Свештеник Ненад Илић: Подсећања и упутства на други дан Духова

Слагање мора бити искрено, дубоко, без резервних сенки у мислима. А код нас су проблем егоизма и неслагање очигледни као код деце. Колико год да нас све то умара и растужује – добро је макар то што је проблем очигледан, а не сакривен под тепих. Сложити се може само у Богу, у Љубави

Други дан великог празника, ради се, многи нису могли да чују данашње Јеванђеље, а у њему је речено све што је важно за свакодневни живот Цркве.

1. „Гледајте да не презрете једнога од малих ових“… „Ако неки човек има сто оваца па залута једна од њих, не остави ли деведесет и девет у планини, и иде те тражи ону залуталу? И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да се њој радује више него оним деведесет и девет што нису залутале. Тако није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих“.
Различити су дарови, различите су службе, одговорност, али свако, заиста свако од нас, пред Богом је исти. У породици Цркве. Усвојен од Бога као син, ћерка. Кад то није тако, кад год неко бива занемарен било због свог социјалног положаја, дара, показаних моралних слабости или из било ког другог разлога – знак је да Црква страда од болести овога света. Да се удаљава од своје пуноће. Хвала Богу, има довољно примера да Црква и овако делује и живи, али има и супротних примера који огорчавају. Саблажњавају „мале“. За почетак – не смемо да заборављамо шта нам је Господ рекао.

2. „Ако ли ти згреши брат твој, иди и изгрди га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац …“

Колико би наших слабости исцелили кад бисмо се овако понашали…

Често смо склони да осуђујемо, да се згражамо да се злобно подсмевамо, заборављајући да једино што је важно то је да се не удаљавамо један од другога. Да не разарамо црквену породицу. Може се десити да се слажемо или не слажемо, да се и посвађамо, али можемо и морамо да се помиримо. Унети у односе мало личне храбрости и одговорности. А олако осуђивање је једна од посебних болести живота нашег народа али и црквеног живота.

Нажалост, и у организацији црквених судова постоје недозвољиве пречице пребрзог осуђивања без да се пажљиво саслушају оптужени. Иначе спори у деловању, журимо баш тамо где не бисмо смели.

С друге стране, поделе које се појављују не покушавамо да спречимо директним суочавањем и упорношћу да се оне зацеле. А само треба да усвојимо ове речи Господње као наш закон.

3. „Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“.

Да се два сложе на земљи – у било којој ствари коју се узмоле даће им Отац…

Само помислимо у којој мери наш егоизам, чак и кад је обуздан, одређује заједницу са другима. Да ли се икад у љубави потпуно сложимо са другим? Или увек постоје те пресудне нијансе и детаљи који нам онемогућују снагу јединства у Богу?

Понекад човек може да помисли да српски „усуд неслоге“ и анегдотско стање „два Србина – три партије“ можда и нису толико страшна ствар. То што људи других култура успевају захваљујући друштвено прокламованој и одржаваној толеранцији да обуздају своје егоистичне нагоне боље од нас и учине неслагање мање видљивим, не значи да су дошли до слагања које ће им омогућити да од Бога добију шта траже.

Пре свега, они морају бити у Цркви, пред Богом, са Богом и у Богу, а слагање мора бити искрено, дубоко, без резервних сенки у мислима. А код нас су проблем егоизма и неслагање очигледни као код деце. Колико год да нас све то умара и растужује – добро је макар то што је проблем очигледан, а не сакривен под тепих.

Сложити се може само у Богу, у Љубави.

Рационално слагање је пожељно за функционисање друштва, и те како. Али то није онај виши ниво слагања у љубави које кад узмоли нешто од Бога – то и добија. Тајна је у томе што Љубав и не тражи глупости и било шта што може да оштети другог… Љубав Богом мисли.

А љубав се учи и усваја. Упорно. И то је Црква.

Ево већ други дан прославе рођендана, а већ је пред нама толико конкретних питања и задатака. 🙂

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s