Светозар Поштић: Алекса Шантић, песник тишине

Крајем прошлог месеца навршило се 150 година од рођењa Алексе Шантића, једног од најбољих и најпознатијих српских песника. Оно што је вероватно највише желео било је јединство слободног, српског народа, које ни данас, скоро цео век после његове смрти, није остварено

Алекса Шантић (1868-1924)

Пучина плава
Спава,
    Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
    Задњи румени зрак.

Чак ни мени, који сам тешко у школи напамет учио песме, није било тешко да научим четири строфе „Вечери на шкољу“. Прецизније три строфе, јер је последња, осим првог стиха, иста као прва. Када први пут прочитамо ову песму, звучи нам као да је смо је већ једном чули.

Крајем прошлог месеца навршило се 150 година од рођењa Алексе Шантића (1868-1924), једног од најбољих и најпознатијих српских песника. Родио се и умро у истом месту, херцеговачком Мостару, али је светлост дана први пут угледао у Османском царству, а последњи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Оно што је вероватно највише желео било је јединство слободног, српског народа, које ни данас, скоро цео век после његове смрти, није остварено.

И јеца звоно
Боно,
    По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
    Убоги моли пук.

Судбина је део убогог српског народа бацила у крш, где је дизао устанке и током дугих векова водио ратове против различитих непријатеља. Шантићев живот подудара се са судбоносним годинама за српски народ у Босни и Херцеговини, када је стекао независност и припојио се матици, додуше, не под именом какво је желео.

Клече мршаве
Главе
    Пред ликом бога свог-
Ишту. Ал’ тамо,
Само
    Ћути распети бог.

Иако Бог ћути, то не значи да је молитва узалудна. Многи критичари као главни мотив ове песме наводе безнађе, али постоји још једно осећање које провејеава из ових стихова: љубав према пуку, љубав према тим мршавим главама које клече и ишту. Иако на кршу, са погледом на пучину, свечани тренутак општења са „распетим“ призива мир и на мору и у душама оних који клече у молитви.

Треће године 20. века Шантић је отишао у Женеву, али је тамо једва издржао свега три недеље, и написао песму „Ја не могу овде“. За време анексионе кризе и на почетку Првог балканског рата пребегао је у Италију, где се ставио у службу српској влади, али се брзо вратио кући. О његовом родољубљу и неодвојивости од родне груде сведоче и познати стихови песме „Остајте овде“.

И сан све ближе
Стиже,
    Прохладни пада мрак,
Врх хриди црне
Трне
    Задњи румени зрак.

У овој песми постигнут је, по речима Бранијете Конџуловић, савршен склад форме и садржаја, звука и значења, мелодије и атмосфере. Упечатљиве асонанце и алитерације вешто одсликавају дубоко значење и одговорност тренутка и призор заласка сунца на морском хоризонту.

Шантићево кратко ремек дело највиши је домет уметности речи.

Послушајте још

 

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s