Јегор Холмогоров: Солжењицин – руски пророк

Главни предмет Солжењицинових брига, наспрам апстрактног глобалног човечанства, увек био руски народ. Међу писцима који су у другој половини 20. века стекли светску славу, он је вероватно онај с најјаснијом и најјачом националном свешћу

Александар Солжењицин

(Unz Review, 24. 4. 2018)

Александар Солжењицин је без сумње политички најутицајнији великан светске књижевности. Свакако, било је песника међу крунисаним главама, али њихови таленти готово никад нису били заиста изузетни. Било је и политичара који су освајали Нобелову награду за књижевност, попут Винстона Черчила. Било је и великих књижевника који су остваривали успешне бирократске каријере, попут Гетеа који је службовао као канцелар Вајмара. Али, само један писац је својим речима на ноге подизао читаве континенте, и до темеља потресао светске политичке токове. Постојао је само један који је својој нацији завештао детаљан идеолошки и политички програм, који протоком времена након творчеве смрти неће пасти у заборав, већ ће постајати све релевантнији. Тај човек је био Солжењицин.

Савремена Русија, уз задовољство али и на жалост многих, улази у ново политичко доба исцртано управо Солжењициновим писањем и идејама. То није Солжењицин из идеолошки полираних либералних антологија, ни његова искривљена супротност, онај који је „народни непријатељ“ и непресушан извор неокомунистичке хистерије. Иза текућих кретања у руској политици стоји прави Солжењицин, онај који се открива кроз читање његових дела – романа, кратких прича, чланака, расправа, и интервјуа.

Неке формуле које је велики писац срочио постале су саставни део званичне руске државне политике, попут постојећег нагласка на „очувању народа“. Друге су постале политичка стварност, попут национално опредељеног ауторитаризма, насупрот комичног подражавања западњачке вишепартијске демократије. Многе од њих, попут идеје „земства“ и органа „демократије на малом простору“, тек треба да се рашире и постану предмет јавне расправе.

Руско грађанско и политичко сазревање, у складу са Солжењициновом визијом, управо је у току. Он је годинама истицао веровање да је седамнаестовековна црквена реформа у Русији, која је изазвала шизму са староверцима, један од најтежих и најкобнијих момената у националној историји земље. За њега нема грђе ствари од борбе против најпобожнијег и најмарљивијег дела руског народа. Но, ми данас опажамо одлучност, како код власти тако и у Православној Цркви, да се та стара рана зацели.

Тридесетог августа 1991. године Солжењицин је упутио јавно писмо тадашњем председнику Јељцину, позивајући га да не прихвати административне демаркационе линије из совјетског времена као државне границе новонасталих творевина. Након тога, током периода дужег од 15 година, он је упорно инсистирао да је сама идеја Крима и Севастопоља као делова Украјине бесмислена, и да источноукрајинске области, некада познате под именом Новорусија, треба да добију право да се о својој државној припадности изјасне на референдуму. Одбацивање свих покушаја да се „зарије клин између сродних народа“ и образује украјинска држава по анти-руском моделу неизоставан је део његовог писања, али и одраз сопственог двојаког порекла (Солжењицин је руско, док Шербак, девојачко презиме његове мајке, потиче са простора Украјине). Тај напор можда није деловао као претерано важан у години његове смрти (2008), али од 2014. нашу стварност пресудно обликују наведена нерешена питања.

Солжењицин и Путин, Москва, 12. 6. 2007. (Извор: Ројтерс)

Једна од Солжењицинових највећих брига било је питање руског јединства: неправичност федералистичког система у коме су бујале „параде суверености“, бесмисао идеје да савезна власт склапа уговоре с мањинским републикама, неприхватљива дискриминација руског језика. Солжењицин се нашао међу првим критичарима америчког Закона 86-90, који се бави питањем такозваних „заробљених нација“ и који Русију третира као окупатора ефемерних територија попут такозване „Козакије“, или „Идел-Урала“. И на овом примеру сведочимо о акутно растућем значају савременог пишчевог наслеђа.

