Предраг Ристић: Слово о Игору

Залуђени православљем, Срби су читали Достојевског и велику руску литературу, али руско племство су исто толико слабо могли да разумеју као и Достојевски српско, који је писао да је српски устанак пропао зато што се српско племство није споразумело са сељацима

Др Предраг Ристић 

Пред Први светски рат највећа концентрација студената (50.000) на свету била је у Петрограду, али их је Лењин скоро све ликвидирао или протерао. О томе смо слушали фантастично непосредно сведочење, у које неки, овде, нису могли да поверују све до данашњих дана када смо имали прилике да читамо модни бестселер, мемоаре Надежде Мандељштам. Сви прогнани интелектуалци и духовници били су не само школовани, него су имали и природно усађену културу, али широку душу грађана васељене, као што је проповедао Николај Фјодоров.

По њему, када дође до свеопштег васкрсења мртвих, неће бити више места на земаљској кугли, па ће људи морати да се расељавају на остале планете сунчевог система. У тој васељенској пустоши простора, расељени у дијаспори, Руси су се, с једне стране, осећали дворјанима – племићима. Залуђени православљем, Срби су читали Достојевског и велику руску литературу, али руско племство су исто толико слабо могли да разумеју као и Достојевски српско, који је писао да је српски устанак пропао зато што се српско племство није споразумело са сељацима.

Игор Васиљев: Аутопортрет

Које смо племство и интелигенцију ми имали? Пре рата је трамвај бр. 12 ишао на Дедиње, где је становала господа. Остали трамваји су имали приколицу, која се тресла, па је зато и карта била јефтинија, само један динар, док је за вожњу предњим колима, којима су се возили скоројевићи и руски племићи, коштала динар и по. Тим трамвајем сам се и ја свакога дана возио. Једном је у њега ушао и један руски племић, који је неком српском сељаку наредио да му уступи место. Србин му опсова, а племић извади корбач (онакав каквим је отац Достојевског тукао своје мужике) и поче борба без фаворита. Било је толико размажених руских породица чији припадници, када су осиромашили и више нису могли да држе послугу, нису могли сами да отворе пакете што су им стизали као помоћ, већ су скапавали од глади, а из неотворених пакета који су се распадали истицало је миро.

До сада сам причао само о пуку Игоровом, а ништа о њему, али то никако не значи да сам се распричао. Треба узети у обзир да је Игор у нашој средини био и схваћен и несхваћен, али од критичара баш никако. Да почнемо од Академије ликовних уметности, с којом никако није могао да се усклади. Да ли је њему била важна Академија кад су му у кући и отац и мајка сликали, и душом живели то сликање, кад је уопште живео у једној таквој породици, у једном таквом полку, у којем се непрекидно говорило и живело у уметности? Сви су имали животних тешкоћа у емиграцији, али као да их се то није тицало, главне теме су биле уметност, душа и Бог, и, наравно, чорт, с друге стране. Највећи пад им је био чорт „пошлости”. Средина је била толико јака да, кад би им и неко дошао у посету, одмах би га питали који инструмент свира, и који глас пева, а после ручка мајка Валентина обавезно би седала за клавир и певала.

Игор Васиљев: Аутопортрет са смрћу

Свуда по Београду могли су се видети бивши потполковници како носе штафелаје и сликају. Зар онда има неке веће школе, зар је онда Академија битна, зар су битни Минхен или Париз, па и наша, београдска школа? Игор је најпре морао да падне на дно. У томе је, у односу на нас остале, имао невероватну слободу, брижни родитељи су му несхватљиво много допуштали и све му праштали. Ако је нешто тражио, увек су гледали да му помогну, не залазећи у то зашто тражи, а камоли да су му нешто наметали. Тако је Игор од најранијег детињства имао боје, платна и четке, и школу и разговоре о уметности у самој кући, у руској школи, у цркви.

Из рукописа „Слово о Игору“

За Стање ствари приредио: Александар Живковић

Advertisements

One thought on “Предраг Ристић: Слово о Игору”

  1. Ово што пише П.Ристић о руском племству…? Ни он, мада је можда некада и имао неке контакте, као – уосталом ни већина Срба нема идеју о структури и врстама руског племства, а ја немам воље да то овде узалуд покушавам да објашњавам. Довољно је рећи да је у другој половини XIX века само 20% наследног племства било земљопоседничко ( а ни то тада није ни издалека гарантовало живот у изобиљу), док их је међу онима у избеглиштву у Србији било и далеко мање. Његови блесави примери руског племића – избеглице који корбачем туче српског сељака у београдском трамвају, наређујући му да уступи место, или оних који од лењости, или размажености нису били у стању ни да распакују пакете помоћи, па су зато умирали од глади… па, на страну свака licentia poetica и хипербола, али то је заиста умоболно!
    Трагичну судбину Игора Васиљева је далеко боље од овог П.Ристића описао Михиз у цртици “Apage, Satanas!” у својој “Аутобиографији о другима“.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s