Милош Милојевић: Ко о чему – Ивица Дачић о подели Косова

Милош Милојевић

На Дачићеву (а вероватно и Вучићеву) жалост ти сценарији за разрешење не обухватају могућност промене граница. То би водило усложњавању ситуације на Балкану јер би решавање једног конфликта по етничким принципима значило позив и другима да на основу истог принципа решавају своје пограничне спорове

Није изазовно писати више пута о једном аспекту једне теме колико год она важна била (видети коментар Сновиђења о намирењу). Но, када се једна идеја, непромишљена, исхитрена и потенцијално опасна, као коров запати у јавном дискурсу нужно је с времена на време покушати да се та леја оплеви.

Наиме, Ивица Дачић, политичар који се несрећним сплетом околности – у народу познатом као новија српска историја – нашао на челу Министарства спољних послова с времена на време избаци паролу како бисмо, зарад „трајног решења“ требалo да поделимо Косово и Метохију са косовским Албанцима, да се ратосиљамо беде и кренемо даље.

По свој прилици, први српски дипломата мисли да је предлагање овако далекосежних промена подједнако обавезујуће као неумесно коментарисање особља белоруског председника Александра Лукашенка. Не треба да зачуди што наши политичари својим речима не придају претерану тежину – сами смо их свикли на такво понашање. Но, на нашу жалост – а богме и штету – у свету међународне политике олако изречене речи, о олако обећаној брзини да и не пишем, могу бити врло проблематични.

Иако је Дачићева изјава дата за један локални медиј она одсликава не само његово – безброј пута поновљено – уверење, но и уверење једног дела српске властодржачке скупине. Иако можемо основано да претпоставимо да та уверења на терену неће донети никакву промену, то не значи да неће узроковати приличну штету.

Та штета се састоји у томе што се изнова и изнова посведочује да је Република Србија спремна да се одрекне интегритета своје територије. „Је л‘ тако“, замишљам да узвикује неки известилац за балканске послове из Вашингтона или Брисела. „Онда не преостаје ништа друго но да се видимо који је најподеснији сценарио да се те територије одрекнете“, закључује он, сасвим разборито.

На Дачићеву (а вероватно и Вучићеву) жалост ти сценарији за разрешење не обухватају могућност промене граница. То би водило усложњавању ситуације на Балкану јер би решавање једног конфликта по етничким принципима значило позив и другима да на основу истог принципа решавају своје пограничне спорове, објашњавао је британски Економист ставове Сједињених Држава, Немачке и других западних сила почетком године.

Ипак, да би се разумели суштински разлози зашто Сједињеним Државама не пада на памет да подрже ове промене граница треба поставити следеће питање: да ли је сувисло да једна сила, попут САД, прихвати промене граница које је сама признала, и које сматра делом међународног поретка, да би Србија намирила неке своје, шићарџијске, етноцентричне рачуне?

Тешко. Уосталом, излишно је подсетити да су Сједињене Државе биле спремне, а и даље то јесу, да озбиљно погоршају своје односе са Русијом зарад очувања постојећих украјинских граница. Чак и у ситуацији где је очито могуће испреговарати по САД повољан аранжман по принципу „Крим за нешто“ тврдоглаво се инсистира на „међународном правном поретку“. Дакако, онако како га САД разумеју.

С обзиром да су, према ранијим изјавама српских политичара, и поједини међу косовским Албанцима спремни на овакво решење, добро дође – што је белодано посведочено у гостовању Рамуша Харадинаја код Миломира Марића – то што „косовски суверенитет“ у међународним односима практично не постоји и што ће се албанске сепаратистичке власти на Косово беспоговорно повиновати вољи САД. Она, тренутно гласи – никакве промене граница не долазе у обзир.

Ред је да се, макар и услед сплета околности, и ми мало окористимо о (нео)имепријалну охолост.

Велике силе имају тај луксуз да прилагођавају оквире међународног понашања властитом доживљају ствари. Осталима, међу којима је и Србија, не преостаје ништа друго но да се грозничаво држе принципа, да на њему инсистирају и држе га се као пијанац пословичног плота.

Одрицањем од принципа оне се упуштају у игру одмеравања пуке снаге у којој немају много шансе. А када се упусте у игру великих и понесу се за њиховим речником, манирима и волунтаристичким схватањем правних норми могу на болан начин да увиде како тој игри нису дорасли.

И да скончају у јарку испод споменуте тарабе.

Advertisements


Категорије:Позови М. М. ради колумне

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. Ивица је 1999. године био против поделе. Данас је за. Сутра можда буде другачије. Како Свевишњи Александар са Тачијем одлучи.

    Свиђа ми се

  2. Дачићев предлог о „деоби Косова и Метохије“ у потпуности ми личи на прдлог Јована Скерлића 1913. године да се Срби и Хрвати обједине око латинице и ијекавице. Тј. да се Срби одрекну и једног и другог свог (ћирилице и ијекавице), а да се Хрвати одрекну оног што није њихово (ћирилице и екавице). Значи да се само Срби одрекну свога, а да Хрвати остану само са својом латиницом (која је касније наметнута Србима), а да само замене српску ијекавицу српском екавицом. Хрвати ништа од тога нису хтели да уваже јер су знали да ће Срби /тј. њихова елита, зарад мачка у џаку) предати све шта им се тражи. У језику су пристали да српски језик буде хрватски језик, а пристали су да, по жељи католика и Хрвата напусте своју ћирилицу 90 одсто да би сачували у језику „равноправност писама“ на своју штету и да би сачували непостојеће „братство јединство“ које се увек у ратовима претварало у убијање и протеривање остатка неубијених Срба. А у језику, Хрвати су од српског језика регистровали у свету свој „хрватски језик с латиницом“, а Срби, чак и неуставно, и данас у Правопису пристају на „равноправност писама“ иако је та „равноправност“ доведена на 90 према 10 одсто у корист херцватске гахјице.

    Тако би и Албанци, можда, пристали на то да њима припадне 90 одсто српског КиМ-а, а да Срби9ма остане од сто посто српског КиМ-а једва 10 одсто. А и то би пристали једино да им се у надокнаду за тих 10 одсто да од уже Србије територија до близу Ниша. Тако се једино може претворити понуђена Дачићева „деоба“. Кад те сила несавладива физички притисне споља и изнутра, деоба свога може да се сведе само на губитак језика, писма и територије. То се Србима слично догађа ко зна по који пут. Истина је да су Срби доведени међусобно до велике неслоге („завади па владај“), а у тој неслози Срби су изложени и међусобној неправичности и страдању због оних који су моћни да нас међу нама користе за њихово брзо богаћење. Отуда толико међусобних сукоба и чак злочина над женама и немоћнима. Страна сила ради на нашем самоуништавању.

    Свиђа ми се

  3. U davna vremena, moralo se ratovati za teritoriju, a danas Srbija poklanja teritoriju bez rata.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s