Поред Солжењицинових идеја, и његове историјске оцене полако избијају у први план. Он је био први који је Петра Столипина означио као савршеног руског државника, након чега је покојни премијер нашао средишње место у руском политичком канону. Слично томе, Солжењицин је започео расветљавање улоге Александра Парвуса у историји Октобарске револуције, па данас ниједна анализа руске катастрофе не може да прође без разматрања улоге овог мистериозног интернационалца у пропасти царске Русије. Вероватно једина историјска личност према којој је време показало више захвалности него Солжењицин јесте цар Николај Други. Међутим, чак и у том случају, можемо испратити пузајућу еволуцију ка латентном монархизму у његовом позном животном добу.

Понекад се чини да се и сама природа повија пред Солжењициновом вољом. Када је писац означио важност развијања руског североистока и искоришћавања његових широких и неприступачних пространстава, то је деловало као утопијски сан. Његовој тврдњи да је „Русија североисток планете, и да је њен океан Арктички, а не Индијски“, супротставио се наизглед здраворазумски одговор да се северни океан на руском не назива Леденим без разлога, будући да је дословно покривен ледом и да људи не могу живети у зони вечитог снега. Убрзо потом, нагло топљење Арктика почело је да изазива геополитичка превирања; воде се разговори о отварање северне морске руте за стране трговачке бродове, а чују се и говоркања да је Солжењицинова идеја о насељавању Далеког севера била предуго занемарена. Ипак, боље икад него никад.

Солжењициново наслеђе није предмет искључиво руског, већ и читавог планетарног политичког феномена. Његова чувена Харвардска беседа је упозорила Запад да није сам на овом свету, и да цивилизације које проучавају његови историчари и теоретичари културе нису пуки декоративни елементи, већ живи светови којима се не може наметати западни аршин. Руска јединствена цивилизација је један од тих светова, а западни аршин је и сам постао предмет духовне корозије, заостао за негдашњом величином хришћанске цивилизације. Некада шокантна Солжењицинова мисао о немогућности глобалистичког „Краја историје“ је у међувремену преузета и код западних политичких теоретичара, конкретно Семјуела Хантингтона, који ју је уградио у свој „Сукоб цивилизација“. Она се нашла и у самом темељу руске спољне политике у периоду након Путиновог Минхенског говора из 2007.

Александар Солжењицин на Харварду

„Архипелаг Гулаг“ је по објављивању на Западу извршио бришућу детоксикацију тамошњих елита од комунизма, тог „опијата за интелектуалце“ како га је назвао Рејмонд Арон. Ипак, ова трансформација им није пружила и противотров за милитантни атеизам, силу која је изродила и сам бољшевизам. Либерални облик анти-комунизма је логичким следом довео до тријумфа самог комунизма, овога пута у освеженом обличју култур-марксизма – левичарског феминизма, тоталитарне „толеранције“, расистичког „анти-расизма“, до коначне победе хомосексуалне интернационале. Солжењицин је све то унапред предвидео, теоретишући како ће у одређеној тачки будућности Русија ослобођена од комунистичког тоталитаризма с ужасом посматрати тријумф западног комунизма изграђеног на либералним основима.

Треба нагласити да је главни предмет Солжењицинових брига, наспрам апстрактног глобалног човечанства, увек био руски народ. Међу писцима који су у другој половини 20. века стекли светску славу, он је вероватно онај с најјаснијом и најјачом националном свешћу. Отпор комунизму не може се исправно схватити без залажења у његов главни мотив: да се руски народ не може и не сме користити као алат за било који утопистички експеримент, био он комунистичке или „прогресивистичке“ природе. Солжењицин у једнакој мери одбацује све политичке подухвате који се према Русима односе као према потрошној роби, било за изградњу „Империје“, или „светску револуцију“, за тријумф индустријализма, или свемирску трку. Све што унапређује и интензивира руски национални живот за њега је добро; све што пропушта да то учини, лоше је.

Солжењицинов одлучни и отворени анти-комунизам, његова решеност да обори Црвене по ма којој цени, рођени су из убеђења да је западни марксистички утопизам довео до колосалног и крвавог траћења националних људских ресурса, сводећи Русе на шрафове у зупчанику и гориво у ватри, да је органски развој Русије, како духовни тако и економски, тиме дошао крају. Стални лајтмотив његових књига не огледа се искључиво у изражавању штете коју је комунистичка тиранија нанела руској психи, већ и откривању снага отпора и слободарства које су у њој лежале скривене.

Солжењицин је био једнако немилосрдан и према западњачкој русофобији. Критиковао је традиције и корена лишену интелектуалну елиту, називајући њене припаднике полуинтелигентима. Он је и увео сам појам русофобије у савремени политички говор, да би га касније у кохерентну теорију развио његов најближи сарадник, математичар Игор Шафаревич. Солжењицинова дефиниција русобобије гласи овако: посматрање Русије као назадне „земље робова“, уз тврдњу да је совјетски режим природни наставак руске историјске државности, московске и империјалне, које су такође наводно засноване на нечовечној окрутности и нехуманости. У својој полемици о русофобији, он истиче нормалност руске предбољшевичке историје, и одбацује и Фебруарску и Октобарску револуцију као плодове нихилистичке жеље да се Русија рашчини и поново начини без знања и обзира према руском начину живота.

Солжењицин је супротстављен и вербалним поругама анти-руских „плуралиста“ који не крију свој презир према „тој земљи“, и хладној одлучности западних политичара и политиколога да Русију, а не комунизам, прикажу као главног противника Запада. Јавно је напао америчке војне планове да у случају рата посебно бомбардују руске етничке области, схвативши тежину незавидне позиције „зрна између два млинска камена“ у којој су се нашли он и његови сународници. Та два камена су комунизам и западни либерализам.

Јегор Холмогоров

Постало је јасно да је поменути жрвањ само део паклене машине саздане на безбожном анти-хришћанском „хуманизму“. Комунизам и либерализам су два брата које је окотила иста идеологија Просветитељства која је читаво човечанство послала на катастрофалан пут обожавања Материје изнад Духа, пут који и саму Материју на крају доводи и до каљања и пропадања. Солжењицин износи детаљну и конзистентну анти-просветитељску доктрину: повратак Богу, добровољно самообуздавање и самоограничавање човечанства, наглашавање дужности уместо стално ширећег списка „права“, првенство унутрашње слободе и одбацивање идеје о жртвовању националног живота зарад не само тоталитарне утопије, већ и оргије лажних слобода. Његово учење представља једну од најконзистентнијих и политички најтемељнијих конзервативних филозофија формулисаних током последња два века. Двобој који је водио с духовима Волтера и Русоа наставља се и након пишчеве смрти, а резултат недвосмислено иде у његову корист.

Управо су Солжењицинова делатност усмерена против стакања западног и совјетског система, а према моралној дискредитацији комунизма и буђењу духа радикалног отпора црвеном злу на Западу, његова критика либералних темеља лицемерног хегемонизма самог Запада, и на крају али не најмање важно, његови покушаји да по повратку у отаџбину допринесе моралној консолидацији Русије на темељу националне, конзервативне, популистичке, анти-западне и анти-неокомунистичке платформе, довели глобални просветитељски пројекат у стање кризе у којој се тренутно налази.

Поврх свега, треба знати да није реч о пукој идеолошкој кризи која се огледа у растуће тоталитарном либералном самоуништењу западне цивилизације. Реч је и о геополитичкој кризи, изазваној овом чињеницом: Москва – некада средиште глобалног комунизма (једног од полова у спектру просветитељства), осим уколико скрене са Солжењициновог пута – нагло се преображава у савремени Ватикан или Меку конзервативизма. Управо се ту данас налази најтврђи шанац који брани слику човечанства у његовом традиционалном хришћанском тумачењу.

Са енглеског посрбио: Новак Драшковић

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s