другим гласилима. Обухваћена су двадесет четири аутора од којих двојица страних, Мигел Анхел Астуриас и Александар Солжењицин, обојица нобеловци.
Књига се састоји из два дијела: први дио насловљен Преко понора година у коме Комнен у улози меморијалисте, евоцира своје поријекло, наиме историју својих предака ускока убјеглих од турског зла из Херцеговине у врлетну Горњу Морачу одакле су са другим ускоцима војевали на Турке. Једна патријархална, племенска, скоро средњовјековна средина каква је онда била Морача у којој Комнен угледао свијета (1936). Да би убрзо у њој, као и другдје по Црној Гори, комунисти у сјенци страног завојевача, као некад бољшевици у Русији и по угледу на њих, отворили поклање по теоријама усрећитеља човјечанства, Маркса и Енгелса.
Комненова прича се наставља његовим живим занимањем, заправо одушевљавањем већ у гимназији, а затим на студијама Свјетске књижевности у Београду, француским класицима као што су Русо, Балзак, Стендал, а посебно пјесници Расин, Иго, Ламартин, Бодлер, Валери… од којих ће безброј стихова учити напамет у својим морачким горама. И управо ће га ти класици, захваљујући стипендији добијеној за постдипломске студије, а затим мјесту предавача на Универзитету у Нансију, одвести из исконске Мораче у велику свјетску метрополу XX-ог вијека, Париз гдје ће срести живе класике, као Франсоа Моријака, такође нобеловца, Андреа Малроа, Жан-Пола Сартра, Луја Арагона, Жака Превера, Габријела Марсела… са којима ће успоставити везе и водити разговоре сабране у другом дијелу књиге под насловом Дијалози. Док је у првом дијелу, поред поменутог, ријеч о околностима у којима су се дешавали ти сусрети те о међусобним односима, итд.
Нека се суди о тим сусретима по похвалама које су неки од тих аутора упутили њиховом српском саговорнику. Тако му је Малро који је тада био на врхунцу славе, и као писац и као државник односно министар културе, примивши га једног мајског дана 1969 у Краљевској палати гдје се налазило Министарство, рекао: „Ваша унапријед достављена ми питања су врло високог нивоа и морам вам признати да сам се за одговоре на њих припремао, чак сам направио забиљешке“. А Арагон је, као посвету његове антологије Игоовог пјесништва насловљене Јесте ли читали Виктора Игоа?, а намијењене подцјењивачима великог пјесника, написао: „Комнену Бећировићу коме се то питање не поставља. Са свом симпатијом, Луј Арагон“.
Свакако да се са разлогом поставља питање зашто је ова књига толико закаснила, мада су неких од интервјуа у њој изашли својевремено у француској штампи?
Међутим, као што се наводи у биографском прилогу на унутрашњој страни корица, Комнен Бећировић је, иако усвојивши француску цивилизацију, остао вјеран својој, што свједочи, прво, његова акција свјетских размјера вођена из Париза за спас Његошевог храма на Ловћену у чему су му дали подршку неки од његових славних саговорника, као Андре Малро, Жан Касу, Габријел Марсел чији је чланак Насртај на светињу, објављен у Фигару, имао пуно одјека.
Затим је Комнен, наставивши са националним темама, током седамдесетих упознавао француску јавност са некима од највиших српских духовних вриједности, посебно својим Писмима из српских светилишта, Студенице, Острога, Хиландара… објављених поглавито у Монду, а по којима су неки Французи походили те светиње.
Да би током наредне деценије повео борбу којој је такође дао међународне размјере, за спас Мораче од потопа са њеном великим природним и цивилизацијским благом.
Потом је наступила његова бескрајна посвећеност одбрани српског народа кад се овај, распадом Југославије, нашао на удару свјетскога зла удруженог са домаћим, а које је кулминирало апокалипсом НАТО-а над Србима 1999, како би им се отела њихова света земља Косово и дала на поклон њиховим вјековним душманима, Шиптарима. Резултат Комненовог косовског ангажовања је његова Косовска трилогија. Док су његови многобројни текстови настали током српске голготе, међу којима апологија Његоша од хрватских и Андрића од бошњачких клеветника, сложени у књигу Борба с аждајом, најављену за излазак код истог париског издавача.
Додуше, неколико покушаја да Далеки сусрети угледају свијетлост дана много раније, нијесу уродила плодом више из рaзлога објективне, него субјективне природе. Но, како народна вели, у Бога никад није касно.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Частан и образан, мудрошћу истину поткрепљује, србство крепи…Господин Бећировић.