Иако на основу чл. 65. Устава и чл. 81. Породичног закона одлуку о лишењу родитељског права може да донесе једино суд, у пракси се под оправдањем хитности, а у име идеолошки апсолутизованог „најбољег интереса детета“ успоставља привремено старатељство Центра за социјални рад
Зоран Чворовић
Оно што нам је до скоро било незамисливо, да ће у Србији, као у Скандинавији или САД, деца бити одузимана родитељима због тога што су незапослени, не измирују рачуне или зато што су посегнули за стародревном васпитном „ћушком“, постало је застрашујући део наше стварности. Бројке говоре да мера лишења родитељског права није више изузетак, већ је постала редовна појава у нашој породично-правној пракси.
Тако смо посредством још једне друштвене абнормалности постали део глобалног процеса, у овом случају рата против породице, који је на светском нивоу објављен 1989. године доношењем Конвенције УН о правима детета. Нико нормалан не може да буде против тога да се посредством конвенције УН формира једнообразни механизам правне заштите деце, који ће бити обавезан за сва национална законодавства и који ће спречити нежељене појаве као што је, примера ради, радна експлоатација деце. Међутим, у текст ове Конвенције је у име заштите права детета уграђено једно средство за разарање биолошке породице, као једине природне средине за нормалан духовни развој деце. Реч је о тзв. стандарду „најбољег интереса детета“ из чл. 3 Конвенције. Шта је најбољи интерес малолетног детета не тумаче његови биолошки родитељи, већ садржај тог стандарда учитавају запослени у установама социјалног старања и судовима, који су пре тога прошли посебну обуку код антипородично и антитрадиционално настројених психолога. Из наведене Конвенције најбољи интерес детета је ушао у чл. 65. Устава Србије, а потом у важећи Породични закон. Из тог правног стандарда поникла су у овом Закону и таква права детета, која су не само супротна нашој националној етици и правној традицији, већ и здравом разуму, као што су право детета које је навршило десет година а које има родитеље да се лично обрати суду, да само изабере лице под чијим ће утицајем да формира своје мишљење, право детета са навршених петнаест година да да сагласност за предузимање медицинског захвата. Пошто се стандардом „најбољи интерес детета“ разара породица, онда су чланови 65. и 66. Устава Србије контрадикторни, јер овај други гарантује да породица у Србији ужива посебну заштиту.
Иако на основу чл. 65. Устава и чл. 81. Породичног закона одлуку о лишењу родитељског права може да донесе једино суд, у пракси се под оправдањем хитности, а у име идеолошки апсолутизованог „најбољег интереса детета“ успоставља привремено старатељство Центра за социјални рад. Тако појединац бива лишен једног личног уставног права – права на родитељство – одлуком органа управе, што је незамисливо у земљи у којој постоји подела власти и владавина права. Али то ће бити могуће све док постоји стандард „најбољег интереса детета“ преко кога држава залази у осетљиву сферу породичних односа, а из које је истерана после Миланског едикта и почетка христијанизације права.
Међутим, национална држава овде служи само као пуки инструмент за задовољавање интереса глобалних антипородичних тамних кругова моћи. Као прво разбијање биолошке породице, која је темељ сваког здравог и снажног друштва, не може да буде у интересу националне државе. Као друго, одредишта на којима завршавају деца отета од природних породица показују да је масовна примена мере лишења родитељских права у служби обезбеђења деце за међународно усвојење. Уосталом, код нас ове две појаве и временски корелирају. Масовно одузимање деце од њихових биолошких родитеља почело је после доношења Породичног закона којим је омогућено странцима да усвајају деце из Србије и то чак и ону која имају живе биолошке родитеље.
Oпрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар